Vesna Ćorović Butrić, književnica, dobitnica „Gordane Brajović“, za Novosti: Roditeljstvo je izazov, i nikada ne znate da li ste ispravno postupili.

Radoznala, prepametna devojčica Maladina, njeno obožavano kuče Gospođica Žirambu, koja je napunila 99 godina, dečak Timotije, mađioničar Đoto Balone i njegov magični šešir, odbegli zec... To su glavni junaci bajkovitog romana „Izmislica“ ("Laguna"), za koji je Vesna Ćorović Butrić (1958) nedavno dobila prestižnu nagradu „Gordana Brajović“ za najbolju knjigu za decu i mlade.

Po profesiji novinarka u Radio Beogradu, autorka je i za nekoliko prethodnih knjiga dobila nagrade „Zmajev štap“, „Neven“, „Rade Obrenović“.

Kako ste uspeli da pogodite interesovanja i senzibilitet današnje dece?

Maladina Belozečević je deo svakog detinjstva, onakvog kakvo treba da bude: otvoreno, radoznalo, umackano, nasmejano, zapitano, uplakano, zamišljeno... Kroz svako detinjstvo teče reka pitanja, ali i reka odgovora. Na detetovo pitanje reagujemo pokatkad: nekad ga previdimo, ili ne znamo odgovor pa ga ćušnemo u neko ćoše; često nam je neprijatno; ili nam jednostavno nije do toga da se, baš sad, u tančine, bavimo pitanjem, na primer, koliko tačaka ima bubamara... I tako dete ostane bez odgovora. Ali češće se dešava da dete ostane samo sa odgovorima na koja niko ne postavlja pitanja. Niko ga ni(za)šta ne pita.

Koliko nove tehnologije i video-igre utiču na svest mališana i da li ih udaljuju od knjige?

Nove tehnologije i nove igre su „samo“ nove izmišljotine. I svako dete će ih, zasebno, prihvatiti ili odbaciti. Češće prihvatiti, jer to rade svi naokolo, pre svega roditelji. Ako su one samo „pomagala“ da se stigne na neko dobro mesto treba ih prihvatiti i uzeti od njih najviše što se može. Ako će dete igrajući igricu naučiti kako da se koncentriše na bitno i da vežba pažnju; ako će na internetu, samostalno, pronaći način da sazna više o, na primer, bubamari, naravno, onoj iz roda Coccinellidae, onda je nova tehnologija obavila svoj posao. Ali ako se dete zagubi u šumi njemu novog i nepoznatog, onda nije dobro. Sve ovo uvek najviše zavisi od onih koji o detetu brinu. jer gubljenja i „gustih šuma“ je bilo odvajkada. Pa, kako bi, drugačije, nestali Ivica i Marica?!

Čini se da su današnji roditelji na mnogo većim iskušenjima nego njihovi prethodnici?

Roditeljstvo je oduvek bilo nešto što jeste veliki izazov. I nikada ne znate da li ste ispravno postupili. A kada prođu godine i kada u nekom postupku svoga deteta prepoznate svoj pogrešan postupak, kasno je... Zbog toga nam je važno to „sada“ i „ovde“, jer deca rastu baš ovog časa i svake sekunde su za kolence viša i starija, i jedinstvena i neponovljiva. Propuštanjem tih čarobnih časova radi razmišljanja o tome da li je nešto pametno dozvoliti i kako će se to odraziti na dete, gubimo i mi i deca.

Kopanje po sebi i okolini

Na konkurse stižu mnogobrojni rukopisi, ali mladi kasnije, masovno, odustaju od pisanja...

Decu i mlade, da pišu, inspirišu raznorazni razlozi: nekad su glavni inspiratori roditelji; nekad ljubav iz srednjeg reda druga klupa; nekad bolja ocena iz srpskog i bolji put ka profesoru... Pisati jeste lepo, ali nije lako. Pisanje je tragalački posao, kopanje po sebi i okolini. Ponekad iskopamo i ono s čim ne znamo šta bismo. Ako mlad čovek talentom i radom uspe da se nosi sa iskopanim, neće odustati. Jer će „to“, iznutra, jednom pokrenuto, večito kucati na vrata nove priče, pesme, rečenice.

Autor: D. Bogutović
Izvor: novosti.rs