„Zidanje ambisa“ – najkompletnije i najzrelije delo do sad
Dugo nisam objavio književnu kritiku, a mnogo je dobrih naslova prošlo kroz moje ruke u međuvremenu. Kriterijum – kako da se odlučim za tri, sveo sam na – tri posednje pročitana naslova.
Svaki od ova tri romana me je na određen način uzdrmao. Pa, da počnemo od onog koji se bavi onime u šta se moja profesija pretvorila.
Svaki od ova tri romana me je na određen način uzdrmao. Pa, da počnemo od onog koji se bavi onime u šta se moja profesija pretvorila.
*
Branislav Janković je sa „Zidanjem ambisa“ objavio svoje najkompletnije i najzrelije delo do sad. U redu, moram da priznam da meni Jankovićevo pisanje „paše“, da su mi teme bliske, a da on jednostavno, kao malo koji pisac novije generacije ume čitaocu da uđe pod kožu i zadrži mu pažnju, ali to ne menja činjenicu da je ovim romanom ozbiljno ušao u filozofske vode. Ima tu blagog koketiranja sa onostranim, što Jankoviću nije strano, ali je priča ispletena oko zidanja Visokih Dečana majstorski započeta i još bolje završena, ostavivši čak mogućnost da se bar neki od trojice glavnih junaka pojave u nekom novom delu.
Naravno, sve je bazirano na nekim istorijskim činjenicama, ali te činjenice onda razrađuju priče malih ljudi, ne samo trojice glavnih junaka koji su pod čudnim okolnostima postali prijatelji, već i mnogih sporednih likova čije su sitne uloge ispunjene snagom i upečatljivošću. Priča je tako vođena da sam siguran da je Janković tokom pisanja i sam u nekoliko navrata imao dilemu kojim putem da nastavi; ja bih, recimo, da sam mu urednik, na bar dva mesta sugerisao mogućnost izbora, i ne verujem da bi pogrešio šta god da je odabrao, iako bi možda došao do nešto većeg formata romana u konačnici.
Smrt, pravda, bol, tuga, radost, nesreća, ljubav – sve je to stalo u pripovest na oko 260 strana, i ne samo stalo, već i naslikano i zaokruženo, tako da emocija iz romana očas obuhvati čitaoca; ali ne, ovaj roman jednostavno ne može da se pročita „u cugu“, jer budi previše filozofskih razmišljanja kod čitaoca, navodeći ga da sam promisli o sopstvenim ambisima.
Da, postoji nekoliko momenata koje bih, da sam mu bio urednik, sugerisao Jankoviću da izmeni i da se u pojedinim momentima možda više osloni na dostupnu literaturu koja nam predstavlja vreme Stefana Dečanskog; svejedno, uspeo je da izbegne zamke epike, koje se nekako prirodno pojavljuju kod dela čija je radnja smeštena u istorijskim periodima o kojima svedoče malo izvori, malo mašta.
Sve u svemu kompletno, zrelo, snažno delo Branislava Jankovića, ozbiljan kandidat za ozbiljne književne nagrade.
Autor: Nebojša Vučinić
Izvor: vucinic.me
