Vule Žurić: Voleo bih da pišem scenario za slet
Kao da živimo u kakvom hologramu nedavne prošlosti koji će verovatno biti i naša „svetla“ budućnost, kaže Vule Žurić, pisac nagrađene knjige „Pomor i strah“ (Laguna).
Popularni pisac Vule Žurić je (i) ovom svojom knjigom gotovo odmah po objavljivanju privukao pažnju čitalačke publike. Pre no što je ovenčan Zlatnim suncokretom roman je bio i u užem izboru za NIN-ovu nagradu, a reč je o delu čija se radnja odvija u 18. veku, u Irigu, gde se stanovnici bore s opakom bolešću - kugom. Žurić na početku napominje da su likovi i mesta istiniti - biće da su i neki događaji - a da je samo narator izmišljen.
S kojim osećanjem ste primili vest da ste laureat Vitalove nagrade Zlatni suncokret?
Da ne okolišamo, baš je lepo dobiti nagradu! I te kako prijaju čestitke kolega, novinara, čitalaca i prijatelja. Sva ta lepa energija me veseli skoro kao kad Zvezda umlati Liverpul. S druge strane, svaka nagrada vas obavezuje da učestvovanjem u ustaljenim ritualima odužite dug svemu onome lepom što vam pruža bavljenje pozivom koji volite. Verujem da se time obezbeđuje makar i pedalj više prostora za kulturu.
Šta vas je motivisalo da se bavite konkretnom situacijom koja iz korena menja i ljude i mesta, a time i život, pa i istoriju?
Upravo izazov da ispričam priču o tim promenama i njihovim nuspojavama. Velika epidemija kuge, koja je zahvatila Srem 1795. godine, a pogotovo mere koje su tadašnje vlasti primenile u njenom suzbijanju što je, na primer, zauvek promenilo lice celog jednog gradića. Broj žitelja Iriga je prepolovljen, mnoge kuće su spaljene, skidano je po pola metra zemljanog poda iz svakog objekta, pa je i ta, potencijalno zaražena zemlja sahranjivana po propisu, da bi se po ponovnom otvaranju naselja promenio etnički sastav stanovništva. Na prvi pogled – ništa više nije bilo isto. Međutim, ja sam, između ostalog, hteo upravo i da ukažem na činjenicu da potpuna promena, na svu sreću, ipak nije moguća. Uostalom, da je do takve promene došlo, moj roman ovakav kakav jeste ne bi ni bio moguć, jer bi ta obolela, zaražena strana zauvek bila prezrena i osuđena na zaborav. A mere koje su učeni predstavnici sanitarnih vlasti činili ne bi li izlečili neuko i ubogo stanovništvo upravo pokazuju sve siromaštvo i obespravljenost našeg naroda na tadašnjoj granici dva suprotstavljena carstva.
Lik dr Ferenca Šrauda, rođenog u Pešti, jeste autentičan, a reč je o čoveku koji je iskorenio kugu u Sremu i druge zaraze na drugim mestima... A strah?
Doktor Šraud je nekoliko godina nakon suzbijanja sremske kuge, da tako kažemo, stradao na zadatku na nekoj drugoj zaraženoj tački prostranog carstva. Bio je to mlad, učen čovek, koji je za sobom ostavio trotomni izveštaj o sremskoj kugi, sa popisom imena svih njenih žrtava. A strah nije iskorenjivao, već je jedan od glavnih faktora uspeha njegovih poduhvata bilo upravo usađivanje straha u neuke i sujeverne mase zaraženih.
U prvom poglavlju Šraud veli: „Treba samo privoleti ljude da promene navike i običaje“, na šta mu drugi lik odgovara: „E, doktore, dugo me neko nije ovako zabavio... samo privoleti“. Koliko je veliko to „samo“?
Ceo jedan svet. To je ono isto „samo“ koje će npr. učiniti da naša svest ipak ne bude promenjena toliko da bismo odricanje od Kosova i Metohije prihvatili kao lek.
Pišete pred kraj romana: „Nema, dakle, ni Raja ni Pakla, ni sna ni jave, ... nema ni Serbie, nema ni Turske, ni Austrougarskog carstva“. A čega ima?
Ja pišem, a rezonuje otac Stevan Vezilić, jedan od najvažnijih junaka mog romana, takođe čovek koji je zaista postojao i koji se, nakon preživljenog pomora posvetio gajenju pčela, jer mu je ljudi bilo preko glave. Ipak, odgovor bi mogao da vam pruži svaki stanovnik Srbije koji je preživeo, recimo, NATO bombardovanje, ili ceo potpuri građanskih ratova u kojima se raspala Jugoslavija. Postoje ti trenuci u strašnim vremenima kada se pred prestravljenim čovekom pokaže ono drugo lice stvarnosti. A te trenutke je možda lakše preživeti nego opisati.
Šta je pomor i strah našeg vremena?
Trenutno, epidemija gripa koja odnosi mnoge živote i strah od nadležnih, koji nas uveravaju da je statistički gledano sve u najboljem redu.
Kako vidite aktuelnu političku situaciju u Srbiji?
Niti je situacija aktuelna, niti je politička. Kao da živimo u kakvom hologramu nedavne prošlosti koji će verovatno biti i naša „svetla“ budućnost. U tom celokupnom trenju iznova se propušta da se bar izrodi ideja o imperativu iskorenjivanja siromaštva.
Kada bi aktuelna stvarnost bila predmet vašeg pera – koji bi to žanr bio?
Umetnik se uvek bavi sadašnjošću, a žanr je stvar zanatskog umeća. Vidim, popularne su karikature, pa bih, da u tom smislu završimo, voleo da pišem scenario za slet.
Autor: Tatjana Nježić
Izvor: Blic.rs
S kojim osećanjem ste primili vest da ste laureat Vitalove nagrade Zlatni suncokret?
Da ne okolišamo, baš je lepo dobiti nagradu! I te kako prijaju čestitke kolega, novinara, čitalaca i prijatelja. Sva ta lepa energija me veseli skoro kao kad Zvezda umlati Liverpul. S druge strane, svaka nagrada vas obavezuje da učestvovanjem u ustaljenim ritualima odužite dug svemu onome lepom što vam pruža bavljenje pozivom koji volite. Verujem da se time obezbeđuje makar i pedalj više prostora za kulturu.
Šta vas je motivisalo da se bavite konkretnom situacijom koja iz korena menja i ljude i mesta, a time i život, pa i istoriju?
Upravo izazov da ispričam priču o tim promenama i njihovim nuspojavama. Velika epidemija kuge, koja je zahvatila Srem 1795. godine, a pogotovo mere koje su tadašnje vlasti primenile u njenom suzbijanju što je, na primer, zauvek promenilo lice celog jednog gradića. Broj žitelja Iriga je prepolovljen, mnoge kuće su spaljene, skidano je po pola metra zemljanog poda iz svakog objekta, pa je i ta, potencijalno zaražena zemlja sahranjivana po propisu, da bi se po ponovnom otvaranju naselja promenio etnički sastav stanovništva. Na prvi pogled – ništa više nije bilo isto. Međutim, ja sam, između ostalog, hteo upravo i da ukažem na činjenicu da potpuna promena, na svu sreću, ipak nije moguća. Uostalom, da je do takve promene došlo, moj roman ovakav kakav jeste ne bi ni bio moguć, jer bi ta obolela, zaražena strana zauvek bila prezrena i osuđena na zaborav. A mere koje su učeni predstavnici sanitarnih vlasti činili ne bi li izlečili neuko i ubogo stanovništvo upravo pokazuju sve siromaštvo i obespravljenost našeg naroda na tadašnjoj granici dva suprotstavljena carstva.
Lik dr Ferenca Šrauda, rođenog u Pešti, jeste autentičan, a reč je o čoveku koji je iskorenio kugu u Sremu i druge zaraze na drugim mestima... A strah?
Doktor Šraud je nekoliko godina nakon suzbijanja sremske kuge, da tako kažemo, stradao na zadatku na nekoj drugoj zaraženoj tački prostranog carstva. Bio je to mlad, učen čovek, koji je za sobom ostavio trotomni izveštaj o sremskoj kugi, sa popisom imena svih njenih žrtava. A strah nije iskorenjivao, već je jedan od glavnih faktora uspeha njegovih poduhvata bilo upravo usađivanje straha u neuke i sujeverne mase zaraženih.
U prvom poglavlju Šraud veli: „Treba samo privoleti ljude da promene navike i običaje“, na šta mu drugi lik odgovara: „E, doktore, dugo me neko nije ovako zabavio... samo privoleti“. Koliko je veliko to „samo“?
Ceo jedan svet. To je ono isto „samo“ koje će npr. učiniti da naša svest ipak ne bude promenjena toliko da bismo odricanje od Kosova i Metohije prihvatili kao lek.
Pišete pred kraj romana: „Nema, dakle, ni Raja ni Pakla, ni sna ni jave, ... nema ni Serbie, nema ni Turske, ni Austrougarskog carstva“. A čega ima?
Ja pišem, a rezonuje otac Stevan Vezilić, jedan od najvažnijih junaka mog romana, takođe čovek koji je zaista postojao i koji se, nakon preživljenog pomora posvetio gajenju pčela, jer mu je ljudi bilo preko glave. Ipak, odgovor bi mogao da vam pruži svaki stanovnik Srbije koji je preživeo, recimo, NATO bombardovanje, ili ceo potpuri građanskih ratova u kojima se raspala Jugoslavija. Postoje ti trenuci u strašnim vremenima kada se pred prestravljenim čovekom pokaže ono drugo lice stvarnosti. A te trenutke je možda lakše preživeti nego opisati.
Šta je pomor i strah našeg vremena?
Trenutno, epidemija gripa koja odnosi mnoge živote i strah od nadležnih, koji nas uveravaju da je statistički gledano sve u najboljem redu.
Kako vidite aktuelnu političku situaciju u Srbiji?
Niti je situacija aktuelna, niti je politička. Kao da živimo u kakvom hologramu nedavne prošlosti koji će verovatno biti i naša „svetla“ budućnost. U tom celokupnom trenju iznova se propušta da se bar izrodi ideja o imperativu iskorenjivanja siromaštva.
Kada bi aktuelna stvarnost bila predmet vašeg pera – koji bi to žanr bio?
Umetnik se uvek bavi sadašnjošću, a žanr je stvar zanatskog umeća. Vidim, popularne su karikature, pa bih, da u tom smislu završimo, voleo da pišem scenario za slet.
Autor: Tatjana Nježić
Izvor: Blic.rs
