Zoran Petrović: Mi smo tvrdoglav, buntovan, ali i inteligentan narod
Zoran Petrović, master psiholog, kompjuterski dizajner, muzičar i pisac, rođen je 1968. godine u Beogradu. Osamdesetih se aktivno bavi muzikom kao vokalni solista grupe Bukowski band i kao vokal projekta Psihokratija. Devedesetih počinje da radi u kompaniji 3DO iz Kalifornije u okviru projekta „Meridian 59“, a pored gejminga, bavi se i advertajzingom, kompjuterskim dizajnom, animacijama i TV reklamom. Nešto kasnije, u okviru oblasti: psihologija ličnosti, kriminalni profajling i proučavanje serijskih počinilaca teških krivičnih dela, a uz pomoć pionira profajlinga FBI, odeljenja BAU (Behavioral Analysis Unit), i domaćih eksperata Univerziteta u Beogradu, piše naučni rad „Bihejvioralni profajling i mogućnost primene FBI tipologije silovatelja u službi istražnog postupka policije i prevencije na teritoriji Srbije“.
Na književnoj sceni pojavljuje se zahvaljujući ljubavi, i to 2009. sa svojom prvom zbirkom ljubavne poezije „Ženi koju volim“, a već sledeće godine izdaje i drugu, pod naslovom „Hvala što postojiš“. Njegov prvi roman „Bulevar greha“ izašao je iz štampe 2016. godine. Posle toga se okreće svojoj velikoj ljubavi – fantastici. U januaru 2017. godine izlazi njegov drugi roman „Praznik Zveri – Žeteoci“, koji predstavlja prvi iz istoimene sage, koja do prve polovine 2024. godine broji pet delova. U maju 2023. godine samostalno objavljuje roman „Kletva usnule varoši“ koji osvaja čitaoce širom Srbije.
Ovog proleća u izdanju Lagune predstavlja svoj novi roman „Ukus straha“ a o njemu, preplitanju poziva književnika i profajlera, krimi žanra danas i ulozi veštačke inteligencije u modernoj kriminologiji u intervjuu za nedeljnik Ekspres govori književnik i psiholog Zoran Petrović.
Šta čitaoci mogu da očekuju od Vašeg novog romana „Ukus straha“?
Čitaoci mogu da očekuju nešto sasvim novo u domaćem žanrovskom književnom stvaralaštvu, gde se kriminološka istraga, pored uobičajenih procedura, u velikoj meri oslanja na psihološki profajling, odnosno analizu ponašanja nepoznatog počinioca krivičnog dela.
Vi ste dugogodišnje znanje iz kriminalističkog profilisanja na kreativan način pretočili u roman „Ukus straha“. Šta su zapravo dužnosti profajlera i koliko se one razlikuju od onoga što imamo prilike da vidimo u stranim TV serijama i filmovima?
Posao profajlera jeste da u odsustvu jakih materijalnih dokaza što je više moguće suzi krug potencijalnih osumnjičenih, i to psihološkom forenzikom. Što se sličnosti i razlika tiče, sve zavisi o kojim serijama je reč. Ono što su pioniri kriminalističkog profilisanja zaista radili, u velikoj meri je u skladu, recimo, sa serijom „Mindhunter“. Ona je najpribližnija realnosti i zaista je rađena po različitim studijama slučaja i na osnovu ispitivanja serijskih počinilaca teških krivičnih dela koji su uhvaćeni. Ono što nema veze sa stvarnošću i što se ubacuje u serije i filmove dramatizacije radi, jeste to da profajleri sa pancirima pod punom ratnom opremom u prvim borbenim linijama razvaljuju vrata i upadaju u kuće serijskih ubica. To se u praksi apsolutno nikada ne dešava.
Krimi žanr je sve prisutniji u književnosti i filmovima u svetu ali i kod nas. Ipak, sve do pre nekoliko godina taj žanr je kod nas bio gotovo neprimetan, zbog čega je, po Vašem mišljenju, to tako?
Pisci tog žanra u svetu najčešće imaju neko praktično iskustvo, bilo da je to iz oblasti istraživačkog novinarstva, sudske medicine ili iz policijske službe. To kod nas nije slučaj, pa je stoga autorima potrebno mnogo više vremena i istraživanja da bi uobličili jedan takav roman. Takođe mislim da domaći čitaoci češće posežu za delima upravo tih stranih pisaca, pa to nije posebno ohrabrujuće za naše autore.
Šta je najvažnije da bi se napisao uspešan krimi ili triler roman?
U izvesnim krugovima vlada zabluda da je neophodno doslovce i do najsitnijih detalja na papir preneti policijske procedure da bi triler bio dobar, a da se u velikoj meri zapostavljaju osećanja likova i pravilna motivacija za postupke tokom istrage. Da ne govorim o tome da se bogatstvo jezika i književni stil takođe zapostavljaju i guraju u drugi plan. Dakle, istraživanje jeste značajan faktor da biste dobili na autentičnosti, ali tu i takvu verodostojnost istrage nikako ne treba forsirati, a zarad nje zapostaviti pripovedni ton, takt rečenice, motivaciju i uverljivost radnje, kao i podjednako važnu dobru, originalnu i zanimljivu ideju.
Za Vaše romane važi pravilo da su veoma „filmični“. Da li ćemo uskoro neko od Vaših dela gledati kao film ili TV seriju?
Ideje o tome i predlozi počeli su još 2017. godine, kada sam se upoznao sa gospodinom Lordanom Zafranovićem, ali do sada ništa konkretno nije urađeno. Kao i u mnogim drugim granama umetnosti, važno je i imati sreće. Kada to kažem, mislim pre svega na to da imate sreće da vaše stvaralaštvo dođe do bitnih ljudi koji tako nešto mogu da sprovedu u delo. Što se konkretnih dela tiče, recimo, roman „Rizničar tajni“ bilo bi veoma teško ekranizovati u domaćim finansijskim uslovima, ali TV serija po romanu „Ukus straha“ i te kako je realna i izvodljiva.
Kao neko ko je master psiholog i ko se bavio proučavanjem najtežih krivičnih dela i njihovih počinalaca, kako objašnjavate to što u Srbiji gotovo nikada ne čujemo za serijske ubice kakve poznaje javnost, na primer, Severne Amerike?
Slično pitanje postavio sam Džonu Daglasu pre dvadeset godina. Naveo je dva razloga. Prvi je, kako on misli, taj što su srpski mediji strogo kontrolisani i ne mogu da izveštavaju slobodno kao njihovi. Ja mislim, uz dužno poštovanje, da je ovaj pionir profajlinga to izjavio malo ishitreno i uz nedovoljno poznavanje prilika kod nas. Mi smo tvrdoglav, buntovan, ali i inteligentan narod. Uvek će se naći neki novinar, koji će se i pored svih prepreka izboriti da u javnost iznese istinitu priču. Drugi razlog, međutim, i te kako je validan i posebno strašan. Imali ste u regionu, kaže Daglas, mnogo ratova. Mnogi od onih koji su imali fantazije o izvršenju nekog teškog krivičnog dela u mirnodopskim uslovima u bivšoj Jugoslaviji, a to nisu učinili jer im se nije ukazala prilika, činili su to u ratu. Razlog koji bih ja naveo jeste da imamo izuzetno kvalitetan policijski i inspektorski kadar i da potencijalni počinioci serijskih krivičnih dela budu uhvaćeni pre nego što izvrše više dela. Da bismo nekoga klasifikovali kao serijskog ubicu, potrebno je da izvrši tri ubistva u izvesnom periodu. Mislim da, zahvaljujući našoj policiji, oni naprosto ne uspeju da postanu serijski.
Može li se zločin preduprediti u smislu da se kod osobe primeti da planira zločin?
Predviđanje zločina zavisi od mnogo faktora. Izuzetno je teško predvideti zločin kod osoba koje ne samo da nemaju dosije već nemaju ni najobičniji prekršaj u sistemu, čak ni kaznu za parkiranje nakon snimka komunalne policije. U svom okruženju uvek možete da primetite alarmantne ili devijantne oblike ponašanja, ali nikada sa apsolutnom sigurnošću ne možete reći – da, ova osoba sposobna je i spremna da ubije, i to će učiniti. Tri najvažnija i najčešća stresora, tj. okidača za izvršenje krivičnog dela sigurno su već poznata čitaocima koje ova tematika zanima. To su smrt bliskog člana porodice, raskid veze odnosno razvod braka, i gubitak posla. Potrebno je, međutim, mnogo drugih elemenata i predispozicija da bi osoba počinila ubistvo, a ti elementi su u nekriminalnom okruženju veoma dobro prikriveni. Sa druge strane, kada govorimo o osobama koje su već počinile jedno ili više ubistava, u zavisnosti od psihološke procene i karakteristika počinjenog dela, sa velikom sigurnošću može se predvideti eventualni budući zločin.
Po Vašem dosadašnjem iskustvu, koliko se žene i muškarci zločinci razliku u svom modus operandi?
Način izvršenja zločina je kod žena često „suptilniji“ i pedantniji nego kod muškaraca. Žene bolje planiraju, mnogo više su posvećene detaljima i mnogo strpljivije. Zločine čine u kontrolisanim uslovima, a ubistva su „čistija“ – najčešće su to otrovi ili davljenje. Bogu hvala, pa su u velikoj manjini u odnosu na serijske ubice muškarce, jer bi, da nije tako, stopa nerešenih slučajeva u čitavom svetu drastično porasla...
Koliko će veštačka inteligencija u budućnosti uticati pri pregledu i ocenjivanju nečije psihološke ličnosti?
Verujem da će u izuzetno bliskoj budućnosti sa velikom preciznošću veštačka inteligencija moći da tumači rezultate psiholoških testova, kao što su Vekslerov test inteligencije, NEO-PI-R test velikih pet psiholoških crta ličnosti i Minesota multifazni inventar ličnosti MMPI-2 koji se koristi za određivanje širokog spektra psiholoških disfunkcija uključujući i psihopatske, anti socijalne crte ličnosti. Nešto više vremena biće potrebno za analize uživo gde će veštačka inteligencija moći da vas posmatra, da vam postavlja pitanja i da čita vaš govor tela. Za čitaoce koji nisu istraživali ovu oblast, evo nekih zanimljivosti. Još prošle godine izvesni modeli veštačke inteligencije mogli su da vide statičnu sliku i doslovce vam kažu šta se na njoj nalazi. Početkom godine jedna kompanija otišla je nekoliko koraka dalje... Naime, instalirali su „oči“ veštačkoj inteligenciji koja već sada može da vas gleda dok razgovarate i po izrazu lica prepoznaje vaše raspoloženje.
Uspešno se bavite i muzikom. Šta možemo očekivati od Vas na tom polju u narednom periodu? Da li pored pisanja postoje još neka interesovanja?
Hvala na lepim rečima. Pre dve-tri godine radio sam na samostalnom projektu pod imenom EN BARD i uradio album koji sam nezvanično nazvao „Of Love & Beasts“. Album ima osam pesama od kojih jednu pevam ja, a ostalo su pevale dame iz Poljske, Francuske i SAD. Kompozicije, aranžmane i spotove uradio sam ja, a sve ih možete pogledati na YouTube platformi. I te kako značajno je i to da smo Krstić Gorjan i ja ove godine ponovo pokrenuli bend Psihokratija, naš bend iz dečačkih dana. Uradili smo dve pesme, odnosno singl, koji će naš menadžer ponuditi muzičkim izdavačkim kućama u regionu. Naslovi pesama su „Ponosan i sam“ i „I am not your dream“, a radni naslov tog singl albuma za sada je „Ponosni i sami“. Postoji mogućnost da uradimo još dve pesme, pa da to onda bude maksi-singl. Muzika mi je, za sada, veoma drag hobi. Profesionalno se, pored pisanja, bavim i dizajnom korica knjiga, prevodilačkim i uredničkim radom, kao i mnogim izdavačko-marketinškim aktivnostima u vezi sa izdavanjem knjiga. Taj projekat aktuelan je već dve-tri godine, a nosi naziv Atelje Bulevar. Hvala vam na ovoj prilici da predstavim svoj rad i da sa čitaocima podelim svoju ljubav prema umetnosti.
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Ekspres
Ovog proleća u izdanju Lagune predstavlja svoj novi roman „Ukus straha“ a o njemu, preplitanju poziva književnika i profajlera, krimi žanra danas i ulozi veštačke inteligencije u modernoj kriminologiji u intervjuu za nedeljnik Ekspres govori književnik i psiholog Zoran Petrović.
Šta čitaoci mogu da očekuju od Vašeg novog romana „Ukus straha“?
Čitaoci mogu da očekuju nešto sasvim novo u domaćem žanrovskom književnom stvaralaštvu, gde se kriminološka istraga, pored uobičajenih procedura, u velikoj meri oslanja na psihološki profajling, odnosno analizu ponašanja nepoznatog počinioca krivičnog dela.
Vi ste dugogodišnje znanje iz kriminalističkog profilisanja na kreativan način pretočili u roman „Ukus straha“. Šta su zapravo dužnosti profajlera i koliko se one razlikuju od onoga što imamo prilike da vidimo u stranim TV serijama i filmovima?
Posao profajlera jeste da u odsustvu jakih materijalnih dokaza što je više moguće suzi krug potencijalnih osumnjičenih, i to psihološkom forenzikom. Što se sličnosti i razlika tiče, sve zavisi o kojim serijama je reč. Ono što su pioniri kriminalističkog profilisanja zaista radili, u velikoj meri je u skladu, recimo, sa serijom „Mindhunter“. Ona je najpribližnija realnosti i zaista je rađena po različitim studijama slučaja i na osnovu ispitivanja serijskih počinilaca teških krivičnih dela koji su uhvaćeni. Ono što nema veze sa stvarnošću i što se ubacuje u serije i filmove dramatizacije radi, jeste to da profajleri sa pancirima pod punom ratnom opremom u prvim borbenim linijama razvaljuju vrata i upadaju u kuće serijskih ubica. To se u praksi apsolutno nikada ne dešava.
Krimi žanr je sve prisutniji u književnosti i filmovima u svetu ali i kod nas. Ipak, sve do pre nekoliko godina taj žanr je kod nas bio gotovo neprimetan, zbog čega je, po Vašem mišljenju, to tako?
Pisci tog žanra u svetu najčešće imaju neko praktično iskustvo, bilo da je to iz oblasti istraživačkog novinarstva, sudske medicine ili iz policijske službe. To kod nas nije slučaj, pa je stoga autorima potrebno mnogo više vremena i istraživanja da bi uobličili jedan takav roman. Takođe mislim da domaći čitaoci češće posežu za delima upravo tih stranih pisaca, pa to nije posebno ohrabrujuće za naše autore.
Šta je najvažnije da bi se napisao uspešan krimi ili triler roman?
U izvesnim krugovima vlada zabluda da je neophodno doslovce i do najsitnijih detalja na papir preneti policijske procedure da bi triler bio dobar, a da se u velikoj meri zapostavljaju osećanja likova i pravilna motivacija za postupke tokom istrage. Da ne govorim o tome da se bogatstvo jezika i književni stil takođe zapostavljaju i guraju u drugi plan. Dakle, istraživanje jeste značajan faktor da biste dobili na autentičnosti, ali tu i takvu verodostojnost istrage nikako ne treba forsirati, a zarad nje zapostaviti pripovedni ton, takt rečenice, motivaciju i uverljivost radnje, kao i podjednako važnu dobru, originalnu i zanimljivu ideju.
Za Vaše romane važi pravilo da su veoma „filmični“. Da li ćemo uskoro neko od Vaših dela gledati kao film ili TV seriju?
Ideje o tome i predlozi počeli su još 2017. godine, kada sam se upoznao sa gospodinom Lordanom Zafranovićem, ali do sada ništa konkretno nije urađeno. Kao i u mnogim drugim granama umetnosti, važno je i imati sreće. Kada to kažem, mislim pre svega na to da imate sreće da vaše stvaralaštvo dođe do bitnih ljudi koji tako nešto mogu da sprovedu u delo. Što se konkretnih dela tiče, recimo, roman „Rizničar tajni“ bilo bi veoma teško ekranizovati u domaćim finansijskim uslovima, ali TV serija po romanu „Ukus straha“ i te kako je realna i izvodljiva.
Kao neko ko je master psiholog i ko se bavio proučavanjem najtežih krivičnih dela i njihovih počinalaca, kako objašnjavate to što u Srbiji gotovo nikada ne čujemo za serijske ubice kakve poznaje javnost, na primer, Severne Amerike?
Slično pitanje postavio sam Džonu Daglasu pre dvadeset godina. Naveo je dva razloga. Prvi je, kako on misli, taj što su srpski mediji strogo kontrolisani i ne mogu da izveštavaju slobodno kao njihovi. Ja mislim, uz dužno poštovanje, da je ovaj pionir profajlinga to izjavio malo ishitreno i uz nedovoljno poznavanje prilika kod nas. Mi smo tvrdoglav, buntovan, ali i inteligentan narod. Uvek će se naći neki novinar, koji će se i pored svih prepreka izboriti da u javnost iznese istinitu priču. Drugi razlog, međutim, i te kako je validan i posebno strašan. Imali ste u regionu, kaže Daglas, mnogo ratova. Mnogi od onih koji su imali fantazije o izvršenju nekog teškog krivičnog dela u mirnodopskim uslovima u bivšoj Jugoslaviji, a to nisu učinili jer im se nije ukazala prilika, činili su to u ratu. Razlog koji bih ja naveo jeste da imamo izuzetno kvalitetan policijski i inspektorski kadar i da potencijalni počinioci serijskih krivičnih dela budu uhvaćeni pre nego što izvrše više dela. Da bismo nekoga klasifikovali kao serijskog ubicu, potrebno je da izvrši tri ubistva u izvesnom periodu. Mislim da, zahvaljujući našoj policiji, oni naprosto ne uspeju da postanu serijski.
Može li se zločin preduprediti u smislu da se kod osobe primeti da planira zločin?
Predviđanje zločina zavisi od mnogo faktora. Izuzetno je teško predvideti zločin kod osoba koje ne samo da nemaju dosije već nemaju ni najobičniji prekršaj u sistemu, čak ni kaznu za parkiranje nakon snimka komunalne policije. U svom okruženju uvek možete da primetite alarmantne ili devijantne oblike ponašanja, ali nikada sa apsolutnom sigurnošću ne možete reći – da, ova osoba sposobna je i spremna da ubije, i to će učiniti. Tri najvažnija i najčešća stresora, tj. okidača za izvršenje krivičnog dela sigurno su već poznata čitaocima koje ova tematika zanima. To su smrt bliskog člana porodice, raskid veze odnosno razvod braka, i gubitak posla. Potrebno je, međutim, mnogo drugih elemenata i predispozicija da bi osoba počinila ubistvo, a ti elementi su u nekriminalnom okruženju veoma dobro prikriveni. Sa druge strane, kada govorimo o osobama koje su već počinile jedno ili više ubistava, u zavisnosti od psihološke procene i karakteristika počinjenog dela, sa velikom sigurnošću može se predvideti eventualni budući zločin.
Po Vašem dosadašnjem iskustvu, koliko se žene i muškarci zločinci razliku u svom modus operandi?
Način izvršenja zločina je kod žena često „suptilniji“ i pedantniji nego kod muškaraca. Žene bolje planiraju, mnogo više su posvećene detaljima i mnogo strpljivije. Zločine čine u kontrolisanim uslovima, a ubistva su „čistija“ – najčešće su to otrovi ili davljenje. Bogu hvala, pa su u velikoj manjini u odnosu na serijske ubice muškarce, jer bi, da nije tako, stopa nerešenih slučajeva u čitavom svetu drastično porasla...
Koliko će veštačka inteligencija u budućnosti uticati pri pregledu i ocenjivanju nečije psihološke ličnosti?
Verujem da će u izuzetno bliskoj budućnosti sa velikom preciznošću veštačka inteligencija moći da tumači rezultate psiholoških testova, kao što su Vekslerov test inteligencije, NEO-PI-R test velikih pet psiholoških crta ličnosti i Minesota multifazni inventar ličnosti MMPI-2 koji se koristi za određivanje širokog spektra psiholoških disfunkcija uključujući i psihopatske, anti socijalne crte ličnosti. Nešto više vremena biće potrebno za analize uživo gde će veštačka inteligencija moći da vas posmatra, da vam postavlja pitanja i da čita vaš govor tela. Za čitaoce koji nisu istraživali ovu oblast, evo nekih zanimljivosti. Još prošle godine izvesni modeli veštačke inteligencije mogli su da vide statičnu sliku i doslovce vam kažu šta se na njoj nalazi. Početkom godine jedna kompanija otišla je nekoliko koraka dalje... Naime, instalirali su „oči“ veštačkoj inteligenciji koja već sada može da vas gleda dok razgovarate i po izrazu lica prepoznaje vaše raspoloženje.
Uspešno se bavite i muzikom. Šta možemo očekivati od Vas na tom polju u narednom periodu? Da li pored pisanja postoje još neka interesovanja?
Hvala na lepim rečima. Pre dve-tri godine radio sam na samostalnom projektu pod imenom EN BARD i uradio album koji sam nezvanično nazvao „Of Love & Beasts“. Album ima osam pesama od kojih jednu pevam ja, a ostalo su pevale dame iz Poljske, Francuske i SAD. Kompozicije, aranžmane i spotove uradio sam ja, a sve ih možete pogledati na YouTube platformi. I te kako značajno je i to da smo Krstić Gorjan i ja ove godine ponovo pokrenuli bend Psihokratija, naš bend iz dečačkih dana. Uradili smo dve pesme, odnosno singl, koji će naš menadžer ponuditi muzičkim izdavačkim kućama u regionu. Naslovi pesama su „Ponosan i sam“ i „I am not your dream“, a radni naslov tog singl albuma za sada je „Ponosni i sami“. Postoji mogućnost da uradimo još dve pesme, pa da to onda bude maksi-singl. Muzika mi je, za sada, veoma drag hobi. Profesionalno se, pored pisanja, bavim i dizajnom korica knjiga, prevodilačkim i uredničkim radom, kao i mnogim izdavačko-marketinškim aktivnostima u vezi sa izdavanjem knjiga. Taj projekat aktuelan je već dve-tri godine, a nosi naziv Atelje Bulevar. Hvala vam na ovoj prilici da predstavim svoj rad i da sa čitaocima podelim svoju ljubav prema umetnosti.
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Ekspres
Autor: Zoran Petrović
