„Četvrt veka sam u ovoj tragičnoj priči o devedesetim godinama. Mene ta tema i dalje izbezumljuje i potresa“, kaže pisac Vladimir Arsenijević govoreći o trećem delu tetralogije „Kloaka maksima“, romanu „Ka granici“, koji je nedavno objavio.

„U ovom poglavlju moji protagonisti, bračni par s detetom, kao i do sada nalaze se zarobljeni u nemilim vremenima, koja postaju stravična te 1991, kada je buknuo rat u Hrvatskoj i kada je tokom rane jeseni u Beograd zahvatio talas mobilizacije. Mlade ljude, klince, kupili su sa ulica, iz domova, i odvodili ih na ratišta, odakle su se često vraćali u metalnim kovčezima. Sećam se, svakodnevno su objavljivani spiskovi tih mladih ljudi koji su furiozno ubačeni u rat koji nisu razumeli, koji nisu želeli. Davali su svoje živote nizašta, za rat koji se nije ni formalno vodio. Zvanična naracija vlasti bila je da Srbija nije u ratu. Mene to danas i dalje izbezumljuje i potresa“, kaže Arsenijević i dodaje:

„Zato mi je neverovatna ta olakost u poređenju s devedesetim ‒ kad ljudi kažu gore je sada nego tada, ili vratile su se devedesete. Stvarno smatram etički glupim i problematičnim da se takvo poređenje uopšte vrši. Suočavamo se s gubitkom sećanja, nema mogućnosti zadržavanja emotivnog razumevanja, ljudi žive u trenutku i očekuju od svog trenutka nešto.“

U delu „Ka granici“ par se izmešta iz beogradskog ratnog ludila na imaginarno ostrvo u Grčkoj, zatim prelaze u Atinu, gde u društvu anarhista ponovo žive slobodu, ali ipak, bežeći od granice, oni se kreću ka granici sopstva.

„Počev od tog osećaja da smo nevine žrtve objektivnih društvenih okolnosti, do suočavanja s konzumacijom heroina, koja devedesetih ima i te kako veze s tim okolnostima. Dokaz je vreme posle 6. oktobra, kada je Miloševićeva država napokon doživela krah i kada su ljudi ušli u trezor Komercijalne banke i našli 500 kilograma čistog heroina. To je bio dokaz da je država glavni diler koji time finansira ratove“, kaže Vladimir i ističe da je to bilo vreme kada je mladima bilo potrebno bilo šta da se otrgnu jezivoj realnosti.

„Ljudi su počeli naprasno da ginu, u SKC, u kafeu 'Pevac'... S druge strane, veliki broj ljudi je odlazio iz zemlje. Sećam se svog imenika, listao sam ga i bio je prepun precrtanih imena. Tada mi se javila ta ideja. Mogao sam da pričam priču o tome kako smo mi žrtve, ali ona ne bi bila istinita ako i sami dželati ne bi bili žrtve, jer smo i sami učestvovali u ubijanju samih sebe. Odlučio sam da svoje likove izmestim iz tog besa i ludila i smestim u prostor gde toga nema“, objašnjava Arsenijević i priseća se da je u tom periodu radio kao turistički vodič, te bio primoran da bude pola meseca u paklu Beograda, pola u raju Grčke.

„Tokom devedesetih ljudi su imali strašan strah od odlaska, od mobilizacija. Bilo im je lakše da se zadrže u svom mikrosvetu, koji su vešto održavali i pre Fejsbuka, iako mi naivno mislimo da su mikrosvetovi nastali s društvenim mrežama. Ljudi su mogli da se zadrže u njemu da bi preživeli. Mnogi su bili, pa i ja sam, užasno naivni. Mislio sam ‒ nema šanse! Videli smo masovne grobnice, mrtvu decu, mučenje, mislio sam neće se to dogoditi ponovo... Ali eto, vrlo brzo se pokazalo suprotno. Želim da završim svoju tetralogiju i mislim da je mnogim ljudima to potrebno. Mnogi, a u to sam se uverio kad sam još 1994. godine objavio 'U potpalublju', ne veruju vestima, već istini koja dolazi iz književnosti, jer su u njoj upisane prave ljudske patnje“, kazao je Arsenijević.

Autor: Mona Cukić
Izvor: Kurir