Žarko Radaković: Interesuju me drhtaji umetnika nad svim pojavama stvarnosti
Posle „Knjige o fotografiji“, koju je napisao u tandemu sa Davidom Albaharijem, upravo je iz štampe u Laguni izašla i „Knjiga o prijateljstvu“ Žarka Radakovića, našeg umetnika koji živi u Kelnu, i Amerikanca Skota Abota, kao prirodni nastavak prijateljstva ova dva autora, koje još povezuje i interesovanje za Petera Handkea, čija dela prevode. Handke je i junak njihovih zajedničkih knjiga… Veza ovih dveju knjiga jeste prijateljstvo, ali i sećanje na prošlost, na zajedničke razgovore, na mesta i slike koje imaju važnu ulogu u životima pisaca. „Fotografija jeste umetniku uvek upliv u ’onostranost’. Nikada ona nije samo dokument. Nije to ni umetnička povest, književni tekst: uvek je on daleko više od napisanog. Misija umetnika je – ukazati na sveobuhvatnost života, na njegovo bogatstvo“, kaže Žarko Radaković povodom „Knjige o fotografiji“.
Koliko Vam znače „književna prijateljstva“? Koautor Vam je Skot Abot, sa kojim ste u Tibingenu pohađali doktorske studije iz nemačke književnosti. Pišete o Handkeu, Raši Livadi...
Sve moje knjige tematizuju život umetnika; premda pripovedam uvek u „prvom licu“, najčešće ne govoreći o sebi lično. Tematizujem život umetnika uopšte. Ništa novo. O tome su pripovedali mnogi. Ja sam ovde pokrenut često neadekvatnim reagovanjem stručne recepcije na aktuelnu produkciju. Često vidim da kritika zaostaje. Kao da nije kadra da sasvim pronikne u to što se piše. Apsurdno, jer kritičari i teoretičari su najobrazovaniji, tako „načitani“ čitaoci; ali kao da ih je učenost odvukla na drugu stranu, kao da se najviše bave sobom. Najedanput sam video značaj potrebe pisca da sam sebe objasni; kako je to želeo T. S. Eliot, rekavši da primarno „impresionistička kritika“ ima šta da kaže o poeziji, a njeni nosioci su sami pisci, najbliži napisanom. Ja, koji sam se i sȃm bio zaglibio u „teorijama recepcije“, osetio sam se kao čitalac u ćorsokaku te sam se baš kao čitalac-pisac probudio i ponovo rodio, približivši se najviše moguće umetnicima Eri Milivojeviću, Juliju Kniferu, Nini Pops, a pre svih piscu Peteru Handkeu. Video sam da su oni sebi samima, dakle, napisanom i naslikanom, daleko bliži od kritičara. I osetio sam nasušnu potrebu da i u njihovo ime govorim o „našem poslu“. Oni su i ostali moje teme, moji „partneri“. I nisam više bio „kritičar“, prepuštao sam se doživljajima. I pripovedao sam o nama, doživljavajući nas. Moje knjige su, smatram sada ‒ pripovesti o pripovedanju.
Preveli ste 26 Handkeovih knjiga. Da li Vam je nekada bilo teško da iznesete sav pritisak javnosti koji ga prati sve ovo vreme, da li pišući o njemu razrešavate i svoje nepoverenje prema istoriji uopšte?
Peter Handke je, smatram, autor koji najmanje veruje u istoriju. Od prvih svojih knjiga on se sa istorijom, sa hegelijanskim principom „obračunava“. Istoriji on radikalno suprotstavlja fenomenološki pristup stvarnosti. Dakle, prepušta se svojim opažanjima. U opažajima, „čistim osećanjima“, u slutnji i doživljajima ‒ nalazi on jedino uporište u približavanju istinama o životu. Neverovanje u istoriju ključno odlikuje njegovu, ali i moju generaciju. Jer doživeli smo nepouzdanost istorijskih činjenica; Handke, kao ratni izdanak; ja i moja generacija, kao obmanuti istinom o stabilnoj, sigurnoj državi. Rođeni smo u zemlji koja se olako raspala i nestala. Dakle, osuđeni smo na lutanje. Handke je svoja podozrenja preneo potom i na medije, koji su mu, često lažnim informisanjem, postali najveći trn u oku. Ali to su i stvari izvan Handkeovog genijalnog i grandioznog opusa. Mene, kao istraživača Handkeove književnosti izbliza, i kao prevodioca, svi ti udari sa strane, mimo njegovih tekstova, nisu smeli da interesuju. Jer bih se prebacio na druge oblasti, na istraživanje istorije, medija, politike, privrede. Mene zanima doživljajna strana umetnosti. Ona je srž svega tamo. Interesuju me drhtaji umetnika nad svim pojavama stvarnosti. Setim se uvek Aleksandra Tišme, koji je tokom rata sakupljao recepte i beležio modu po kućama u kojima je bio kao partizan. „Da toga nije bilo, ne bih preživeo sva zla rata“, govorio je. I mene interesuje „unutrašnji svet spoljašnjeg sveta“, da se izrazim handkeovski. A baš je to zanimalo Davida i mene u „Knjizi o fotografiji“. Time smo se bavili i Skot i ja u „Knjizi o prijateljstvu“.
Da li je pisanje u četiri ruke sa Davidom Albaharijem bilo inspirisano uigranošću i uspehom prethodne „Knjige o muzici“, pa i dobrim iskustvom sa Abotom?
„Knjiga o fotografiji“ bila je logičan nastavak zajedničkog rada posle „Knjige o muzici“. Jeste on bio uspešan: bili smo inspirisani, tokom pisanja osećali smo se odlično. Kod mene je začeta potreba za pisanjem niza tekstova na zadatu temu u formi „Knjiga o...“. Odmah sam započeo „Knjigu o prijateljstvu“. U međuvremenu sam završio „Knjigu o filmu“, objavljivanje očekujem tokom godine, a sa umetnicom Ninom Pops uveliko radim na „Knjizi o umetnosti“ (deo tog rada u nastajanju smo već prikazali na jednoj likovnoj izložbi u Kelnu)... Zajednički rad me je oduvek privlačio. Dakle, tražili smo novu temu za zajedničko pisanje. Odredio ju je David: predložio je knjigu o fotografijama. I pisali smo je sa najvećim zadovoljstvom. Jer fotografija jeste medij koji nas je pratio čitavog života. U „Knjizi o prijateljstvu“ Skot i ja smo takođe nastavili nešto odavno započeto. Pa to je sada naša treća knjiga. Sada smo daleko zreliji. Ovde smo, smatram, produbili kompatibilnost dva potpuno različita gledanja na isto. Uvek nam je to bilo na umu: da smo različiti, ne samo poreklom nego i profesionalno ‒ Skot je naučnik, ja sam pisac ‒ i da to uopšte ne smeta našoj bliskosti. Naprotiv. Nadopunjujemo se.
Zašto je važna „slika iz mladosti“?... Kako sada vidite Albaharijev i Vaš Zemun, Beograd, razgovore koje ste vodili, u toj dinamici sećanja?
Zemun mi ostaje jedna od najvažnijih stanica u životu. Ako iz sadašnjosti, koje se uvek držim u svojim knjigama, odem u prošlost, ne da bih tamo pobegao, nego da bih se u sadašnjosti bolje orijentisao, dakle, tražeći u prošlosti svoje koordinate, uvek stižem u Zemun, mesto u kome sam formiran, i kao pisac. U Zemunu sam „odrastao“ u krugu Zorana Bundala, Raše Livade, Srbe Mitrovića, Davida Albaharija i drugih. Ne zaboravljam naše mladalačke razgovore o svemu. Ne zaboravljam naše snove koje su, mnogi, i ostvarili. Utoliko „slika iz mladosti“, pa i ova Davida i mene u Zemunu davno, znači mnogo. I u njoj sam odmah tražio „pozadinu fotografije“ kao osnov za pripovedanje na tragu prošlosti, uvek se vraćajući u goruću sadašnjost, dakle, bez sentimentalnosti. Prošlost je prošla, pa i moj život u Zemunu… E sad, uvek ona opet oživljava. Tako i u „Knjizi o prijateljstvu“, koja jeste dvostruka studija o sadašnjosti. Pisali smo o svom prijateljstvu uvek u osvrtu na sebe odranije. Skot gledajući na svoje odrastanje u Nju Meksiku, ja uvek delom sebe u Zemunu.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
Koliko Vam znače „književna prijateljstva“? Koautor Vam je Skot Abot, sa kojim ste u Tibingenu pohađali doktorske studije iz nemačke književnosti. Pišete o Handkeu, Raši Livadi...
Sve moje knjige tematizuju život umetnika; premda pripovedam uvek u „prvom licu“, najčešće ne govoreći o sebi lično. Tematizujem život umetnika uopšte. Ništa novo. O tome su pripovedali mnogi. Ja sam ovde pokrenut često neadekvatnim reagovanjem stručne recepcije na aktuelnu produkciju. Često vidim da kritika zaostaje. Kao da nije kadra da sasvim pronikne u to što se piše. Apsurdno, jer kritičari i teoretičari su najobrazovaniji, tako „načitani“ čitaoci; ali kao da ih je učenost odvukla na drugu stranu, kao da se najviše bave sobom. Najedanput sam video značaj potrebe pisca da sam sebe objasni; kako je to želeo T. S. Eliot, rekavši da primarno „impresionistička kritika“ ima šta da kaže o poeziji, a njeni nosioci su sami pisci, najbliži napisanom. Ja, koji sam se i sȃm bio zaglibio u „teorijama recepcije“, osetio sam se kao čitalac u ćorsokaku te sam se baš kao čitalac-pisac probudio i ponovo rodio, približivši se najviše moguće umetnicima Eri Milivojeviću, Juliju Kniferu, Nini Pops, a pre svih piscu Peteru Handkeu. Video sam da su oni sebi samima, dakle, napisanom i naslikanom, daleko bliži od kritičara. I osetio sam nasušnu potrebu da i u njihovo ime govorim o „našem poslu“. Oni su i ostali moje teme, moji „partneri“. I nisam više bio „kritičar“, prepuštao sam se doživljajima. I pripovedao sam o nama, doživljavajući nas. Moje knjige su, smatram sada ‒ pripovesti o pripovedanju.
Preveli ste 26 Handkeovih knjiga. Da li Vam je nekada bilo teško da iznesete sav pritisak javnosti koji ga prati sve ovo vreme, da li pišući o njemu razrešavate i svoje nepoverenje prema istoriji uopšte?
Peter Handke je, smatram, autor koji najmanje veruje u istoriju. Od prvih svojih knjiga on se sa istorijom, sa hegelijanskim principom „obračunava“. Istoriji on radikalno suprotstavlja fenomenološki pristup stvarnosti. Dakle, prepušta se svojim opažanjima. U opažajima, „čistim osećanjima“, u slutnji i doživljajima ‒ nalazi on jedino uporište u približavanju istinama o životu. Neverovanje u istoriju ključno odlikuje njegovu, ali i moju generaciju. Jer doživeli smo nepouzdanost istorijskih činjenica; Handke, kao ratni izdanak; ja i moja generacija, kao obmanuti istinom o stabilnoj, sigurnoj državi. Rođeni smo u zemlji koja se olako raspala i nestala. Dakle, osuđeni smo na lutanje. Handke je svoja podozrenja preneo potom i na medije, koji su mu, često lažnim informisanjem, postali najveći trn u oku. Ali to su i stvari izvan Handkeovog genijalnog i grandioznog opusa. Mene, kao istraživača Handkeove književnosti izbliza, i kao prevodioca, svi ti udari sa strane, mimo njegovih tekstova, nisu smeli da interesuju. Jer bih se prebacio na druge oblasti, na istraživanje istorije, medija, politike, privrede. Mene zanima doživljajna strana umetnosti. Ona je srž svega tamo. Interesuju me drhtaji umetnika nad svim pojavama stvarnosti. Setim se uvek Aleksandra Tišme, koji je tokom rata sakupljao recepte i beležio modu po kućama u kojima je bio kao partizan. „Da toga nije bilo, ne bih preživeo sva zla rata“, govorio je. I mene interesuje „unutrašnji svet spoljašnjeg sveta“, da se izrazim handkeovski. A baš je to zanimalo Davida i mene u „Knjizi o fotografiji“. Time smo se bavili i Skot i ja u „Knjizi o prijateljstvu“.
Da li je pisanje u četiri ruke sa Davidom Albaharijem bilo inspirisano uigranošću i uspehom prethodne „Knjige o muzici“, pa i dobrim iskustvom sa Abotom?
„Knjiga o fotografiji“ bila je logičan nastavak zajedničkog rada posle „Knjige o muzici“. Jeste on bio uspešan: bili smo inspirisani, tokom pisanja osećali smo se odlično. Kod mene je začeta potreba za pisanjem niza tekstova na zadatu temu u formi „Knjiga o...“. Odmah sam započeo „Knjigu o prijateljstvu“. U međuvremenu sam završio „Knjigu o filmu“, objavljivanje očekujem tokom godine, a sa umetnicom Ninom Pops uveliko radim na „Knjizi o umetnosti“ (deo tog rada u nastajanju smo već prikazali na jednoj likovnoj izložbi u Kelnu)... Zajednički rad me je oduvek privlačio. Dakle, tražili smo novu temu za zajedničko pisanje. Odredio ju je David: predložio je knjigu o fotografijama. I pisali smo je sa najvećim zadovoljstvom. Jer fotografija jeste medij koji nas je pratio čitavog života. U „Knjizi o prijateljstvu“ Skot i ja smo takođe nastavili nešto odavno započeto. Pa to je sada naša treća knjiga. Sada smo daleko zreliji. Ovde smo, smatram, produbili kompatibilnost dva potpuno različita gledanja na isto. Uvek nam je to bilo na umu: da smo različiti, ne samo poreklom nego i profesionalno ‒ Skot je naučnik, ja sam pisac ‒ i da to uopšte ne smeta našoj bliskosti. Naprotiv. Nadopunjujemo se.
Zašto je važna „slika iz mladosti“?... Kako sada vidite Albaharijev i Vaš Zemun, Beograd, razgovore koje ste vodili, u toj dinamici sećanja?
Zemun mi ostaje jedna od najvažnijih stanica u životu. Ako iz sadašnjosti, koje se uvek držim u svojim knjigama, odem u prošlost, ne da bih tamo pobegao, nego da bih se u sadašnjosti bolje orijentisao, dakle, tražeći u prošlosti svoje koordinate, uvek stižem u Zemun, mesto u kome sam formiran, i kao pisac. U Zemunu sam „odrastao“ u krugu Zorana Bundala, Raše Livade, Srbe Mitrovića, Davida Albaharija i drugih. Ne zaboravljam naše mladalačke razgovore o svemu. Ne zaboravljam naše snove koje su, mnogi, i ostvarili. Utoliko „slika iz mladosti“, pa i ova Davida i mene u Zemunu davno, znači mnogo. I u njoj sam odmah tražio „pozadinu fotografije“ kao osnov za pripovedanje na tragu prošlosti, uvek se vraćajući u goruću sadašnjost, dakle, bez sentimentalnosti. Prošlost je prošla, pa i moj život u Zemunu… E sad, uvek ona opet oživljava. Tako i u „Knjizi o prijateljstvu“, koja jeste dvostruka studija o sadašnjosti. Pisali smo o svom prijateljstvu uvek u osvrtu na sebe odranije. Skot gledajući na svoje odrastanje u Nju Meksiku, ja uvek delom sebe u Zemunu.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
Autor: Žarko Radaković
