Vidno polje – ili „čitolov“ Gorana Babića
Sasvim je uobičajeno da ljudi idu u ribolov, ali šta ako bi se situacija izokrenula, pa da gladne ribe krenu u – ljudolov?
Na toj pomalo apokaliptičnoj i distopijskoj simbolici sazdao je Goran Babić svoju pesmu „Ljudolov“, u kojoj je možda i nesvesno najavio potpuno izokretanje sistema vrednosti, ali i ponovno uspostavljanje onih ideologija za koje se verovalo da su zauvek poražene.
Ako bi se pošlo od analogije sa naslovom navedene Babićeve pesme, onda se njegova knjiga „Vidno polje“ može označiti kao čitolov, što ne treba doslovce shvatiti kao lov na čitaoce, nego kao piščev lov na sopstvena sećanja, koja treba da budu zabeležena i samim tim ovekovečena, kako bi uopšte imao ko da ih pročita.
Kao jedan od dva citata koja uzima za moto svoje knjige, Babić navodi rečenicu iz eseja Dubravke Ugrešić (drugi citat, ni manje ni više, pripada Vuku Karadžiću), za koju je poznato da se svojevremeno proslavila romanom za koji je sama izabrala odrednicu patchwork story.
Donekle se takvom odrednicom može označiti i „Vidno polje“, koje je kombinovano od sećanja, uspomena, anegdota, fotografija, autentičnih dokumenata, ali i drugih Babićevih dela (prvenstveno pesama), a što sve tako sastavljeno čini svojevrsne kolažne memoare jednog pisca.
Istovremeno, kolaž Babićevog života jeste i kolaž jednog vremena kome je pisac pripadao i čiji je, može se reći, vršnjak, jer zna se da je rođen na ostrvu Visu 1944. godine, na mestu i u danima stvaranja nove jugoslovenske države, ali i konstituisanja jednog sistema koji će obeležiti život Babićeve generacije.
Sećanja, beleške i dokumenta koja je pisac priložio pokazuju ne samo da je živeo u dotičnom vremenu nego da je svojim radom i stvaralaštvom umnogome i doprineo kulturološkom oblikovanju sredine i društva kojima je pripadao.
Iako je u svakom pogledu nadživeo to vreme, Babić je ostao prisutan čak i kad je otišao iz sredine gde se afirmisao kao umetnik, jer čak i kroz negaciju i anuliranje onoga što je tokom prethodnih decenija stvorio, njegova dela i ime moraju biti spomenuti.
Sećajući se kako je morao da potpiše revers ne bi li jednog pesnika odveo iz Zagreba na nekoliko dana u Beograd, sećajući se kako je za jednog pisca našao grobno mesto tako što su iseljeni ostaci oficirâ poražene vojske, Babić ne beži od nostalgije niti skriva setne tonove svojih zapisa, ali opet ne idealizuje vreme i sistem o kojima piše.
Imajući u vidu da je zaborav kao pojam zauzimao visoko mesto još kod antičkih naroda, Babić je svojom knjigom upravo od zaborava otrgao jednu epohu koja se i sama više puta našla pred njim, a često i pred jednostranom osudom – i to sa dve strane koje se retko razumeju.
Koncipirano kao zbornik na granici pripovedne proze i esejistike, „Vidno polje“ kao da kroz kratke trzaje izvlači iz nepovrata ono što je tamo odavno bačeno i za šta se mislilo da otuda više nikad neće izroniti.
Trudeći se da iz sopstvenog vidnog polja ne izgubi ono za šta misli da je vredno sećanja, ali ni ono za šta misli da je vredno pažnje čitalačke publike, Babić je sačuvao čak i ono što su najveća zlopamtila bila spremna da zanemare – i to ne iz dobre namere.
Autor: Dušan Milijić
Na toj pomalo apokaliptičnoj i distopijskoj simbolici sazdao je Goran Babić svoju pesmu „Ljudolov“, u kojoj je možda i nesvesno najavio potpuno izokretanje sistema vrednosti, ali i ponovno uspostavljanje onih ideologija za koje se verovalo da su zauvek poražene.
Ako bi se pošlo od analogije sa naslovom navedene Babićeve pesme, onda se njegova knjiga „Vidno polje“ može označiti kao čitolov, što ne treba doslovce shvatiti kao lov na čitaoce, nego kao piščev lov na sopstvena sećanja, koja treba da budu zabeležena i samim tim ovekovečena, kako bi uopšte imao ko da ih pročita.
Kao jedan od dva citata koja uzima za moto svoje knjige, Babić navodi rečenicu iz eseja Dubravke Ugrešić (drugi citat, ni manje ni više, pripada Vuku Karadžiću), za koju je poznato da se svojevremeno proslavila romanom za koji je sama izabrala odrednicu patchwork story.
Donekle se takvom odrednicom može označiti i „Vidno polje“, koje je kombinovano od sećanja, uspomena, anegdota, fotografija, autentičnih dokumenata, ali i drugih Babićevih dela (prvenstveno pesama), a što sve tako sastavljeno čini svojevrsne kolažne memoare jednog pisca.
Istovremeno, kolaž Babićevog života jeste i kolaž jednog vremena kome je pisac pripadao i čiji je, može se reći, vršnjak, jer zna se da je rođen na ostrvu Visu 1944. godine, na mestu i u danima stvaranja nove jugoslovenske države, ali i konstituisanja jednog sistema koji će obeležiti život Babićeve generacije.
Sećanja, beleške i dokumenta koja je pisac priložio pokazuju ne samo da je živeo u dotičnom vremenu nego da je svojim radom i stvaralaštvom umnogome i doprineo kulturološkom oblikovanju sredine i društva kojima je pripadao.
Iako je u svakom pogledu nadživeo to vreme, Babić je ostao prisutan čak i kad je otišao iz sredine gde se afirmisao kao umetnik, jer čak i kroz negaciju i anuliranje onoga što je tokom prethodnih decenija stvorio, njegova dela i ime moraju biti spomenuti.
Sećajući se kako je morao da potpiše revers ne bi li jednog pesnika odveo iz Zagreba na nekoliko dana u Beograd, sećajući se kako je za jednog pisca našao grobno mesto tako što su iseljeni ostaci oficirâ poražene vojske, Babić ne beži od nostalgije niti skriva setne tonove svojih zapisa, ali opet ne idealizuje vreme i sistem o kojima piše.
Imajući u vidu da je zaborav kao pojam zauzimao visoko mesto još kod antičkih naroda, Babić je svojom knjigom upravo od zaborava otrgao jednu epohu koja se i sama više puta našla pred njim, a često i pred jednostranom osudom – i to sa dve strane koje se retko razumeju.
Koncipirano kao zbornik na granici pripovedne proze i esejistike, „Vidno polje“ kao da kroz kratke trzaje izvlači iz nepovrata ono što je tamo odavno bačeno i za šta se mislilo da otuda više nikad neće izroniti.
Trudeći se da iz sopstvenog vidnog polja ne izgubi ono za šta misli da je vredno sećanja, ali ni ono za šta misli da je vredno pažnje čitalačke publike, Babić je sačuvao čak i ono što su najveća zlopamtila bila spremna da zanemare – i to ne iz dobre namere.
Autor: Dušan Milijić
