Zašto su zatvarane žene u 19. veku – posle 119 godina ponovo objavljen „Album ženskog odeljenja Požarevačkog kaznenog zavoda“, koji sadrži ispovesti „opasnih” osuđenica
„Nekada krasan i primeran građanin, suprug Marte Ilić, rodom iz Dubravice, odao se piću, pa u pijanstvu ne zna više šta radi. Čim bi se ispraznilo burence pobrinuo bi se da opet bude puno. Komšije su s podsmehom šaptale kako Martu bije 'k’o vola u kupusu'.
Jednom, dok je njen Janko spavao, pade joj užasna misao.
– Da ga ubiješ, to joj sinu kroz glavu, pa se trže i sva strese.
– Ne, ne mogu, pomisli. Al’ čim se probudi on će tebe, nešto joj šane. Pa nek bude, bolje ja njega nego on mene – reče u sebi i diže se. Uze sekiru i zamahnu. Imala je tada 55 leta i osuđena je na 20 godina robije. S mirnom savesti i čudnom rezignacijom izdržavala je svoju kaznu.“
Ovo je jedna od priča iz knjige „Zatvorenice – album Ženskog odeljenja Požarevačkog kaznenog zavoda” koju je 1898. objavio Milutin A. Popović, a sada, posle 119 godina knjiga ponovo izlazi u javnost zahvaljujući priređivaču, dr Svetlani Tomić, i izdavačkoj kući Laguna.
Album sadrži 35 ispovesti zatvorenica, fotografije, tabele sa statistikom njihovih zlodela i predstavlja važno svedočanstvo jednog vremena.
„Žene iz prošlosti Srbije vršile su različite prestupe: od ubistva muža do čedomorstva i trovanja. Činile su zločine protiv vlasti i vladara, krivotvorile novac, organizovale pljačke, skrivale hajduke, bile hajdučice. Razbijale su stereotipne predstave o ženama u srpskom društvu 19. veka, pa u tom smislu knjiga predstavlja protivtežu idealizovanim interpretacijama žena tog perioda. Knjiga otkriva tragične priče o podređenom položaju žena, njihovu ekonomsku zavisnost od muževa i sinova, kao i želju da uspostave kontrolu nad svojim životom“, ističe Svetlana Tomić.
Milutin A. Popović, o kojem nema dovoljno podataka u literaturi, nije jedini koji je pisao o zatvorenicama. O njima su pisali i domaći pisci poput Janka Veselinovića i Milke Aleksić Grgurove, ali i strani putopisci Gustav Raš i Feliks Kanic koji je pri opisu Požarevačkog ženskog zatvora zapazio brojnost Romkinja.
Album donosi priče o ženama koje su počinile krivično delo zbog potrebe da se zaštite i odbrane, u doba kada nisu postojale „sigurne kuće” gde bi mogle da nađu sklonište od nasilja. Kome je mogla tada da se požali četrnaestogodišnjakinja koju je strina za dva dukata i prase prodala jednom starcu?
„Kao da ponovo možemo čuti pitanje koje je francuski pisac Aleksandar Dima Sin postavio 1880. godine: 'Da li žene koje ubijaju čine prelaz prema ženama koje glasaju?' Da li se zato neke od zatvorenica mogu videti kao deo borbe za dobijanje prava na dostojanstven život i slobodu izbora u životu? Dimina knjiga 'Žene koje ubijaju i žene koje glasaju' objavljena je u Srbiji već 1881. u prevodu advokata Milenka Sandića“, navodi Svetlana Tomić.
Prema njenim rečima, zatvori u Srbiji početkom 19. veka bili su improvizovane mučionice. Osuđenici su zatvarani u kule i podrume, a žene su bile u prostorima ukopanim u zemlju. Najpre su spavale na daskama malo izdignutim od poda, a Gustav Raš sedamdesetih godina 19. veka piše da je požarevački zatvor imao svetle sobe sa drvenim stolicama, a zatvorenice su mogle da se bave vezom, štrikanjem, tkanjem ćilima.
„U Americi je prvi zatvor za žene bio izgrađen 1835. u Njujorku. Nedugo zatim i u Evropi, u Velikoj Britaniji i Irskoj, u Dablinu, 1836. otvoren je Grendžorman. Ohajo je bio prva američka država koja je u svom glavnom gradu Kolambusu 1837. izgradila dodatan prostor za osuđenice, pripojen muškom zatvoru“, kaže Svetlana Tomić.
U Albumu je navedeno da je od 1861. do 1897. kod nas bilo osuđeno 1. 361 seljanki i 285 varošanki. To su uglavnom bile udate žene od 25 do 40 godina. Žene koje su počinile ubistvo dugo su bile izložene zlostavljanju. Bilo je i onih koje su ubile nasilnika i u zatvoru se osećale slobodnije nego napolju. Često bi pevale i pesmom menjale zatvorski prostor discipline.
„U 19. veku bilo je i političkih osuđenica. U Americi je Meri Stjuart upamćena kao prva žena osuđena na smrt 1865. jer je učestvovala u zaveri ubistva predsednika Linkolna. Jelisaveta Andrić je 1859. uhapšena na granici jer je svom suprugu Aleksandru, uredniku srpskog lista 'Svetovid' u Beču, pomagala da prebaci štamparske rekvizite za Zemun. U Srbiji je Jelena Ilka Marković zatvorena jer je 1882. pokušala da izvrši atentat na 'tiranina' kralja Milana Obrenovića, pucajući iz pištolja u Sabornoj crkvi u Beogradu“, navodi Svetlana Tomić. I dodaje da, ukoliko ovu knjigu doživimo kao senzaciju, nismo mnogo odmakli u borbi protiv zla i nepravde. Na ovu temu, podsetimo, pogled iz današnje vizure nudi predstava „Trpele” Beogradskog dramskog pozorišta, u režiji Bobana Skerlića, nastala na osnovu autentičnih ispovesti žena – žrtava nasilja, koje su usmrtile svoje zlostavljače.
Autor: Mirjana Sretenović
Izvor: Politika
Jednom, dok je njen Janko spavao, pade joj užasna misao.
– Da ga ubiješ, to joj sinu kroz glavu, pa se trže i sva strese.
– Ne, ne mogu, pomisli. Al’ čim se probudi on će tebe, nešto joj šane. Pa nek bude, bolje ja njega nego on mene – reče u sebi i diže se. Uze sekiru i zamahnu. Imala je tada 55 leta i osuđena je na 20 godina robije. S mirnom savesti i čudnom rezignacijom izdržavala je svoju kaznu.“
Ovo je jedna od priča iz knjige „Zatvorenice – album Ženskog odeljenja Požarevačkog kaznenog zavoda” koju je 1898. objavio Milutin A. Popović, a sada, posle 119 godina knjiga ponovo izlazi u javnost zahvaljujući priređivaču, dr Svetlani Tomić, i izdavačkoj kući Laguna.
Album sadrži 35 ispovesti zatvorenica, fotografije, tabele sa statistikom njihovih zlodela i predstavlja važno svedočanstvo jednog vremena.
„Žene iz prošlosti Srbije vršile su različite prestupe: od ubistva muža do čedomorstva i trovanja. Činile su zločine protiv vlasti i vladara, krivotvorile novac, organizovale pljačke, skrivale hajduke, bile hajdučice. Razbijale su stereotipne predstave o ženama u srpskom društvu 19. veka, pa u tom smislu knjiga predstavlja protivtežu idealizovanim interpretacijama žena tog perioda. Knjiga otkriva tragične priče o podređenom položaju žena, njihovu ekonomsku zavisnost od muževa i sinova, kao i želju da uspostave kontrolu nad svojim životom“, ističe Svetlana Tomić.
Milutin A. Popović, o kojem nema dovoljno podataka u literaturi, nije jedini koji je pisao o zatvorenicama. O njima su pisali i domaći pisci poput Janka Veselinovića i Milke Aleksić Grgurove, ali i strani putopisci Gustav Raš i Feliks Kanic koji je pri opisu Požarevačkog ženskog zatvora zapazio brojnost Romkinja.
Album donosi priče o ženama koje su počinile krivično delo zbog potrebe da se zaštite i odbrane, u doba kada nisu postojale „sigurne kuće” gde bi mogle da nađu sklonište od nasilja. Kome je mogla tada da se požali četrnaestogodišnjakinja koju je strina za dva dukata i prase prodala jednom starcu?
„Kao da ponovo možemo čuti pitanje koje je francuski pisac Aleksandar Dima Sin postavio 1880. godine: 'Da li žene koje ubijaju čine prelaz prema ženama koje glasaju?' Da li se zato neke od zatvorenica mogu videti kao deo borbe za dobijanje prava na dostojanstven život i slobodu izbora u životu? Dimina knjiga 'Žene koje ubijaju i žene koje glasaju' objavljena je u Srbiji već 1881. u prevodu advokata Milenka Sandića“, navodi Svetlana Tomić.
Prema njenim rečima, zatvori u Srbiji početkom 19. veka bili su improvizovane mučionice. Osuđenici su zatvarani u kule i podrume, a žene su bile u prostorima ukopanim u zemlju. Najpre su spavale na daskama malo izdignutim od poda, a Gustav Raš sedamdesetih godina 19. veka piše da je požarevački zatvor imao svetle sobe sa drvenim stolicama, a zatvorenice su mogle da se bave vezom, štrikanjem, tkanjem ćilima.
„U Americi je prvi zatvor za žene bio izgrađen 1835. u Njujorku. Nedugo zatim i u Evropi, u Velikoj Britaniji i Irskoj, u Dablinu, 1836. otvoren je Grendžorman. Ohajo je bio prva američka država koja je u svom glavnom gradu Kolambusu 1837. izgradila dodatan prostor za osuđenice, pripojen muškom zatvoru“, kaže Svetlana Tomić.
U Albumu je navedeno da je od 1861. do 1897. kod nas bilo osuđeno 1. 361 seljanki i 285 varošanki. To su uglavnom bile udate žene od 25 do 40 godina. Žene koje su počinile ubistvo dugo su bile izložene zlostavljanju. Bilo je i onih koje su ubile nasilnika i u zatvoru se osećale slobodnije nego napolju. Često bi pevale i pesmom menjale zatvorski prostor discipline.
„U 19. veku bilo je i političkih osuđenica. U Americi je Meri Stjuart upamćena kao prva žena osuđena na smrt 1865. jer je učestvovala u zaveri ubistva predsednika Linkolna. Jelisaveta Andrić je 1859. uhapšena na granici jer je svom suprugu Aleksandru, uredniku srpskog lista 'Svetovid' u Beču, pomagala da prebaci štamparske rekvizite za Zemun. U Srbiji je Jelena Ilka Marković zatvorena jer je 1882. pokušala da izvrši atentat na 'tiranina' kralja Milana Obrenovića, pucajući iz pištolja u Sabornoj crkvi u Beogradu“, navodi Svetlana Tomić. I dodaje da, ukoliko ovu knjigu doživimo kao senzaciju, nismo mnogo odmakli u borbi protiv zla i nepravde. Na ovu temu, podsetimo, pogled iz današnje vizure nudi predstava „Trpele” Beogradskog dramskog pozorišta, u režiji Bobana Skerlića, nastala na osnovu autentičnih ispovesti žena – žrtava nasilja, koje su usmrtile svoje zlostavljače.
Autor: Mirjana Sretenović
Izvor: Politika
