„Vidno polje“: Srljati u mesečinu
Rokenrol pesnik je pre četiri decenije vapio kako treba „doživeti stotu“, a Goran Babić je pre svoje osamdesete napisao više od stotinu knjiga. Jedna od onih koje imaju trocifren hronološki broj je „Vidno polje“, knjiga koja je i autobiografija, i roman, i memoarska proza, i lična poetska antologija
Sasvim prigodno, „Vidno polje“ Gorana Babića (Laguna, Beograd, 2022) objavljeno je u maju, mesecu u kom se obeležava i proslavlja Dan pobede nad fašizmom. U istom mesecu je održana i veoma uspešna promocija. I mada je leto tradicionalno nezahvalno doba za medijsku književnu recepciju, možemo ipak reći, skoro pola godine nakon što je knjiga objavljena, da ona dosad nije privukla pažnju koju zaslužuje.
Goran Babić (rođen na jadranskom ostrvu Vis 1944. godine) jedna je od najvažnijih književnih, naročito pesničkih, pojava u južnoslovenskim književnostima u drugoj polovini dvadesetog i prvim decenijama dvadeset i prvog veka. Odrastao je u Mostaru, gde je završio gimnaziju, u Zagrebu je diplomirao i otisnuo se u književnu avanturu, koja je u građanskom životu podrazumevala i rad u izdavačkoj delatnosti, uređivanje čuvenog časopisa za kulturu Oko te naposletku i rukovođenje sektorom za kulturu unutar Predsedništva Socijalističkog saveza SR Hrvatske.
Pesnički strastveno i nepovratno veran socijalizmu i jugoslovenstvu, Babić se u osvit raspada SFRJ seli iz Zagreba u Beograd. Tu se njegova literarna odiseja nastavlja, u svojoj suštini savršeno dosledno svom dosadašnjem toku, no u društvenom smislu mnogo marginalizovanije. Ono što je, međutim, najvažnije: Babić nastavlja da piše. Negde do sredine osme decenije života ispunio je bibliografiju sa tačno stotinu naslova i odmah nastavio dalje. „Vidno polje“ u toj bibliografiji ima trocifren hronološki broj.
Valja odmah reći da je ova knjiga velikog pesnika, knjiga poetska i nalik njegovim prethodnim knjigama, ali istovremeno i knjiga sa značajnim komercijalnim potencijalom. Babić je, naime, jedan od onih pisaca kojima se u životu dešavaju uzbudljive stvari, koje sudbina prati i kad, kako se to kaže, izlaze iz tramvaja.
Na jednom nivou, Babićevo „Vidno polje“ je ono što se danas pomodno naziva „autofikcijom“, samo mnogo superiornije i literarnije od lavovskog dela te i takve produkcije. U fragmentarnoj formi, sa mnoštvom fotografija i faksimila dokumenata, ovo je priča o jednom životu, neobičnom, ali uzorno doslednom. Kroz knjigu, u ulogama epizodista, prolaze mnoge slavne ličnosti, i iz sfere umetnosti i iz sfere politike. U političkom smislu, Babić sve ovo vreme ostaje komunista i Jugosloven. Takođe, njegov jezik je bogat i sočan pesnički jezik, ijekavska tzv. zapadna varijanta širokog srpskohrvatskog idioma. Upravo takav idiom, a u knjizi štampanoj ćirilicom, kod izdavača koji uglavnom koristi latinicu predstavlja i stanovitu političku poruku. U knjizi se citiraju i brojne pesme iz različitih faza Babićevog stvaralaštva, a među njima je i pesma „Moj jezik“ čije pojedine stihove na ovom mestu vredi citirati: „pišem na jeziku malom kao dugme/ pišem na beznačajnom/ na sićušnom hrvatskom jeziku/ koji je još i te sreće/ da se ne razlikuje od srpskog// pišem na jeziku jednom i jedinstvenom/ kojim osima Srba i Hrvata/ piše još i druga boranija/ Crnogorci, Muslimani, ovdašnji Jevreji/ i Jugosloveni/ jer sve je to jedan jezik/ i jedan te isti minijaturni narod/ koji se i još među sobom trijebi“.
I naslov cele knjige preuzeto je ime jedne citirane pesme, one o partizanskoj ilegalki Zagi Malivuk kojoj je Zoran Đinđić pedeset godina nakon što su je nacisti mučki ubili „oteo ulicu“. To prizivanje skoro zaboravljene heroine još je jedan dokaz džentlmenske prirode Babićeve, a u ključu one čuvene Džojsove gnome prema kojoj je džentlmen onaj koji se uvek bori za unapred izgubljenu stvar.
Za ljubitelje Babićeve poezije „Vidno polje“ je svakako neizostavna lektira. Ono što je, međutim, važnije jeste mogućnost da toj poeziji ova knjiga priskrbi širu publiku. Objavio ju je veliki i moćan izdavač, a ima u sebi mnogo toga što može da je učini i nekim malim bestselerom. A svako sa imalo osećaja za poeziju, ko „Vidnom polju“ pristupi otvorenih očiju i otvorenog srca, imaće potrebu da se u Babićevom poetskom svetu još bar malo zadrži.
Autor: Muharem Bazdulj
Izvor: Politika
Sasvim prigodno, „Vidno polje“ Gorana Babića (Laguna, Beograd, 2022) objavljeno je u maju, mesecu u kom se obeležava i proslavlja Dan pobede nad fašizmom. U istom mesecu je održana i veoma uspešna promocija. I mada je leto tradicionalno nezahvalno doba za medijsku književnu recepciju, možemo ipak reći, skoro pola godine nakon što je knjiga objavljena, da ona dosad nije privukla pažnju koju zaslužuje.
Goran Babić (rođen na jadranskom ostrvu Vis 1944. godine) jedna je od najvažnijih književnih, naročito pesničkih, pojava u južnoslovenskim književnostima u drugoj polovini dvadesetog i prvim decenijama dvadeset i prvog veka. Odrastao je u Mostaru, gde je završio gimnaziju, u Zagrebu je diplomirao i otisnuo se u književnu avanturu, koja je u građanskom životu podrazumevala i rad u izdavačkoj delatnosti, uređivanje čuvenog časopisa za kulturu Oko te naposletku i rukovođenje sektorom za kulturu unutar Predsedništva Socijalističkog saveza SR Hrvatske.
Pesnički strastveno i nepovratno veran socijalizmu i jugoslovenstvu, Babić se u osvit raspada SFRJ seli iz Zagreba u Beograd. Tu se njegova literarna odiseja nastavlja, u svojoj suštini savršeno dosledno svom dosadašnjem toku, no u društvenom smislu mnogo marginalizovanije. Ono što je, međutim, najvažnije: Babić nastavlja da piše. Negde do sredine osme decenije života ispunio je bibliografiju sa tačno stotinu naslova i odmah nastavio dalje. „Vidno polje“ u toj bibliografiji ima trocifren hronološki broj.
Valja odmah reći da je ova knjiga velikog pesnika, knjiga poetska i nalik njegovim prethodnim knjigama, ali istovremeno i knjiga sa značajnim komercijalnim potencijalom. Babić je, naime, jedan od onih pisaca kojima se u životu dešavaju uzbudljive stvari, koje sudbina prati i kad, kako se to kaže, izlaze iz tramvaja.
Na jednom nivou, Babićevo „Vidno polje“ je ono što se danas pomodno naziva „autofikcijom“, samo mnogo superiornije i literarnije od lavovskog dela te i takve produkcije. U fragmentarnoj formi, sa mnoštvom fotografija i faksimila dokumenata, ovo je priča o jednom životu, neobičnom, ali uzorno doslednom. Kroz knjigu, u ulogama epizodista, prolaze mnoge slavne ličnosti, i iz sfere umetnosti i iz sfere politike. U političkom smislu, Babić sve ovo vreme ostaje komunista i Jugosloven. Takođe, njegov jezik je bogat i sočan pesnički jezik, ijekavska tzv. zapadna varijanta širokog srpskohrvatskog idioma. Upravo takav idiom, a u knjizi štampanoj ćirilicom, kod izdavača koji uglavnom koristi latinicu predstavlja i stanovitu političku poruku. U knjizi se citiraju i brojne pesme iz različitih faza Babićevog stvaralaštva, a među njima je i pesma „Moj jezik“ čije pojedine stihove na ovom mestu vredi citirati: „pišem na jeziku malom kao dugme/ pišem na beznačajnom/ na sićušnom hrvatskom jeziku/ koji je još i te sreće/ da se ne razlikuje od srpskog// pišem na jeziku jednom i jedinstvenom/ kojim osima Srba i Hrvata/ piše još i druga boranija/ Crnogorci, Muslimani, ovdašnji Jevreji/ i Jugosloveni/ jer sve je to jedan jezik/ i jedan te isti minijaturni narod/ koji se i još među sobom trijebi“.
I naslov cele knjige preuzeto je ime jedne citirane pesme, one o partizanskoj ilegalki Zagi Malivuk kojoj je Zoran Đinđić pedeset godina nakon što su je nacisti mučki ubili „oteo ulicu“. To prizivanje skoro zaboravljene heroine još je jedan dokaz džentlmenske prirode Babićeve, a u ključu one čuvene Džojsove gnome prema kojoj je džentlmen onaj koji se uvek bori za unapred izgubljenu stvar.
Za ljubitelje Babićeve poezije „Vidno polje“ je svakako neizostavna lektira. Ono što je, međutim, važnije jeste mogućnost da toj poeziji ova knjiga priskrbi širu publiku. Objavio ju je veliki i moćan izdavač, a ima u sebi mnogo toga što može da je učini i nekim malim bestselerom. A svako sa imalo osećaja za poeziju, ko „Vidnom polju“ pristupi otvorenih očiju i otvorenog srca, imaće potrebu da se u Babićevom poetskom svetu još bar malo zadrži.
Autor: Muharem Bazdulj
Izvor: Politika
