Zoran Penevski: Nema estetike bez etike
U razgovoru sa piscem, scenaristom i prevodiocem Zoranom Penevskim upoznajte se sa Ksenijom Atanasijević, našom prvom ženom filozofom, junakinjom romana „Elegija o beloj devojčici“ i sudbinom jedne intelektualke, prve žene koja je postala doktor nauka i docent u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.
Roman „Elegija o beloj devojčici“ posvećen je Kseniji Atanasijević, prvoj ženi koja je doktorirala filozofiju na našim prostorima. Kako i sami navodite, Ksenija ne pripada nijednom ideološkom, političkom ili društvenom krugu, već je intelektualka sa svojim identitetom i oslanja se isključivo na svoje etičke principe i svoj razum. Mislite li da je možda filozofija ta koja gradi intelektualca i podstiče njegovu samostalnu misao potpomognutu etičkim principima i ubeđenjima i da bi Ksenija, da je bila doktor neke druge nauke, možda bila angažovanija aktivistkinja, a njen misaoni subjekt ostao u senci naučnog angažmana?
Neozbiljno je da neko želi da govori o svetu a da ne poznaje filozofiju, odnosno arheologiju znanja. S vremenom sam lično sazrevao od buntovnog stava da je moral uvek i samo moral većine koja vas gura ka prosečnosti, čak i kad govori o velikom herojstvu (voleo sam Remboovu rečenicu „moral je slabost mozga“) do stava koji mi se čini nesumnjiv upravo zato što sumnjivo zvuči – a uvek nalazim potvrdu u njegovu korist – da nema estetike bez etike. (S tim u vezi, treba reći da je srpska kultura srećna – bez obzira na zamerke koje joj se mogu uputiti – što ima knjigu poput Konstantinovićeve „Filosofije palanke“.) Ksenija nije mogla da bude naučnik druge vrste, mogla je da bude samo umetnik – često se zbog nevolja vraćala muzici i vajkala da bi se manje mučila da je postala pijanista, što je isto tako vuklo. Baviti se filozofijom nije po sebi dovoljno da bi se neko bavio društvenim problemima i statusom, to je stvar lične prirode. Ksenija je bila učenica klasične škole, pa i klasične škole mišljenja, a s tim ide i društveno angažovanje, pa je pravo čudo kako je sve to izdržala i postigla tako mnogo.
Ksenija Atanasijević, iako je prva žena filozof na ovim prostorima koja je često morala da se bori sa komentarima poput „imaš muški um“, u okviru feminističke teorije nije često prepoznata. Šta mislite da je razlog tome? Da li je možda ideološka neopterećenost njene misli i čist intelektualni rad i samostalna misao ono što je ne kvalifikuje u feminističku teoriju?
Ksenija je intelektualka sa čvrstim moralnim kodeksom, ali ona sve vreme naginje umetnosti, bez koje ne može. Ona odlično svira, ona prati koncerte, izložbe slika, pozorište i operu, odlazi u bioskop, mnogo čita i piše o drugim knjigama, ne samo filozofskim ili sociološkim. Na svojoj koži je osetila šta znači biti uspešna, obrazovana i nepopustljiva žena u svetu koji vode muški krugovi. Mislim da Ksenija jeste danas prepoznata kao feministkinja i u svojim spisima i u svom aktivizmu, počev od analize uloge žene kod Platona pa do brojnih nastupa na domaćim i međunarodnim konferencijama za bolji položaj i prava žena. Ali ona je svesna odgovornosti svojih postupaka, jer koliko je otvorena u svojim privatnim dnevnicima toliko u javnim tekstovima vodi računa o odmerenosti. Ona nije vatreni fanatik, ali ne dozvoljava da se olako prelazi preko njenih stavova koji su uvek zasnovani na argumentima. Rekao bih da je feminizam za Kseniju bio jedan od normalnih i važnih tokova njenog društvenog života, ali ne i jedini.
Šta pokazuju vaše biografske studije o životu i delu Ksenije Atanasijević? Da li su se njeni filozofski radovi i fragmenti razlikovali od drugih na odseku za filozofiju po tome što je bila jedina žena filozof? Može li biti razlika koju ona pokazuje u načinu na koji muškarci i žene filozofiraju, ili su ovo potpuno pogrešne pretpostavke da u filozofiji i etici postoji „muški“ i „ženski“ pogled na svet?
Muški i ženski diskurs postoje, ali je zanimljivije kako se jedan u drugom prepoznaju i kako jedan drugog razumeju. Ksenija ih je posmatrala u odnosu na moralni koncept koji je iznad ovog parcijalnog. Važnije od toga, Ksenija je ceo svoj život provela u senci bola – od smrti majke preko neprestanog podmetanja na univerzitetu sve do ratova i zabrane rada u javnosti. Otuda, ona svoje filozofske fragmente ispunjava ličnim iskustvom više od drugih savremenika i potpuno drugačije od etabliranih muškaraca tog vremena. Ona se vraća na početke mišljenja, ona veruje u vraćanje duša jer ne može da shvati da ovoliko patnje u životu može da dobije nevino biće, ona iz svoje perspektive vidi svet kao poprište pravde i nepravde, i to takvo da ono ne može samo da iscrpi pogibeljnim bitisanjem. Egzistencija za nju nije konačna kategorija. Život jeste trpljenje, ali ovo je samo jedna njegova etapa. Ksenija ne želi da je ovo kraj. Ona je bela (u romanu postoji algoritam boja) svetlost koja prolazi kroz ovu stvarnost i obasjava unutrašnjost bića. Ona je primer, zato, kako se lični koncept sveta postavlja kao ono što nas štiti od ovozemaljske kaljuge.
Roman „Elegija o beloj devojčici“ posvećen je Kseniji Atanasijević, prvoj ženi koja je doktorirala filozofiju na našim prostorima. Kako i sami navodite, Ksenija ne pripada nijednom ideološkom, političkom ili društvenom krugu, već je intelektualka sa svojim identitetom i oslanja se isključivo na svoje etičke principe i svoj razum. Mislite li da je možda filozofija ta koja gradi intelektualca i podstiče njegovu samostalnu misao potpomognutu etičkim principima i ubeđenjima i da bi Ksenija, da je bila doktor neke druge nauke, možda bila angažovanija aktivistkinja, a njen misaoni subjekt ostao u senci naučnog angažmana?
Neozbiljno je da neko želi da govori o svetu a da ne poznaje filozofiju, odnosno arheologiju znanja. S vremenom sam lično sazrevao od buntovnog stava da je moral uvek i samo moral većine koja vas gura ka prosečnosti, čak i kad govori o velikom herojstvu (voleo sam Remboovu rečenicu „moral je slabost mozga“) do stava koji mi se čini nesumnjiv upravo zato što sumnjivo zvuči – a uvek nalazim potvrdu u njegovu korist – da nema estetike bez etike. (S tim u vezi, treba reći da je srpska kultura srećna – bez obzira na zamerke koje joj se mogu uputiti – što ima knjigu poput Konstantinovićeve „Filosofije palanke“.) Ksenija nije mogla da bude naučnik druge vrste, mogla je da bude samo umetnik – često se zbog nevolja vraćala muzici i vajkala da bi se manje mučila da je postala pijanista, što je isto tako vuklo. Baviti se filozofijom nije po sebi dovoljno da bi se neko bavio društvenim problemima i statusom, to je stvar lične prirode. Ksenija je bila učenica klasične škole, pa i klasične škole mišljenja, a s tim ide i društveno angažovanje, pa je pravo čudo kako je sve to izdržala i postigla tako mnogo.
Ksenija Atanasijević, iako je prva žena filozof na ovim prostorima koja je često morala da se bori sa komentarima poput „imaš muški um“, u okviru feminističke teorije nije često prepoznata. Šta mislite da je razlog tome? Da li je možda ideološka neopterećenost njene misli i čist intelektualni rad i samostalna misao ono što je ne kvalifikuje u feminističku teoriju?
Ksenija je intelektualka sa čvrstim moralnim kodeksom, ali ona sve vreme naginje umetnosti, bez koje ne može. Ona odlično svira, ona prati koncerte, izložbe slika, pozorište i operu, odlazi u bioskop, mnogo čita i piše o drugim knjigama, ne samo filozofskim ili sociološkim. Na svojoj koži je osetila šta znači biti uspešna, obrazovana i nepopustljiva žena u svetu koji vode muški krugovi. Mislim da Ksenija jeste danas prepoznata kao feministkinja i u svojim spisima i u svom aktivizmu, počev od analize uloge žene kod Platona pa do brojnih nastupa na domaćim i međunarodnim konferencijama za bolji položaj i prava žena. Ali ona je svesna odgovornosti svojih postupaka, jer koliko je otvorena u svojim privatnim dnevnicima toliko u javnim tekstovima vodi računa o odmerenosti. Ona nije vatreni fanatik, ali ne dozvoljava da se olako prelazi preko njenih stavova koji su uvek zasnovani na argumentima. Rekao bih da je feminizam za Kseniju bio jedan od normalnih i važnih tokova njenog društvenog života, ali ne i jedini.
Šta pokazuju vaše biografske studije o životu i delu Ksenije Atanasijević? Da li su se njeni filozofski radovi i fragmenti razlikovali od drugih na odseku za filozofiju po tome što je bila jedina žena filozof? Može li biti razlika koju ona pokazuje u načinu na koji muškarci i žene filozofiraju, ili su ovo potpuno pogrešne pretpostavke da u filozofiji i etici postoji „muški“ i „ženski“ pogled na svet?
Muški i ženski diskurs postoje, ali je zanimljivije kako se jedan u drugom prepoznaju i kako jedan drugog razumeju. Ksenija ih je posmatrala u odnosu na moralni koncept koji je iznad ovog parcijalnog. Važnije od toga, Ksenija je ceo svoj život provela u senci bola – od smrti majke preko neprestanog podmetanja na univerzitetu sve do ratova i zabrane rada u javnosti. Otuda, ona svoje filozofske fragmente ispunjava ličnim iskustvom više od drugih savremenika i potpuno drugačije od etabliranih muškaraca tog vremena. Ona se vraća na početke mišljenja, ona veruje u vraćanje duša jer ne može da shvati da ovoliko patnje u životu može da dobije nevino biće, ona iz svoje perspektive vidi svet kao poprište pravde i nepravde, i to takvo da ono ne može samo da iscrpi pogibeljnim bitisanjem. Egzistencija za nju nije konačna kategorija. Život jeste trpljenje, ali ovo je samo jedna njegova etapa. Ksenija ne želi da je ovo kraj. Ona je bela (u romanu postoji algoritam boja) svetlost koja prolazi kroz ovu stvarnost i obasjava unutrašnjost bića. Ona je primer, zato, kako se lični koncept sveta postavlja kao ono što nas štiti od ovozemaljske kaljuge.
Koliko je roman „Elegija o beloj devojčici“ zasnovan na istinitoj istorijskoj i biografskoj priči i da li postoje delovi fikcije u kojima vi kao autor treba da pošaljete poentu čitaocu?
Roman je strukturno postavljen kao čitanje njene prve (ili bar jedne od prvih) objavljenih priča „Elegija o beloj devojčici“ (za koju verujem da je nastala na osnovu stvarnog događaja), koja je preneta u celosti kao okvir, pa se čini da je svaki pasus te priče naslov određenog poglavlja. Iza Ksenije Atanasijević ostala je velika količina tekstova, sređenih i nesređenih, iščitanih i nepročitanih, ali mene je zanimalo da je vidim kao osobu, kao ženu koja se bori protiv nasrtaja svakodnevice i pakosti netalentovanih i neobrazovanih. Otuda je izazov bio da se približim njenom svetonazoru i rukopisu tako da se ne može povući stroga linija između nje i autora. Struktura romana govori da je u delu istinskog umetnika sadržana i njegova sudbina (umeće tumačenja je zapravo vrhunska intelektualna disciplina), a s druge strane, veoma mi je blisko i suštinski bitno kako autonomna jedinka strada zbog svoje duhovne doslednosti i autentičnosti.
Zašto je Ksenija Atanasijević bila inspirativna za vas lično, pa ste joj posvetili svoj najnoviji roman?
Zaobišao bih „inspiraciju“ i „posvećivanje“, i rekao bih da sam to prosto ja. Ja sam roman o Kseniji, odnosno ona je deo mene onoliko koliko sam i ja predstava o njoj. Ksenija je u „Elegiji“ koliko stvarna toliko i izmišljena, jer to nije „romansirana biografija“ već put jednog bića, samosvesnog i mudrog, nežnog i nepokolebljivog, čistog i stradalnog, vrednog i divnog.
Izvor: mojizbor.com
Roman je strukturno postavljen kao čitanje njene prve (ili bar jedne od prvih) objavljenih priča „Elegija o beloj devojčici“ (za koju verujem da je nastala na osnovu stvarnog događaja), koja je preneta u celosti kao okvir, pa se čini da je svaki pasus te priče naslov određenog poglavlja. Iza Ksenije Atanasijević ostala je velika količina tekstova, sređenih i nesređenih, iščitanih i nepročitanih, ali mene je zanimalo da je vidim kao osobu, kao ženu koja se bori protiv nasrtaja svakodnevice i pakosti netalentovanih i neobrazovanih. Otuda je izazov bio da se približim njenom svetonazoru i rukopisu tako da se ne može povući stroga linija između nje i autora. Struktura romana govori da je u delu istinskog umetnika sadržana i njegova sudbina (umeće tumačenja je zapravo vrhunska intelektualna disciplina), a s druge strane, veoma mi je blisko i suštinski bitno kako autonomna jedinka strada zbog svoje duhovne doslednosti i autentičnosti.
Zašto je Ksenija Atanasijević bila inspirativna za vas lično, pa ste joj posvetili svoj najnoviji roman?
Zaobišao bih „inspiraciju“ i „posvećivanje“, i rekao bih da sam to prosto ja. Ja sam roman o Kseniji, odnosno ona je deo mene onoliko koliko sam i ja predstava o njoj. Ksenija je u „Elegiji“ koliko stvarna toliko i izmišljena, jer to nije „romansirana biografija“ već put jednog bića, samosvesnog i mudrog, nežnog i nepokolebljivog, čistog i stradalnog, vrednog i divnog.
Izvor: mojizbor.com
Autor: Zoran Penevski
