Vladimir Kecmanović, duhom nekolonizovan
Novi dobitnik Andrićeve nagrade je Vladimir Kecmanović kome je ovo priznanje pripalo za priču „Ratne igre“ objavljenu u knjizi „Kao u sobi sa ogledalima“ u izdanju Lagune.
Njegov govor na svečanosti dodele u Andrićevoj zadužbini 10. oktobra 2018. prenosimo u celini.
Njegov govor na svečanosti dodele u Andrićevoj zadužbini 10. oktobra 2018. prenosimo u celini.
U svojoj knjizi „Sunce ovog dana“ Vladimir Pištalo iznosi jednu smelu i lucidnu tezu.
On kaže da je Ivo Andrić, koji je u jednoj od organizacija naknadno krštenih jedinstvenim imenom „Mlada Bosna“ bio pretpostavljen Gavrilu Principu, morao da svrgne okupatora kako bi dobio Nobelovu nagradu.
Kolonizovani subjekt, a kolonizacija subjekta pretvara u objekt, tvrdi, dakle, Pištalo, a ne vidim dokaze koji bi njegovu tvrdnju mogli osporiti – ne dobija Nobelovu nagradu.
Budući da je zemlja u kojoj živimo, kao i ostale srpske zemlje, danas u kolonijalnom statusu, nijedan srpski pisac – a bogami ni pisci koji se svrstavaju u književnosti kojima osnovu identiteta predstavlja odlučnost da ne budu budu srpske – dok se situacija u kojoj se nalazimo suštinski ne promeni, za Nobelovu nagradu nema gotovo nikakve izglede.
Posledice kolonijalnog statusa i kolonijalne svesti koju takav staus oblikuje, međutim, mnogo su kompleksnije i teže od nemogućnosti da se stane rame uz rame sa Bobom Dilanom – mada i taj hendikep ne treba shvatati neozbiljno. Ne dobiti pomenutu, kao ni bilo koju drugu nagradu, naime, nije nikakva nevolja, ali veliku nevolju predstavlja činjenica da si, bez obzira na to šta uradiš, unapred diskvalifikovan.
Jedna od dugoročno najtežih posledica kolonizacije jeste gubitak svesti o značaju sopstvene, pa samim tim i bilo koje druge kulture, a gubitak značaja nagrada koje se kod nas dodeljuju samo je pokazatelj tog gubitka.
Nagrade koje, u sveopštem srozavanju, u tragično velikom broju slučajeva, nekompetentni ljudi dodeljuju bezvrednim delima, ionako nezainteresovanu publiku dodatno udaljavaju od vere u značaj umetnosti, što, opet, dovodi do pojave još nekompetentnijih ljudi sa još besmislenijim izborima, pa se, tako, vrtimo u krugu koji nas sve više i sve beznadežnije udaljava od onoga što simbolizuju Andrić i njegovo delo.
Nadam se da smo – žiri svojom odlukom, a ja svojim delom – dokazali kako je, i u kolonizovanoj zemlji, moguće ostati duhom nekolonizovan.
Ako sam u zabludi, onda smo „džaba krečili“.
Hvala.
On kaže da je Ivo Andrić, koji je u jednoj od organizacija naknadno krštenih jedinstvenim imenom „Mlada Bosna“ bio pretpostavljen Gavrilu Principu, morao da svrgne okupatora kako bi dobio Nobelovu nagradu.
Kolonizovani subjekt, a kolonizacija subjekta pretvara u objekt, tvrdi, dakle, Pištalo, a ne vidim dokaze koji bi njegovu tvrdnju mogli osporiti – ne dobija Nobelovu nagradu.
Budući da je zemlja u kojoj živimo, kao i ostale srpske zemlje, danas u kolonijalnom statusu, nijedan srpski pisac – a bogami ni pisci koji se svrstavaju u književnosti kojima osnovu identiteta predstavlja odlučnost da ne budu budu srpske – dok se situacija u kojoj se nalazimo suštinski ne promeni, za Nobelovu nagradu nema gotovo nikakve izglede.
Posledice kolonijalnog statusa i kolonijalne svesti koju takav staus oblikuje, međutim, mnogo su kompleksnije i teže od nemogućnosti da se stane rame uz rame sa Bobom Dilanom – mada i taj hendikep ne treba shvatati neozbiljno. Ne dobiti pomenutu, kao ni bilo koju drugu nagradu, naime, nije nikakva nevolja, ali veliku nevolju predstavlja činjenica da si, bez obzira na to šta uradiš, unapred diskvalifikovan.
Jedna od dugoročno najtežih posledica kolonizacije jeste gubitak svesti o značaju sopstvene, pa samim tim i bilo koje druge kulture, a gubitak značaja nagrada koje se kod nas dodeljuju samo je pokazatelj tog gubitka.
Nagrade koje, u sveopštem srozavanju, u tragično velikom broju slučajeva, nekompetentni ljudi dodeljuju bezvrednim delima, ionako nezainteresovanu publiku dodatno udaljavaju od vere u značaj umetnosti, što, opet, dovodi do pojave još nekompetentnijih ljudi sa još besmislenijim izborima, pa se, tako, vrtimo u krugu koji nas sve više i sve beznadežnije udaljava od onoga što simbolizuju Andrić i njegovo delo.
Nadam se da smo – žiri svojom odlukom, a ja svojim delom – dokazali kako je, i u kolonizovanoj zemlji, moguće ostati duhom nekolonizovan.
Ako sam u zabludi, onda smo „džaba krečili“.
Hvala.
