Ženski Indijana Džons
Da li ste čuli za Žanu Djelafoa? Njen život je bio toliko uzbudljiv da je vrlo lako poverovati i u njenu aferu sa Milovanom Glišićem...
Odgovor na pitanje da li je moguće da su se Žana Djelafoa i Milovan Glišić sreli i zavoleli – potvrdan je. Ali samo u romanu „Firentinski dublet: Kjaroskuro“ Gorana Skrobonje i Ivana Nešića (izdavač Laguna). U stvarnosti, spaja ih samo vreme u kojem su živeli i ništa više. Gotovo da je sasvim sigurno da nisu ni znali da postoje na svetu, iako ni jedno ni drugo nisu bili anonimni. Glišić istina samo u Srbiji, a Žana na mnogo većem prostoru, ali...
Goran Skrobonja za nju kaže da je bila izuzetno zanimljiva Francuskinja. „Žana Djelafoa (Jeanne Dieulafoy), rođena 29. juna 1851. u Tuluzu, bila je arheološkinja, bavila se folkloristikom, pisala je romane i pozorišne komade, te radila kao novinarka. Sve je to čini jednom od najosobenijih protagonistkinja viktorijanskog doba“, navodi Skrobonja. „Poreklom iz bogate trgovačke porodice, studirala je u Parizu. U devetnaestoj se udala za Marsela Djelafoa i pridružila mu se u vojsci Loare za vreme francusko-pruskog rata. Od tog trenutka počela je da se oblači kao muškarac i šiša kosu na kratko. S obzirom da je takva praksa u Francuskoj bila zakonom zabranjena, izdejstvovala je od pariskih vlasti permission de travestissement pod izgovorom da joj muška odeća i frizura olakšavaju bavljenje arheološkim radom, ali čini se da je to bio samo deo priče.“
„Zna se“, priča dalje Skrobonja, „da je proučavala crtanje i vajarstvo, da je baratala engleskim, španskim, italijanskim i portugalskim, a služila se i marokanskim arapskim, te persijskim jezikom. Sa mužem je, dok je bio glavni arhitekta Tuluza za istorijske spomenike, putovala u Englesku, Italiju, Španiju, severni Egipat i Maroko. Kad je Marsel dobio nameštenje u Persiji, odlučila je da ga i tamo prati. Sve vreme se predstavljala kao njegov ’saradnik’ (namerno je koristila muški rod te imenice) i čitav put je, a putovali su gotovo dve godine, prejahala: od Marseja preko Atine, Istanbula, Potija, Jerevana, Teherana, Persepolisa, Širaza, sve do Mesopotamije. Na tom putu, njen izbor da se oblači kao muškarac pokazao se opravdanim i sprečio neprilike koje bi moglo da izazove prisustvo žene u karavanu. Inače, i Žana i njen muž vešto su rukovali vatrenim oružjem i u više prilika bili su prinuđeni da ga koriste. Sve vreme tokom puta pisala je dnevnik. Bila je fascinirana Persijom i mnogo je pisala o njenoj umetnosti, istoriji, arheologiji, arhitekturi, rukotvorinama, etnologiji, folkloru, geografiji, privredi. Uspela je da maskirana uđe u andarune, privatne odaje dobrostojećih kuća, i podari nam živopisne prizore iz života žena svih staleža. Taj pristup joj je olakšavala fasciniranost Persijanaca ’kamerom opskurom’, koju je nosila sa sobom. Fotografisala je sve glavne spomenike i arheološke ostatke, ali i muškarce, žene, razne društvene grupe, a svi crteži i gravire kojima su ilustrovani njeni putopisi izrađeni su na osnovu njenih fotografija.“
Na ekspediciji u Suzi 1855. godine, Žana je bila dovoljno obučena da predvodi stotine muškaraca radnika na iskopini. Odatle su ona i njen muž poslali u Francusku 400 sanduka sa nalazima, među kojima je najčuveniji Lavlji friz iz palate Darija Velikog koji se danas može videti u Luvru, čije su dve sobe posvećene eksponatima koji su stigle u Pariz zahvaljujući njihovim misijama. Godine 1886. Francuska vlada joj je dodelila titulu viteza Legije časti.
Između 1888. i 1914. krstarili su Španijom i Marokom. Ona je tada napisala i dva romana: ’Parysatis’ se zbiva u antičkoj Suzi – kasnije ga je za operu preradio Kamij Sen-Sans, a drugi je ’Déchéance’. „U njenim romanima sačuvani su doživljaji iz vremena kada je arheologija bila opasno zanimanje i kada je, zbog brojnih pljačkaških bandi, svoje arheološke nalaze morala da prati naoružana revolverima. Zato se slobodno može reći da je ona bila neka vrsta istinskog, ženskog Indijane Džonsa.“ Za vreme Prvog svetskog rata, Marsel se prijavio kao dobrovoljac kako bi otišao u Rabat, u Maroko, i Žana je pošla s njim. Dok su boravili u Maroku, dobila je dizenteriju i bila je primorana da se vrati u Francusku. Umrla je 1916. Žana i Marsel Djelafoa nisu imali dece, pa je njihov pariski dom u Ulici Šarden broj 12 ostao kao zaveštanje francuskom Crvenom krstu, gde se nalazi i danas.
Očigledno je dakle da Milovana Glišića (1847–1908), srpskog pisca iz čitanki, u Žaninom životu nigde nije ni moglo da bude. Međutim, Skrobonja i Nešić su preko njih posuli malo stimpanka i – sve je postalo moguće. Stimpank je pokret u supkulturi čiji pobornici savremeno društvo i tehnologiju prilagođavaju svojim potrebama, a posebno su im drage starine iz 19. veka, pa ga zato zovu i „novoviktorijanstvo“.
Po tom principu, u dvoknjižju „Firentinski dublet“ (Kjaroskuru prethodi Sfumato) Milovan Glišić nije samo naš čuveni prozaista i prevodilac, već i jedan od začetnika kriminološke tehnike tzv. profajlinga, pošto je, dakle po Skrobonji i Nešiću, 1879. godine Glišić pomogao srpskoj policiji da pronađe i uhvati „Zaroškog krvoloka“, serijskog ubicu Savu Savanovića koji je svoje zločine maskirao kao napade vampira. I zato, kad početkom 1888. u Londonu posle kratkog zatišja ponovo počinje talas ubistava koja se mogu pripisati Džeku Trboseku, kralj Milan, pred samu abdikaciju, šalje Glišića u Englesku kako bi pomogao Skotland jardu. Jednom prilikom Glišić i njegov pratilac Čedomilj Mijatović odlaze na javno odmotavanje egipatske mumije gde uvodnu reč ima Žana Djelafoa i gde su ih Skrobonja i Nešić spojili. Ona će zatim uticati na razrešenje zapleta i otkriće značenja tajanstvenih simbola ispisanih rukom Leonarda i Mikelanđela, a između nje i Glišića će se desiti strast.
Što da ne! U svetu stimpanka sve je moguće.
Autor: Sonja Ćirić
Izvor: Vreme
Odgovor na pitanje da li je moguće da su se Žana Djelafoa i Milovan Glišić sreli i zavoleli – potvrdan je. Ali samo u romanu „Firentinski dublet: Kjaroskuro“ Gorana Skrobonje i Ivana Nešića (izdavač Laguna). U stvarnosti, spaja ih samo vreme u kojem su živeli i ništa više. Gotovo da je sasvim sigurno da nisu ni znali da postoje na svetu, iako ni jedno ni drugo nisu bili anonimni. Glišić istina samo u Srbiji, a Žana na mnogo većem prostoru, ali...
Goran Skrobonja za nju kaže da je bila izuzetno zanimljiva Francuskinja. „Žana Djelafoa (Jeanne Dieulafoy), rođena 29. juna 1851. u Tuluzu, bila je arheološkinja, bavila se folkloristikom, pisala je romane i pozorišne komade, te radila kao novinarka. Sve je to čini jednom od najosobenijih protagonistkinja viktorijanskog doba“, navodi Skrobonja. „Poreklom iz bogate trgovačke porodice, studirala je u Parizu. U devetnaestoj se udala za Marsela Djelafoa i pridružila mu se u vojsci Loare za vreme francusko-pruskog rata. Od tog trenutka počela je da se oblači kao muškarac i šiša kosu na kratko. S obzirom da je takva praksa u Francuskoj bila zakonom zabranjena, izdejstvovala je od pariskih vlasti permission de travestissement pod izgovorom da joj muška odeća i frizura olakšavaju bavljenje arheološkim radom, ali čini se da je to bio samo deo priče.“
„Zna se“, priča dalje Skrobonja, „da je proučavala crtanje i vajarstvo, da je baratala engleskim, španskim, italijanskim i portugalskim, a služila se i marokanskim arapskim, te persijskim jezikom. Sa mužem je, dok je bio glavni arhitekta Tuluza za istorijske spomenike, putovala u Englesku, Italiju, Španiju, severni Egipat i Maroko. Kad je Marsel dobio nameštenje u Persiji, odlučila je da ga i tamo prati. Sve vreme se predstavljala kao njegov ’saradnik’ (namerno je koristila muški rod te imenice) i čitav put je, a putovali su gotovo dve godine, prejahala: od Marseja preko Atine, Istanbula, Potija, Jerevana, Teherana, Persepolisa, Širaza, sve do Mesopotamije. Na tom putu, njen izbor da se oblači kao muškarac pokazao se opravdanim i sprečio neprilike koje bi moglo da izazove prisustvo žene u karavanu. Inače, i Žana i njen muž vešto su rukovali vatrenim oružjem i u više prilika bili su prinuđeni da ga koriste. Sve vreme tokom puta pisala je dnevnik. Bila je fascinirana Persijom i mnogo je pisala o njenoj umetnosti, istoriji, arheologiji, arhitekturi, rukotvorinama, etnologiji, folkloru, geografiji, privredi. Uspela je da maskirana uđe u andarune, privatne odaje dobrostojećih kuća, i podari nam živopisne prizore iz života žena svih staleža. Taj pristup joj je olakšavala fasciniranost Persijanaca ’kamerom opskurom’, koju je nosila sa sobom. Fotografisala je sve glavne spomenike i arheološke ostatke, ali i muškarce, žene, razne društvene grupe, a svi crteži i gravire kojima su ilustrovani njeni putopisi izrađeni su na osnovu njenih fotografija.“
Na ekspediciji u Suzi 1855. godine, Žana je bila dovoljno obučena da predvodi stotine muškaraca radnika na iskopini. Odatle su ona i njen muž poslali u Francusku 400 sanduka sa nalazima, među kojima je najčuveniji Lavlji friz iz palate Darija Velikog koji se danas može videti u Luvru, čije su dve sobe posvećene eksponatima koji su stigle u Pariz zahvaljujući njihovim misijama. Godine 1886. Francuska vlada joj je dodelila titulu viteza Legije časti.
Između 1888. i 1914. krstarili su Španijom i Marokom. Ona je tada napisala i dva romana: ’Parysatis’ se zbiva u antičkoj Suzi – kasnije ga je za operu preradio Kamij Sen-Sans, a drugi je ’Déchéance’. „U njenim romanima sačuvani su doživljaji iz vremena kada je arheologija bila opasno zanimanje i kada je, zbog brojnih pljačkaških bandi, svoje arheološke nalaze morala da prati naoružana revolverima. Zato se slobodno može reći da je ona bila neka vrsta istinskog, ženskog Indijane Džonsa.“ Za vreme Prvog svetskog rata, Marsel se prijavio kao dobrovoljac kako bi otišao u Rabat, u Maroko, i Žana je pošla s njim. Dok su boravili u Maroku, dobila je dizenteriju i bila je primorana da se vrati u Francusku. Umrla je 1916. Žana i Marsel Djelafoa nisu imali dece, pa je njihov pariski dom u Ulici Šarden broj 12 ostao kao zaveštanje francuskom Crvenom krstu, gde se nalazi i danas.
Očigledno je dakle da Milovana Glišića (1847–1908), srpskog pisca iz čitanki, u Žaninom životu nigde nije ni moglo da bude. Međutim, Skrobonja i Nešić su preko njih posuli malo stimpanka i – sve je postalo moguće. Stimpank je pokret u supkulturi čiji pobornici savremeno društvo i tehnologiju prilagođavaju svojim potrebama, a posebno su im drage starine iz 19. veka, pa ga zato zovu i „novoviktorijanstvo“.
Po tom principu, u dvoknjižju „Firentinski dublet“ (Kjaroskuru prethodi Sfumato) Milovan Glišić nije samo naš čuveni prozaista i prevodilac, već i jedan od začetnika kriminološke tehnike tzv. profajlinga, pošto je, dakle po Skrobonji i Nešiću, 1879. godine Glišić pomogao srpskoj policiji da pronađe i uhvati „Zaroškog krvoloka“, serijskog ubicu Savu Savanovića koji je svoje zločine maskirao kao napade vampira. I zato, kad početkom 1888. u Londonu posle kratkog zatišja ponovo počinje talas ubistava koja se mogu pripisati Džeku Trboseku, kralj Milan, pred samu abdikaciju, šalje Glišića u Englesku kako bi pomogao Skotland jardu. Jednom prilikom Glišić i njegov pratilac Čedomilj Mijatović odlaze na javno odmotavanje egipatske mumije gde uvodnu reč ima Žana Djelafoa i gde su ih Skrobonja i Nešić spojili. Ona će zatim uticati na razrešenje zapleta i otkriće značenja tajanstvenih simbola ispisanih rukom Leonarda i Mikelanđela, a između nje i Glišića će se desiti strast.
Što da ne! U svetu stimpanka sve je moguće.
Autor: Sonja Ćirić
Izvor: Vreme
