Da li vam je neko nekad zalepio u lice onu čuvenu „Znaš ti ko sam ja?“ Godine 2018. Oksfordov rečnik izabrao je reč „toksično“ za reč godine, zato što su ljudi masovno pretraživali fraze „toksična muževnost“, „toksični ljudi“ i „toksična kultura“.
U svojoj knjizi „Znaš ti ko sam ja?“ Ramani Durvasula, kao i u „Ostati ili otići“ koja se bavila narcisoidnošću u vezama, dalje i dublje objašnjava ovu pojavu u društvenim okvirima.
U proteklih nekoliko godina pomodna reč je „narcisoidnost“. Tom svemoćnom reči na „N“ opisujemo predsednika SAD, kao i druge svetske vođe, direktore, senatore, političare, vođe institucija, sportiste, oligarhe, pale producente, glumce i razne druge ljude.
Ali to i očekujemo od poznatih, uspešnih i slavnih. Šta se to nas tiče? Živimo u doba zarazne narcisoidnosti, arogantnosti i toksičnosti. To pogađa sve nas i utiče na naše ponašanje, bilo da smo svedoci takvog ponašanja ili žrtve.
Narcisoidnost karakterišu osećaj privilegovanosti, grandioznost, nedostatak empatije, traženje potvrde, površnost, međuljudski sukobi, nesigurnost, preosetljivost, prezir, arogancija i loša kontrola emocija (naročito besa). Narcisoidnost je interpersonalni toksični obrazac; ako je to nečiji dominantan način odnošenja prema svetu, to nije zdravo za ljude u okruženju narcisoidne osobe (kao ni za samog narcisa, ali oni obično to ne uviđaju).
Trenutni sistem nagrađuje sve oblike narcisoidnosti i toksičnosti kod ljudi. Konzumerizam i popularna kultura koriste narcisoidnost kao mamac za samoodržanje svojih prilično narcisoidnih osnova. Narcis je sigurno najbolji potrošač, jer u izgledu i posedovanju stvari on nalazi lak način da dokaže svoju superiornost, a vrlo rado konzumira popularne proizvode savremene kulture u kojima se ogleda – filmove, serije i knjige koji potvrđuju njegovo viđenje sveta. U tome je problem sa narcisoidnošću. Ona je pokretačka sila savremenog doba.
Divimo se „snažnima“, a sve više se snažnima smatraju drski, kontroverzni i grubi ljudi, tj. svi koji nisu ljubazni, puni poštovanja i razboriti. Loše ponašanje ljudi s vrha lanca ishrane i onih koji imaju najviše uticaja na naše društvo zatrovali su čitav prostor oko nas. Oni su odredili ton.
Kako je sve počelo? Kristofer Laš, autor jedne od najproročkijih knjiga o narcisoidnosti Narcistička kultura: američki život u doba smanjenih očekivanja, upirao je prstom u rastuće „pokrete samorazvoja i samopoboljšanja“ i tvrdio da oni potkopavaju važnost izgradnje zajednica i kolektivnih društvenih struktura, kao i da uzrokuju gubitak verovanja i u naše vođe i u pojedince. Kada sledeći put čujete o magičnim jutrima i ritualima koji podrazumevaju ustajanje u pet ujutru i ulančane navike najuspešnijih ljudi, setite se da tolika usredsređenost na sebe pomera pažnju u korist uspeha po svaku cenu i radne etike koja je udaljavala pojedince od zajednice i porodice i jačala u njima patološku usredsređenost na same sebe.
S druge strane, da li su ovi tirani makar oni koji profitiraju od svog ponašanja i tretmana prema drugima, i da li opšta narcisoidnost doprinosi većem socijalnom i ličnom zadovoljstvu? Pitanje je „da li se ti ljudi dobro osećaju“ i „jesu li oni srećni“. Kratak autorkin odgovor je: „Ne baš.“ Oni uglavnom ne razmišljaju o tome. Razmišljaju o tome samo kad se situacija ne odvija onako kako bi hteli. U suštini, teški ljudi i narcisi su nesigurni. „Sreća“ koju oni osećaju u najboljem slučaju je prolazna i povezana s događajima iz spoljašnjeg sveta, a ne s njihovim unutrašnjim osećajem spokoja ili zadovoljstva.
U tome je suština glavnog paradoksa narcisoidnosti – većina psihologa amatera misli da je posredi samoljublje ili hipersamopouzdanje, dok je zapravo reč o duboko usađenoj nesigurnosti. Upravo ta nesigurnost narcisa čini tako „teškom“ i toksičnom osobom, jer se hronično oseća ranjivim. Narcisovo samopouzdanje stalno je u opasnosti da se uruši, pa mu je potrebna stalna potvrda da bi se lišio nesigurnosti. Klinički psihijatri, koji se susreću s ovom pojavom, često je smatraju manifestacijom nesigurnosti – svojevrsnom zloćudnom preteranom kompenzacijom.
Zbog toga ljudi narcise često nazivaju „emocionalni vampiri“ – oni svojim žrtvama isisavaju samopouzdanje i staloženost pretvarajući ih pritom u nesigurne osobe, dok sami nastavljaju svoju potragu za potvrdom.
Kod narcisa dolazi do velikih i nepredvidivih fluktuacija samopouzdanja koje se kao talasi manifestuju na živote ljudi oko njih, od preteranog veličanja do unižavanja, pasivno-agresivnog maltretiranja i agresije. Paradoks ovakvog ponašanja je da iako ispoljavaju snažnu individualnost, narcisi su ti koji su uvek upućeni na druge. Iako deluje da oni nose i oblikuju ljude oko sebe, u stvari ih gledaju kao gradivni element grandiozne kule koju grade oko sebe, koja se, oni to duboko u sebi znaju, može lako srušiti kao kula od karata.
Da ne biste i nesvesno „mazali“ nečiju fasadu koju iznutra izjedaju duboke nesigurnosti, da ne biste učestvovali u ovom začaranom krugu manipulacija i emotivne opsene, čitajte Ramani Durvasulu i razmišljajte šta se krije iza kulisa savremenog sveta koji se zasniva na naočigled tako stabilnom sistemu vrednosti, pravila i očekivanja koja se stavljaju pred sve nas.
Autorka teksta: Nevena Milojević
U proteklih nekoliko godina pomodna reč je „narcisoidnost“. Tom svemoćnom reči na „N“ opisujemo predsednika SAD, kao i druge svetske vođe, direktore, senatore, političare, vođe institucija, sportiste, oligarhe, pale producente, glumce i razne druge ljude.
Ali to i očekujemo od poznatih, uspešnih i slavnih. Šta se to nas tiče? Živimo u doba zarazne narcisoidnosti, arogantnosti i toksičnosti. To pogađa sve nas i utiče na naše ponašanje, bilo da smo svedoci takvog ponašanja ili žrtve.
Narcisoidnost karakterišu osećaj privilegovanosti, grandioznost, nedostatak empatije, traženje potvrde, površnost, međuljudski sukobi, nesigurnost, preosetljivost, prezir, arogancija i loša kontrola emocija (naročito besa). Narcisoidnost je interpersonalni toksični obrazac; ako je to nečiji dominantan način odnošenja prema svetu, to nije zdravo za ljude u okruženju narcisoidne osobe (kao ni za samog narcisa, ali oni obično to ne uviđaju).
Trenutni sistem nagrađuje sve oblike narcisoidnosti i toksičnosti kod ljudi. Konzumerizam i popularna kultura koriste narcisoidnost kao mamac za samoodržanje svojih prilično narcisoidnih osnova. Narcis je sigurno najbolji potrošač, jer u izgledu i posedovanju stvari on nalazi lak način da dokaže svoju superiornost, a vrlo rado konzumira popularne proizvode savremene kulture u kojima se ogleda – filmove, serije i knjige koji potvrđuju njegovo viđenje sveta. U tome je problem sa narcisoidnošću. Ona je pokretačka sila savremenog doba.
Divimo se „snažnima“, a sve više se snažnima smatraju drski, kontroverzni i grubi ljudi, tj. svi koji nisu ljubazni, puni poštovanja i razboriti. Loše ponašanje ljudi s vrha lanca ishrane i onih koji imaju najviše uticaja na naše društvo zatrovali su čitav prostor oko nas. Oni su odredili ton.
Kako je sve počelo? Kristofer Laš, autor jedne od najproročkijih knjiga o narcisoidnosti Narcistička kultura: američki život u doba smanjenih očekivanja, upirao je prstom u rastuće „pokrete samorazvoja i samopoboljšanja“ i tvrdio da oni potkopavaju važnost izgradnje zajednica i kolektivnih društvenih struktura, kao i da uzrokuju gubitak verovanja i u naše vođe i u pojedince. Kada sledeći put čujete o magičnim jutrima i ritualima koji podrazumevaju ustajanje u pet ujutru i ulančane navike najuspešnijih ljudi, setite se da tolika usredsređenost na sebe pomera pažnju u korist uspeha po svaku cenu i radne etike koja je udaljavala pojedince od zajednice i porodice i jačala u njima patološku usredsređenost na same sebe.
S druge strane, da li su ovi tirani makar oni koji profitiraju od svog ponašanja i tretmana prema drugima, i da li opšta narcisoidnost doprinosi većem socijalnom i ličnom zadovoljstvu? Pitanje je „da li se ti ljudi dobro osećaju“ i „jesu li oni srećni“. Kratak autorkin odgovor je: „Ne baš.“ Oni uglavnom ne razmišljaju o tome. Razmišljaju o tome samo kad se situacija ne odvija onako kako bi hteli. U suštini, teški ljudi i narcisi su nesigurni. „Sreća“ koju oni osećaju u najboljem slučaju je prolazna i povezana s događajima iz spoljašnjeg sveta, a ne s njihovim unutrašnjim osećajem spokoja ili zadovoljstva.
U tome je suština glavnog paradoksa narcisoidnosti – većina psihologa amatera misli da je posredi samoljublje ili hipersamopouzdanje, dok je zapravo reč o duboko usađenoj nesigurnosti. Upravo ta nesigurnost narcisa čini tako „teškom“ i toksičnom osobom, jer se hronično oseća ranjivim. Narcisovo samopouzdanje stalno je u opasnosti da se uruši, pa mu je potrebna stalna potvrda da bi se lišio nesigurnosti. Klinički psihijatri, koji se susreću s ovom pojavom, često je smatraju manifestacijom nesigurnosti – svojevrsnom zloćudnom preteranom kompenzacijom.
Zbog toga ljudi narcise često nazivaju „emocionalni vampiri“ – oni svojim žrtvama isisavaju samopouzdanje i staloženost pretvarajući ih pritom u nesigurne osobe, dok sami nastavljaju svoju potragu za potvrdom.
Kod narcisa dolazi do velikih i nepredvidivih fluktuacija samopouzdanja koje se kao talasi manifestuju na živote ljudi oko njih, od preteranog veličanja do unižavanja, pasivno-agresivnog maltretiranja i agresije. Paradoks ovakvog ponašanja je da iako ispoljavaju snažnu individualnost, narcisi su ti koji su uvek upućeni na druge. Iako deluje da oni nose i oblikuju ljude oko sebe, u stvari ih gledaju kao gradivni element grandiozne kule koju grade oko sebe, koja se, oni to duboko u sebi znaju, može lako srušiti kao kula od karata.
Da ne biste i nesvesno „mazali“ nečiju fasadu koju iznutra izjedaju duboke nesigurnosti, da ne biste učestvovali u ovom začaranom krugu manipulacija i emotivne opsene, čitajte Ramani Durvasulu i razmišljajte šta se krije iza kulisa savremenog sveta koji se zasniva na naočigled tako stabilnom sistemu vrednosti, pravila i očekivanja koja se stavljaju pred sve nas.
Autorka teksta: Nevena Milojević
