„Začarana krv jednoroga“, primer metamorfoze žanra
Izvorno, bajke nisu bile namenjene deci, njihova poučna funkcija sadržala je manje čisto didaktične, a naglašenije ironične tonove, sa čime su u skladu stajale groteskna slikovnost, uznemirujuća atmosfera i ne toliko prikrivena arhetipska simbolika. Kako je s vremenom preovladavala transformacija žanra u bezazlenije, ali psihoanalitičarima svejedno beskrajno inspirativne priče za decu, ustalio se pogled na bajke kao fantastično i ne toliko ozbiljno štivo. Ako mu se zreliji uopšte i vraćamo, to se dešava upravo kroz traženje prvobitnih slojeva ili preinačavanja, odnosno, okretanje anti-bajci. Tako u novom-starom obliku dolazi do obnove književnog, sve popularnijeg fenomena bajki za odrasle, mada se u stvari radi o povratku prirodi nečega odavno postojećeg.
Bajke su svojim provokativnim, nedovoljno zabašurenim sadržajem služile u isti mah inicijacijskoj i terapeutskoj svrsi: suočavanju, prevazilaženju, očvršćavanju. Relativno okoštala i prepoznatljiva, a ipak stilskim eksperimentima podložna forma čini da se njihovo prisustvo makar u tragovima uočava unutar mnogih savremenih romana ili priča. Naročitu primenljivost daje im činjenica ukorenjenosti u folkloru, uvek omiljenom i nepresušnom izvoru nadahnuća. Kratki roman podnaslovom određen kao bajka mozaične strukture, koji pred čitalački sud stavlja Tanja Milenković (talentovana ilustratorka i autorka književnog bloga Čitanja Šagane), proizvod je svih nabrojanih uticaja i škola.
„Začarana krv jednoroga“ ima namerno nelinearan pripovedački i vizuelno smenjujući sled, čiji relativno ujednačen, mračan ritam adekvatno sugeriše nimalo jednostavnu, mada tako prisutnu temu. Osmišljen je kao mešavina naglašeno ispovednog toka svesti, borbe sa duboko traumatizovanim, iskrivljenim predstavama i upornih pokušaja da se put kroz taj mračni tunel prokrči snagom stvaralačkog poriva. Iz guste mreže glasova, vizija, motiva-skrivalica i mitološko-fantazijskog repertoara koji mlada autorka dobrim poznavanjem aktivira, alternira i koristi da ispriča skoro biografsku povest, izranja jednostavna, ali zato ništa manje teška i strašna studija slučaja. Mlado biće, u najosetljivijoj razvojnoj fazi, usled zanemarivanja, zlostavljanja i nemoći da se adekvatno prilagodi, pored prezrive i na granici sa monstruoznim samounižavajuće slike, ispoljava i destruktivne misli (prema drugima), postupke (prema sebi), navike...
Simbolički jezik služi da zaogrne, nikako i sakrije, teme predatorstva, vršnjačkog nasilja, fizičke, psihološke, čak i nacionalno-kulturološke „drugosti“, neuklopljenosti/sindroma autsajdera, telesne dismorfije i poremećaja u ishrani, zloupotrebe supstanci i samopovređivanja. Zahvaljujući služenju metaforama jelena i srna, jednoroga (tradicionalno magičnih, devičanski čarobnih i retkih bića), ali i vukova, vrana, kentaura i veštica, Tanja Milenković uspešno dočarava jedan od mogućih mehanizama odbrane, bekstva, ali i spasa fluidnog, iz jedne perspektive u drugu bežećeg, protagonistkinjinog ja.
Kao ishodište se nudi i podstiče upravo pronalaženje osobenog, ličnog načina izražavanja i oglašavanja – kroz umetnost. Ipak, ostavljena je upozoravajuća ambivalencija: stvaralački čin, kao rezultat naših prikupljanih tuga, ozleda i frustracija, barem isprva ne mora imati isključivo plemeniti karakter. Mnogo je ovde razoružavajuće tuge bića koje tek upoznaje život, a već ga ranjavaju surove zakonitosti, merila i kalupi, očekivanja od „uzorne“ devojčice (buduće žene), namerno i efektno prikazanih kroz ritualnu formu. Na trenutke naivnim, a već drugog momenta iznenađujuće gnevnim okom i tonom, knjiga koja umesto uspavljivanja ili uljuljkivanja u maštarije izaziva stanje napete budnosti, u krajnjem ishodištu vodi pročišćenju.
Empatično se obraćajući ne samo sadašnjim mladima, nego i deci u nama koja možda još povremeno traže tu iskricu nade pri evociranju teške borbe za prihvatanje sebe, Tanjin prozni debi svrstava se tik uz još jedan aktuelni roman, „Čovjek vuk“ Mihaele Šumić. Oba dela pokazuju nepokolebljivu budnost, osvešćenost, dobro baratanje mitopoetskim srodstvima, ali pre svega darovitost mladih naslednica Anđele Karter.
Autor: Isidora Đolović
Bajke su svojim provokativnim, nedovoljno zabašurenim sadržajem služile u isti mah inicijacijskoj i terapeutskoj svrsi: suočavanju, prevazilaženju, očvršćavanju. Relativno okoštala i prepoznatljiva, a ipak stilskim eksperimentima podložna forma čini da se njihovo prisustvo makar u tragovima uočava unutar mnogih savremenih romana ili priča. Naročitu primenljivost daje im činjenica ukorenjenosti u folkloru, uvek omiljenom i nepresušnom izvoru nadahnuća. Kratki roman podnaslovom određen kao bajka mozaične strukture, koji pred čitalački sud stavlja Tanja Milenković (talentovana ilustratorka i autorka književnog bloga Čitanja Šagane), proizvod je svih nabrojanih uticaja i škola.
„Začarana krv jednoroga“ ima namerno nelinearan pripovedački i vizuelno smenjujući sled, čiji relativno ujednačen, mračan ritam adekvatno sugeriše nimalo jednostavnu, mada tako prisutnu temu. Osmišljen je kao mešavina naglašeno ispovednog toka svesti, borbe sa duboko traumatizovanim, iskrivljenim predstavama i upornih pokušaja da se put kroz taj mračni tunel prokrči snagom stvaralačkog poriva. Iz guste mreže glasova, vizija, motiva-skrivalica i mitološko-fantazijskog repertoara koji mlada autorka dobrim poznavanjem aktivira, alternira i koristi da ispriča skoro biografsku povest, izranja jednostavna, ali zato ništa manje teška i strašna studija slučaja. Mlado biće, u najosetljivijoj razvojnoj fazi, usled zanemarivanja, zlostavljanja i nemoći da se adekvatno prilagodi, pored prezrive i na granici sa monstruoznim samounižavajuće slike, ispoljava i destruktivne misli (prema drugima), postupke (prema sebi), navike...
Simbolički jezik služi da zaogrne, nikako i sakrije, teme predatorstva, vršnjačkog nasilja, fizičke, psihološke, čak i nacionalno-kulturološke „drugosti“, neuklopljenosti/sindroma autsajdera, telesne dismorfije i poremećaja u ishrani, zloupotrebe supstanci i samopovređivanja. Zahvaljujući služenju metaforama jelena i srna, jednoroga (tradicionalno magičnih, devičanski čarobnih i retkih bića), ali i vukova, vrana, kentaura i veštica, Tanja Milenković uspešno dočarava jedan od mogućih mehanizama odbrane, bekstva, ali i spasa fluidnog, iz jedne perspektive u drugu bežećeg, protagonistkinjinog ja.
Kao ishodište se nudi i podstiče upravo pronalaženje osobenog, ličnog načina izražavanja i oglašavanja – kroz umetnost. Ipak, ostavljena je upozoravajuća ambivalencija: stvaralački čin, kao rezultat naših prikupljanih tuga, ozleda i frustracija, barem isprva ne mora imati isključivo plemeniti karakter. Mnogo je ovde razoružavajuće tuge bića koje tek upoznaje život, a već ga ranjavaju surove zakonitosti, merila i kalupi, očekivanja od „uzorne“ devojčice (buduće žene), namerno i efektno prikazanih kroz ritualnu formu. Na trenutke naivnim, a već drugog momenta iznenađujuće gnevnim okom i tonom, knjiga koja umesto uspavljivanja ili uljuljkivanja u maštarije izaziva stanje napete budnosti, u krajnjem ishodištu vodi pročišćenju.
Empatično se obraćajući ne samo sadašnjim mladima, nego i deci u nama koja možda još povremeno traže tu iskricu nade pri evociranju teške borbe za prihvatanje sebe, Tanjin prozni debi svrstava se tik uz još jedan aktuelni roman, „Čovjek vuk“ Mihaele Šumić. Oba dela pokazuju nepokolebljivu budnost, osvešćenost, dobro baratanje mitopoetskim srodstvima, ali pre svega darovitost mladih naslednica Anđele Karter.
Autor: Isidora Đolović
