Kad sam bio veoma mlad, čitao sam „Made in Sony“, knjigu Akia Morite, čoveka koji je od Sonija napravio ono što je Soni nekada bio, kao i autobiografiju Li Ijakoke, čoveka koji je u Fordu i Krajsleru napravio razna poslovna čuda. Za moja tadašnja a i sadašnja uverenja, te knjige bile su male štampane sabotaže kolektivizma, društva u kome sam tada živeo. Kapitalističke ikone postavljene u komunističkoj crkvi, gde su se propovedale dogma o kolektivnoj imovini i o neophodnosti da poslovni ljudi prvo upoznaju Marksa, pa tek da na osnovu toga naprave profit.
Knjigu koju danas predstavljamo možemo, ako hoćemo, a ja hoću sigurno, shvatiti na sličan način. Kao sabotažu današnjeg kolektivizma. Jer kolektivizam je, dozvolićete, i danas vladajuća ideologija, samo je poprimio nešto drugačiji oblik. Umesto nekadašnjeg, koji je bio protiv svakog kapitalizma, ovaj sadašnji kolektivizam smatra da je samo uvozni kapitalizam dobar kapitalizam. Za razliku od domaćeg investitora, stranom investitoru se ne gleda u zube, za poreklo njegovog novca se ne pita, pred njim se izvodi ritual subvencionisanog klanjanja, po njemu se nazivaju ulice. Jedna kolektivistička dogma je zamenjena drugom, a kolektiv – navikao na dogme – samog sebe i dalje zabavlja dvostrukim standardima prema vlasništvu. U okviru te zabave, reč „tajkun“ i „privatnik“ nikada neće dobiti niko sa stranim pasošem. O pasošima toliko. Vratimo se knjizi.
Knjiga „Ja, tajkun“ može se čitati na dva načina. Može se čitati ono što je napisano. A drugi način je da u knjigu, dok se čita, naviru sadržaji koji dolaze iz čitaočevog ličnog dosijea na čijoj fascikli piše „Mišković“. Tu ima previše reči pozajmljenih iz takozvane javnosti, a premalo poznavanja i ekonomske materije i istorijskih procesa. U tom dosijeu mogu se naći i sadržaji odštancovani u obaveštajnim službama, a objavljeni u tabloidima. Neki redovi dolaze direktno iz političkih struktura, neki od konkurencije i poslovnih neprijatelja. Zbog svega toga Miškovićeva knjiga će, za izvestan broj čitalaca, biti dopunjena tim fusnotama i takvim predgovorom i pogovorom. Greota hartije, štono bi se reklo.
Ova knjiga je knjiga o jednoj igri. Igri u kojoj ima i dobitnika i gubitnika, kao i u svakoj igri. Ime ove igre je „sticanje kapitala“. I da, podvrsta igre nosi ime „sticanje kapitala u balkanskoj tranziciji“, što je još zanimljivija i komplikovanija igra od prethodne. Knjige o „igračima“ ne mogu dovesti u poziciju da se zahvaljujući čitanju postigne njihov rezultat, a niti da se popravi svoj. Da prevedem sve ovo na srpski: teško da će kome knjiga o Miškoviću pomoći da bude sledeći Mišković. Ali će svakome omogućiti da sazna kako je to u toj igri bilo biti Mišković, naravno iz Miškovićevog ugla. I to sve ne služi tome da bi se mnogo dobro upoznao igrač, koliko da bi se malo bolje razumela igra. A ova ovdašnja igra godinama plače za boljim razumevanjem. Bilo kakvim razumevanjem, možda je bolje reći.
Knjiga kojom se ovde bavimo je, sem onoga što bi se moglo naći o biznisu iz ugla biznismena, svedočanstvo i o događajima koje su ovog konkretnog biznismena učinili svojim subjektom. Pa na primer: jedna otmica, jedan boravak u zatvoru i jedno suđenje. Iz uglova i otetog i zatvorenog i suđenog. Redovi knjige posvećeni tome ne čine, kako sam sebe naslovom naziva, „tajkuna“ Miroslava Miškovića – žrtvom. U tu zamku se nije upalo: hladno, faktografski i skoro zapisničarski se opisuje susret ovovremene domaće privrede sa ovovremenim domaćim kriminalom, pravosuđem i politikom. I kad smo već kod politike, u knjizi se nalazi galerija likova sa naslovnih strana novina i iz prvih minuta Dnevnika. Da ne kvarim mnogo čitanje knjige onima koji je još nisu pročitali, ali da ipak pokvarim malo: Đinđić je dobar lik. Ostali i ne toliko. Što znamo i sami, ali lepo je to čuti i od značajnog svedoka.
Knjigu „Ja, tajkun“ Miroslava Miškovića preporučujem za čitanje – i subjektivno i pristrasno. Za razliku od do sada poznate situacije u kojoj se saznavalo šta Mišković radi, sada može da se sazna i šta Mišković misli. Knjiga može nekima poslužiti kao osnov za kakvu dobru poslovnu filozofiju, ona može postati i skup citata pogodnih za dnevno rukovođenje. Za druge knjiga je svojevrstan vodič za negubljenje vremena i novca. A za treće, one možda i najbrojnije, ova knjiga će biti, po ko zna koji put, samo povod da izreknu ono ovde tako popularno „Ti ćeš da mi kažeš“. A ta je rečenica u svojoj suštini najtemeljniji razlog zašto ova knjiga uopšte treba i da nastane. Bez obzira na apsurd da njen autor vreme troši na spisateljstvo umesto na zarađivanje novca kojim se, sem sebi isplaćenih profita, državi plaćaju i porezi i doprinosi pride. Do sada je ovog poslednjeg bilo preko dve milijarde evra.
Tako da eto.
Da, on će da ti kaže, u svojoj knjizi.
A evo i ja ovo malo, večeras.
Voja Žanetić
Knjigu koju danas predstavljamo možemo, ako hoćemo, a ja hoću sigurno, shvatiti na sličan način. Kao sabotažu današnjeg kolektivizma. Jer kolektivizam je, dozvolićete, i danas vladajuća ideologija, samo je poprimio nešto drugačiji oblik. Umesto nekadašnjeg, koji je bio protiv svakog kapitalizma, ovaj sadašnji kolektivizam smatra da je samo uvozni kapitalizam dobar kapitalizam. Za razliku od domaćeg investitora, stranom investitoru se ne gleda u zube, za poreklo njegovog novca se ne pita, pred njim se izvodi ritual subvencionisanog klanjanja, po njemu se nazivaju ulice. Jedna kolektivistička dogma je zamenjena drugom, a kolektiv – navikao na dogme – samog sebe i dalje zabavlja dvostrukim standardima prema vlasništvu. U okviru te zabave, reč „tajkun“ i „privatnik“ nikada neće dobiti niko sa stranim pasošem. O pasošima toliko. Vratimo se knjizi.
Knjiga „Ja, tajkun“ može se čitati na dva načina. Može se čitati ono što je napisano. A drugi način je da u knjigu, dok se čita, naviru sadržaji koji dolaze iz čitaočevog ličnog dosijea na čijoj fascikli piše „Mišković“. Tu ima previše reči pozajmljenih iz takozvane javnosti, a premalo poznavanja i ekonomske materije i istorijskih procesa. U tom dosijeu mogu se naći i sadržaji odštancovani u obaveštajnim službama, a objavljeni u tabloidima. Neki redovi dolaze direktno iz političkih struktura, neki od konkurencije i poslovnih neprijatelja. Zbog svega toga Miškovićeva knjiga će, za izvestan broj čitalaca, biti dopunjena tim fusnotama i takvim predgovorom i pogovorom. Greota hartije, štono bi se reklo.
Ova knjiga je knjiga o jednoj igri. Igri u kojoj ima i dobitnika i gubitnika, kao i u svakoj igri. Ime ove igre je „sticanje kapitala“. I da, podvrsta igre nosi ime „sticanje kapitala u balkanskoj tranziciji“, što je još zanimljivija i komplikovanija igra od prethodne. Knjige o „igračima“ ne mogu dovesti u poziciju da se zahvaljujući čitanju postigne njihov rezultat, a niti da se popravi svoj. Da prevedem sve ovo na srpski: teško da će kome knjiga o Miškoviću pomoći da bude sledeći Mišković. Ali će svakome omogućiti da sazna kako je to u toj igri bilo biti Mišković, naravno iz Miškovićevog ugla. I to sve ne služi tome da bi se mnogo dobro upoznao igrač, koliko da bi se malo bolje razumela igra. A ova ovdašnja igra godinama plače za boljim razumevanjem. Bilo kakvim razumevanjem, možda je bolje reći.
Knjiga kojom se ovde bavimo je, sem onoga što bi se moglo naći o biznisu iz ugla biznismena, svedočanstvo i o događajima koje su ovog konkretnog biznismena učinili svojim subjektom. Pa na primer: jedna otmica, jedan boravak u zatvoru i jedno suđenje. Iz uglova i otetog i zatvorenog i suđenog. Redovi knjige posvećeni tome ne čine, kako sam sebe naslovom naziva, „tajkuna“ Miroslava Miškovića – žrtvom. U tu zamku se nije upalo: hladno, faktografski i skoro zapisničarski se opisuje susret ovovremene domaće privrede sa ovovremenim domaćim kriminalom, pravosuđem i politikom. I kad smo već kod politike, u knjizi se nalazi galerija likova sa naslovnih strana novina i iz prvih minuta Dnevnika. Da ne kvarim mnogo čitanje knjige onima koji je još nisu pročitali, ali da ipak pokvarim malo: Đinđić je dobar lik. Ostali i ne toliko. Što znamo i sami, ali lepo je to čuti i od značajnog svedoka.
Knjigu „Ja, tajkun“ Miroslava Miškovića preporučujem za čitanje – i subjektivno i pristrasno. Za razliku od do sada poznate situacije u kojoj se saznavalo šta Mišković radi, sada može da se sazna i šta Mišković misli. Knjiga može nekima poslužiti kao osnov za kakvu dobru poslovnu filozofiju, ona može postati i skup citata pogodnih za dnevno rukovođenje. Za druge knjiga je svojevrstan vodič za negubljenje vremena i novca. A za treće, one možda i najbrojnije, ova knjiga će biti, po ko zna koji put, samo povod da izreknu ono ovde tako popularno „Ti ćeš da mi kažeš“. A ta je rečenica u svojoj suštini najtemeljniji razlog zašto ova knjiga uopšte treba i da nastane. Bez obzira na apsurd da njen autor vreme troši na spisateljstvo umesto na zarađivanje novca kojim se, sem sebi isplaćenih profita, državi plaćaju i porezi i doprinosi pride. Do sada je ovog poslednjeg bilo preko dve milijarde evra.
Tako da eto.
Da, on će da ti kaže, u svojoj knjizi.
A evo i ja ovo malo, večeras.
Voja Žanetić
