Trg između crkava u budvanskom Starom gradu treće večeri književnog festivala „Ćirilicom“ ugostio je srpskog pisca Vladimira Kecmanovića koji je, govoreći o svojim počecima, rekao da nije imao svesnog uzora u našim piscima sve do romana „Top je bio vreo“, gde mu je Andrić, iako ga nije imao direktno u vidu, bio od presudne pomoći.

„Tu sam na najpraktičniji način shvatio šta znači snaga baštine i tradicije. Andrić je Bosnu opisao toliko detaljno i dobro da nisam imao potrebu da neke stvari objašnjavam, jer je ono nerečeno i nedorečeno u velikoj meri Andrić opisao. Shvatio sam da je ‘Top je bio vreo’ Andrić bez refleksije. Posle te knjige, romani ‘Kainov ožiljak’ i ‘Osama’ su dela koja s dele imaju direktnu vezu. Ne želim da se takmičim s Andrićem, ali mislim da taj deo baštine otvara mogućnosti za inovacije i nešto novo“, kazao je Kecmanović.

Gost festivala dotakao se svog rada i na polju kinematografije, gde je bio angažovan kao koscenarista u serijama „Senke nad Balkanom“ i „Državni službenik“. Kecmanović otkriva da se u pisanju kompletni posao sastoji u tome što se sedi pred papirom i stvara svet, dok je u pisanjima scenarija to najmanji deo posla.

„Najveći deo se sastoji u dogovorima u kojima producent, reditelji i kreator serije beskonačno razgovaraju kako to treba da izgleda. ‘Senke nad Balkanom’ i ‘Državni službenik’ su dve potpune krajnosti načina na koji se radi. ‘Senke’ smo radili u potpunom haosu i beskonačno dugo, a ‘Službenik’ je rađen sasvim holivudski. Ideja je bila da napišem kompletnu seriju, kako ja hoću, a onda dolaze dramaturzi i scenaristi i brejnstorming u kojem nisam mnogo učestvovao. Razlika je samo što je tehnički scenario lakše pisati nego prozu, ali je na neki način i dosadno, jer serije zahtevaju i konvencije. Ima mnogo neophodnih banalnosti koje potpuno umaraju. Ja se osećam kao pisac, a scenario doživljavam kao izlet, a ne svoje primarno zanimanje“, naglasio je Kecmanović.

U ranim godinama, kako je dodao, na njega je presudni uticaj imao Kafkin „Zamak“, a pomenuo je i „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ Danila Kiša i „Sto godina samoće“ Gabrijela Garsije Markesa. Iako postoji mišljenje da će redukcija jezika dovesti do smrti književnosti, Kecmanović je ubeđen da će iz takvog jezika početi da se stvaraju vrhunska ostvarenja. Ističe da se i sam igra time, uz napomenu da je njegov najradikalniji takav pokušaj bio u romanu „Sibir“, što, kako ocenjuje, od kritike nije bilo dovoljno primećeno.

Ljubiteljima pisane reči preporučio je da čitaju romane Marija Vargasa Ljose „Razgovor u katedrali“ i „Grad i psi“, „Bog malih stvari“ Arundati Roj, „Veliku svesku“ Agote Krištof, „Tunel“ Ernesta Sabata. Kecmanović radi i na novom rukopisu, koji bi se, kako je kazao, mogao naći pred čitaocima za nekoliko meseci.

Autor: V. Kadić
Izvor: Novosti