Vesna Radusinović: Iz dubine duše
Ona je neposredna, iskrena i bez uzdržavanja kaže šta misli. Provokativno i surovo istinito. Navikli smo da bez uvijanja i pretvaranja precizno gađa u rane koje nas kao društvo najviše bole. Prevare, izdaje, licemerje, lažni moral, prodaja duše, kriminal, politika... Neprestano intrigirajući javnost svojim živopisnim likovima i njihovim sudbinama, Vesna Radusinović do sada je objavila dvanaest bestselera, od kojih su najpoznatiji „Muškarci su kao čokolada“, „Ona & Ona“, „Prijateljice“, „Druga žena“, „Rasprodaja sreće“, „Grešnica“, „Srce od silikona“... U izlozima knjižara nedavno se pojavio nov roman, za koji sama kaže da predstavlja potpuni zaokret u njenom dosadašnjem stilu ‒ kao nova, nežnija Vesna. Spisateljica nam je iskreno, duhovito i vrcavo, u svom maniru, ispričala kako je napisala roman „Vatra i led“ u izdanju Lagune, da li smo kao društvo, čijim se boljkama bavi, sve stavili na prodaju i kako da nađemo izlaz „malom, ličnom revolucijom”.
„Svi moji likovi u čije se sudbine pletem i čije sudbine pletem, žive sada u Srbiji, u mojoj glavi. Ne znam koliko je to pametno, ali meni i čitaocima svakako nije dosadno. Volela bih da sam posle književnog punoletstva i ja nešto naučila. I muškarci 'od čokolade', i oni drugačiji, svi su nekako odrasli i uozbiljili se, samo se ja još uvek petljam s lažnim moralom, licemerjem, preljubama i izdajama, tajkunima i tajnim životima moćnika.
Dakle, leka mi nema.“
Dotakli ste se mnogih tema: neiskrena prijateljstva, brakovi iz interesa, lažni moral, beskrupuloznost...
Nesrećnih ljudi koji glume neviđenu javnu sreću znamo mnogo, i vi i ja. Ako stavimo pridev „lažni”, lako ćemo nastaviti niz... ljubavi, brakova, odnosa, morala, sreće. Ovo je roman o ljudima koje nesreća čini boljima. Roman o tome kako upravo nesreća daje šansu i mesto sreći. Kako dobro pobeđuje zlo. O onima koji u dobro veruju i onima koji dobro čine. Moji junaci su brojni i potiču iz različitih socijalnih sredina, ali im je suštinski problem isti... Svi koji su čitali roman kažu da je rasplet potpuno neočekivan i prilično surov. A ja, opet, mislim da je baš milostiv. I da je svakome prema zasluzi.
Jedna rečenica posebno gađa u centar: „Sve je bilo na prodaju i biće do kraja sveta, a duše su najjeftinije”. Da li smo se kao društvo i kao pojedinci zaista prodali, izdali sebe i svoja uverenja?
Mislim da niko od nas nije rođen ni loš ni dobar, nego smo mešavina svega onoga što od nas naprave okolnosti, ljudi, vreme, život. To isto što radimo za telo, moramo činiti i za dušu. Negovati je, hraniti i lečiti. Način ćemo spoznati sami. Neko to nauči ranije, neko kasnije, a mnogi nikada. Vrlo je važno biti dobrodušan a ne bezdušan ni ravnodušan prema tuđoj nevolji i patnji. Duše su jeftine kada im tržiste spusti cenu, a duša je jedini bedem na koji se oslanjamo. Ona je ta koja podeli s telom sav naš bol, jer ni ona ni telo ne bi drugačije izdržali. Izlaz je uvek i jedino u nama. Samo u nama. Mi ne možemo menjati okolnosti, ali svakako možemo sebe. To možda deluje kao teška fraza, a zaista je istina da sve dođe u sklad, koji nije privid, nego suština. Neko se okrene veri, neko porodici, neko pomaže uboge i siromašne... Modeli su različiti, ali je motiv isti. Sve dok čovek ne započne svoju malu, ličnu revoluciju, sve dok ne oseti potrebu da jedan kutak duše ostavi za druge, sve je uzaludan posao.
Kako stvarate svoje likove, njihove probleme, dileme, strahove, sudbine? Koliko pisac mora da pronikne u dušu svakog od njih, da bude njihov psihijatar?
Vrlo kratko pišem, a prilično dugo živim sa svojim likovima. Na kraju se poistovetim s njima do te mere da mi budu kao rod rođeni, i svima nekako kao da dajem šansu da budu bolji, a one zle kažnjavam. (smeh)
Sve što bih radila u pravom zivotu, ja radim u romanima. Svi ti likovi počinju svoj život na papiru tek kada se sve do kraja završi i odmota u mojoj glavi. I svakako im je neophodan psihijatar, jer kako drugačije proći kroz sve to? Kada smo već kod pisaca i pisanja, jedino verujem u Božji dar. To imate ili nemate. Ne verujem da se on može naučiti. Ako se i učini nekome da je naučio, stvarnost ga lako i brzo demantuje.
Kako reagujete na tvrdnju nekih kritičara i čitalaca da moderna književnost, a pogotovu „žensko pismo”, nema vrednost, da je hiperproduktivna?
Možda bi me i pogodilo kada bih te nebuloze čitala. Ovako smo mirni i oni i ja.
Razgovor vodila: Vanja Ostojić
Izvor: magazin Lepa & Srećna
„Svi moji likovi u čije se sudbine pletem i čije sudbine pletem, žive sada u Srbiji, u mojoj glavi. Ne znam koliko je to pametno, ali meni i čitaocima svakako nije dosadno. Volela bih da sam posle književnog punoletstva i ja nešto naučila. I muškarci 'od čokolade', i oni drugačiji, svi su nekako odrasli i uozbiljili se, samo se ja još uvek petljam s lažnim moralom, licemerjem, preljubama i izdajama, tajkunima i tajnim životima moćnika.
Dakle, leka mi nema.“
Dotakli ste se mnogih tema: neiskrena prijateljstva, brakovi iz interesa, lažni moral, beskrupuloznost...
Nesrećnih ljudi koji glume neviđenu javnu sreću znamo mnogo, i vi i ja. Ako stavimo pridev „lažni”, lako ćemo nastaviti niz... ljubavi, brakova, odnosa, morala, sreće. Ovo je roman o ljudima koje nesreća čini boljima. Roman o tome kako upravo nesreća daje šansu i mesto sreći. Kako dobro pobeđuje zlo. O onima koji u dobro veruju i onima koji dobro čine. Moji junaci su brojni i potiču iz različitih socijalnih sredina, ali im je suštinski problem isti... Svi koji su čitali roman kažu da je rasplet potpuno neočekivan i prilično surov. A ja, opet, mislim da je baš milostiv. I da je svakome prema zasluzi.
Jedna rečenica posebno gađa u centar: „Sve je bilo na prodaju i biće do kraja sveta, a duše su najjeftinije”. Da li smo se kao društvo i kao pojedinci zaista prodali, izdali sebe i svoja uverenja?
Mislim da niko od nas nije rođen ni loš ni dobar, nego smo mešavina svega onoga što od nas naprave okolnosti, ljudi, vreme, život. To isto što radimo za telo, moramo činiti i za dušu. Negovati je, hraniti i lečiti. Način ćemo spoznati sami. Neko to nauči ranije, neko kasnije, a mnogi nikada. Vrlo je važno biti dobrodušan a ne bezdušan ni ravnodušan prema tuđoj nevolji i patnji. Duše su jeftine kada im tržiste spusti cenu, a duša je jedini bedem na koji se oslanjamo. Ona je ta koja podeli s telom sav naš bol, jer ni ona ni telo ne bi drugačije izdržali. Izlaz je uvek i jedino u nama. Samo u nama. Mi ne možemo menjati okolnosti, ali svakako možemo sebe. To možda deluje kao teška fraza, a zaista je istina da sve dođe u sklad, koji nije privid, nego suština. Neko se okrene veri, neko porodici, neko pomaže uboge i siromašne... Modeli su različiti, ali je motiv isti. Sve dok čovek ne započne svoju malu, ličnu revoluciju, sve dok ne oseti potrebu da jedan kutak duše ostavi za druge, sve je uzaludan posao.
Kako stvarate svoje likove, njihove probleme, dileme, strahove, sudbine? Koliko pisac mora da pronikne u dušu svakog od njih, da bude njihov psihijatar?
Vrlo kratko pišem, a prilično dugo živim sa svojim likovima. Na kraju se poistovetim s njima do te mere da mi budu kao rod rođeni, i svima nekako kao da dajem šansu da budu bolji, a one zle kažnjavam. (smeh)
Sve što bih radila u pravom zivotu, ja radim u romanima. Svi ti likovi počinju svoj život na papiru tek kada se sve do kraja završi i odmota u mojoj glavi. I svakako im je neophodan psihijatar, jer kako drugačije proći kroz sve to? Kada smo već kod pisaca i pisanja, jedino verujem u Božji dar. To imate ili nemate. Ne verujem da se on može naučiti. Ako se i učini nekome da je naučio, stvarnost ga lako i brzo demantuje.
Kako reagujete na tvrdnju nekih kritičara i čitalaca da moderna književnost, a pogotovu „žensko pismo”, nema vrednost, da je hiperproduktivna?
Možda bi me i pogodilo kada bih te nebuloze čitala. Ovako smo mirni i oni i ja.
Razgovor vodila: Vanja Ostojić
Izvor: magazin Lepa & Srećna
