Zulfa Katuh, kanadska spisateljica sirijskog porekla, govori o svom prvom romanu „Dokle god rastu limunovi“, koji razbija stereotipe o građanskom ratu u Siriji.

Zulfa Katuh je mlada kanadska spisateljica sirijskog porekla. Trenutno živi u Švajcarskoj gde se usavršava na postdiplomskim studjama farmacije. Njen prvi roman „Dokle god rastu limonovi“, na kome je radila duže od četiri godine, objavljen je u septembru 2022. godine kao prva knjiga jednog sirijskog autora u Velikoj Britaniji i SAD, a već krajem prošle godine bila je među prvih deset naslova istorijske fikcije za mlade na književnim listama. Namenjena pre svega tinejdžerima sa idejom da razbije sterotipe o građanskom ratu u Siriji, o čemu su dosad pisali stranci i da se o tim događajima čuje autentičan sirijski glas, ova knjiga Zulfe Katuh brzo je stekla čitaoce različitih generacija. Roman „Dokle god rastu limunovi“ izdavačka kuća Laguna, u prevodu na srpski Dubravke Srećković Divković, objavila je sredinom februara, a na top-listi 40 naslova beletristike ovog izdavača već je zauzela 20. mesto.

U razgovoru autorka objašnjava da su „njeni preci sirijskog porekla još davno imigrirali iz Sirije u Kanadu, gde je rođena, ali da je u Švajcarskoj i Ujedinjenim Arapskim Emiratima živela ceo svoj život“. Ravnopravno govori arapski, engleski i nemački jezik, a piše na engleskom. Iako je njeno književno svedočenje gotovo dokumentarno i izveštajno, ona ne želi da govori o tome šta ljude različitih političkih opredeljenja tera na surovost i nasilje prema pripadnicma sopstvenog naroda, niti da komentariše da li bi njen roman prvenac mogao da bude objavljen i u Siriji, ali sanja da ova istorijsko-ljubavna priča iz Holma doživi animiranu verziju.

Svoj prvi roman Zulfa Katuh posvetila je jednom od osnivača tokijskog studija za animaciju Džibli Hajau Mijazakiju „koji je postavio temelje njene mašte“, sirijskom sunitskom pravniku, piscu i vodećoj ličnosti islamske kulture u 20. veku Aliju al Tantaviju „koji je uneo revoluciju u njenu maštu“ i „svim Sirijcima koji su voleli, gubili, živeli i umrli za Siriju“ sa porukom „jednog dana ćemo se vratiti kući“. Naslov knjige nastao je iz stihova Nizara Tavfika Kabanija, sirijskog nacionalnog pesnika, diplomate i pisca: „Svaki će limun doneti na svet dete, te limunovi nikada neće umreti“.

Čini mi se da nisam čitala dužu izjavu zahvalnosti u nekom romanu kao u Vašem. Ali, u njoj, između ostalog, kažete da se „knjiga rađa iz jedne misli autora, ali je odgaja čitava porodica“. Kako su nastali i „izrasli“ Vaši „limunovi“?

Pisanje te izjave bio mi je jedan od omiljenih delova knjige. Mnogo ljudi mi je pomoglo u objavljivanju. Moji limunovi nastali su kada sam se preselila u Švajcarsku. Ljudi su me pitali šta se događa u Siriji. Znali su samo ono što vesti prenose u vidu statistika i suvih činjenica. Zato sam htela da od onoga što pričaju na vestima sačinim priče. Sve o čemu sam pisala bila je tema na vestima i društvenim mrežama. Sve je ovo dostupno na internetu za ljude koji žele da znaju šta se stvarno desilo. Htela sam da pišem o emocijama iza svih tih činjenica i da ih pretvorim u priču.

O građanskom ratu u Siriji, konkretno gradu Homsu, pišete u prvom licu jednine „glasom“ svedoka. Koliko je u sudbinu glavne junakinje Selime Kasab utkana Vaša ličnost i šta još „delite“ sa njom osim želje za bavljenjem farmacijom i lekovima?

Volim da dajem deo sebe svojim likovima. Selimi sam dala ljubav prema Studiju Džibli i interesovanje za farmaciju. Selima ispoljava svoju veru na isti način kao i ja i milioni drugih muslimana. To je utkano u njen svakodnevni život. Htela sam da pišem o muslimanima koji ne vide svoju religiju kao teret, već kao deo sebe. Kao nešto normalno i voljeno.

Izvan Sirije o građanskom ratu podstaknutim „Arapskim prolećem“ i sukobima regularne vojske i Slobodne armije Sirije govore samo brojevi i statistike, koje optužuju obe stane za zločine. Vi pišete o životu iznutra. Da li su lik lekara u koji se silom prilika pretvara nesvršeni student farmacije i do rata najprestižnija bolnica u Homsu zapravo najzahvalnija pripovedačka pozicija za otkrivanje razmera stradanja stanovništva, od kog nisu bila pošteđena ni deca?

To je samo jedna od hiljadu perspektiva. Bilo je mnogo civila koji su morali da postanu nešto drugo kad je revolucija počela. Na primer, „Beli šlemovi“. Oni su volonterska grupa civila koji rizikuju svoje živote kako bi spasli Sirijce. Nekada su bili učitelji, pekari, inženjeri, slikari... Neki su postali bibliotekari za podzemne biblioteke, kao što je ona u Daraji. Svaka perspektiva osvetljava poseban deo Sirije.

Roman otvara i temu izbeglištva. Da li je zbilja moguće u potpunosti napustiti otadžbinu, čak i sa teškim iskustvom Selime Kasab?

Nikada zapravo ne napuštate otadžbinu u potpunosti. Ona ostaje i postoji u duši. Mi smo deo svojih domovina. Ali veliki je bol otići.

Da li ste u mogućnosti da pratite književne tokove u Siriji, kako izgleda tamošnja književna scena i o čemu pišu pisaci koji su ostali u zemlji?

Sirijska književnost je raskošna, sa dubokim razumevanjem ljubavi i patriotizma, kao i islamske istorije, pokazujući kako je ona utkana u našu arhitekturu i zemlju. Arapska poezija iz Sirije istražuje teme ljubavi, žrtve, porodice, slobode, islama, naših predaka i ljubavi koju gajimo prema svojoj zemlji. Bitno je napomenuti da su arapske zemlje ovim povezane. Ove teme su generalno primetne u arapskoj književnosti, bez obzira na državu. Biti Arapin i biti musliman znači pripadati bilo kojoj arapskoj državi, te naše književnosti i kulture idu podruku.

Kako komentarišete što Vas porede sa Nadijom Hašimi, američkom spisateljicom avganistanskog porekla, čiji se romani bave avganistanskim temama?

Velika je čast biti poređen sa takvim divom u književnosti. Nisam mislila da će mi se to ikad desiti!

Autor: Jelena Tasić
Izvor: Danas