„Veliki pad“: Nestrpljenje je pogubno po egzistenciju
„Kako? Povest glumca, u jednom jedinom danu, od jutra pa do duboko u noć? I to glumca ne pri njegovom delanju, nego u dokolici?“ Ovo su pitanja koja Handkeov pripovedač već na samom početku romana čitaocu žurno otima iz usta, ne dozvolivši mu ni da ih pristojno sažvaće. Ne možemo a da se ne zapitamo da li mu je trebalo dati nešto više vremena da se navikne na ukus. Za razliku od „Don Huana“ (2004) i „Kali“ (2007), Handkeova nova jednodnevna avantura zatvorena je unutar veoma skučenih granica i odvija se u okvirima fragmentovane i alegorijski zaoštrene forme.
Priča počinje udarom groma tokom jutarnje letnje oluje, a završava se svesnim „velikim padom“, događajem o kome ne saznajemo ništa više osim njegovog imena. Na prvoj stranici čitalac iznenada upada u scenu iz života protagoniste. Ovaj se budi negde na periferiji velikog grada – možda Pariza – u krevetu žene koja nije prisutna, žene koja mu se dopada i koju ceni, ali prema kojoj ne oseća ljubav. Ovakvo buđenje je nešto nalik povoljnom znamenju pred bitku, junak oseća „spremnost na nešto; spremnost da se sa nečim suoči, da se postavi prema stanju stvari, da krene u akciju“; on nije stanovnik „kule od slonovače“, da citiramo Handkeov esej iz sedamdesetih.
Iz vile okružene zelenilom on kreće u šetnju ka centru metropole, gde bi trebalo da ponovo sretne vlasnicu kuće i primi nagradu iz ruku predsednika. Pošto govorimo o knjizi Petera Handkea, nikoga neće iznenaditi činjenica da junak putuje peške. Nikoga, naravno, neće začuditi ni to što on ne ide očekivanom stazom ili najkraćim putem, već luta na sve strane, kroz šumu (ili možda park?) i naselja, prelazi preko auto-puta, hoda „ničijom zemljom“ i, na samom kraju, ipak stiže na svoje odredište. Čak ni „cajtnot“, koga postaje svestan na kraju šetnje, neće našeg junaka sprečiti da se „dugo, dugo“ zadrži u luksuznom toaletu.
Narator junaka često zove „moj glumac“, stvarajući kog čitaoca jasnu svest o bliskosti koja postoji među njima. Čovek o kome čitamo je zvezda. On je stranac, najverovatnije Nemac ili Austrijanac, koji je u mladosti bio fizički radnik, a zatim postao pozorišni, i na kraju prvenstveno filmski glumac. U jednom trenutku je odlučio da svoj zanat „okači o klin“, ali ne u potpunosti, jer već narednog dana bi trebalo da zaigra glavnu ulogu u novom filmu. Poređenje sa poznatim naslovima, poput „Taksiste“ i „Uvećanja“, trebalo bi da nam ukaže o kakvom junaku film govori.
Na nama je da povučemo paralelu između filmskih likova koji gube kontrolu i junaka Handkeovog romana. Dokolica i lutanje kroz grad u ovom, naoko mirnom, šetaču uzburkavaju već postojeće nezadovoljstvo i pred našim očima se pojavljuje komični pravednik koga iritiraju prolaznici koju zure u telefone ili se njima slikaju, biciklisti i trkači rekreativci („ako bežiš neko te može pojuriti“). On pritom oseća veliku želju da pomogne onima oko sebe, da bude izbavitelj, da spasava živote. On želi mnogo toga, i to je to. Kako je i sam jedan od „bivših“, on na svom putovanju sreće uglavnom druge „bivše“: nekadašnje poznanike, lutalice, napuštene i izgubljene duše – ljude kojima očigledno ne može pomoći.
U „Velikom padu“ Peter Handke kritički preispituje marginalizaciju „beskorisnih“ pripadnika društva, ali uvek koristi priliku i da se pozabavi sobom i svojim ekscentričnostima. U ovoj mešavini nežnosti i gneva prema svetu, njegovo pripovedanje je istovremeno i stvarno i bajkovito nestvarno. Savršeno svestan sopstvenih nedostataka, pisac gradi apokaliptičnu magijsku farsu, čija je satirična bodlja uglavnom usmerena prema neimenovanom malom-velikom predsedniku, pasioniranom trkaču rekreativcu i agresivno ambicioznom čoveku. Nema nikakve sumnje da govori o Sarkoziju.
Ne, junak ne želi da mu čast ukazuje jedan takav čovek. Upravo taj ljubitelj džogiranja je bio varnica koja je kod dokonog šetača u šumi probudila fantaziju o ubijanju. Ništa ga ne bi više obradovalo nego da mu zabije nož u stomak i sekirom raspoluti glavu.
Gnev koji ključa u glumcu, prisiljenom da posmatra kako jedan takav „patuljak“ kalja ovaj blistavi trenutak u njegovoj karijeri, sličan je besu Isusa koji rasteruje trgovce iz hrama.
Na kraju ovog hodočašća – ili možda krstaškog pohoda? – ka izvorištu svega što mrzi, naš junak, koji je inače „zašao u godine kada više ne može da glumi ljubavnika“, ponovo sreće ženu sa kojom je proveo prethodnu noć. Sada je posmatra drugim očima, možda čak i očima zaljubljenog čoveka. Ipak, čini se da „veliki pad“ (njegova smrt? kraj sveta?), sve odnosi u nepovrat.
Uprkos veštini pisca da prizove u svest čitaoca očaravajuće prizore, i delotvornosti njegovih kratkih rezova (čak su i rečenice često sasvim kratke), Handkeov izveštaj o jednodnevnoj gradskoj avanturi zahteva strpljenje čitaoca. S druge strane, ne smemo zaboraviti da moto knjige, koju junak romana čita, glasi: „Nestrpljenje je pogubno po egzistenciju.“
Autor: Danijela Štrigl
Izvor: faz.net
Prevod: Jelena Tanasković
Priča počinje udarom groma tokom jutarnje letnje oluje, a završava se svesnim „velikim padom“, događajem o kome ne saznajemo ništa više osim njegovog imena. Na prvoj stranici čitalac iznenada upada u scenu iz života protagoniste. Ovaj se budi negde na periferiji velikog grada – možda Pariza – u krevetu žene koja nije prisutna, žene koja mu se dopada i koju ceni, ali prema kojoj ne oseća ljubav. Ovakvo buđenje je nešto nalik povoljnom znamenju pred bitku, junak oseća „spremnost na nešto; spremnost da se sa nečim suoči, da se postavi prema stanju stvari, da krene u akciju“; on nije stanovnik „kule od slonovače“, da citiramo Handkeov esej iz sedamdesetih.
Iz vile okružene zelenilom on kreće u šetnju ka centru metropole, gde bi trebalo da ponovo sretne vlasnicu kuće i primi nagradu iz ruku predsednika. Pošto govorimo o knjizi Petera Handkea, nikoga neće iznenaditi činjenica da junak putuje peške. Nikoga, naravno, neće začuditi ni to što on ne ide očekivanom stazom ili najkraćim putem, već luta na sve strane, kroz šumu (ili možda park?) i naselja, prelazi preko auto-puta, hoda „ničijom zemljom“ i, na samom kraju, ipak stiže na svoje odredište. Čak ni „cajtnot“, koga postaje svestan na kraju šetnje, neće našeg junaka sprečiti da se „dugo, dugo“ zadrži u luksuznom toaletu.
Narator junaka često zove „moj glumac“, stvarajući kog čitaoca jasnu svest o bliskosti koja postoji među njima. Čovek o kome čitamo je zvezda. On je stranac, najverovatnije Nemac ili Austrijanac, koji je u mladosti bio fizički radnik, a zatim postao pozorišni, i na kraju prvenstveno filmski glumac. U jednom trenutku je odlučio da svoj zanat „okači o klin“, ali ne u potpunosti, jer već narednog dana bi trebalo da zaigra glavnu ulogu u novom filmu. Poređenje sa poznatim naslovima, poput „Taksiste“ i „Uvećanja“, trebalo bi da nam ukaže o kakvom junaku film govori.
Na nama je da povučemo paralelu između filmskih likova koji gube kontrolu i junaka Handkeovog romana. Dokolica i lutanje kroz grad u ovom, naoko mirnom, šetaču uzburkavaju već postojeće nezadovoljstvo i pred našim očima se pojavljuje komični pravednik koga iritiraju prolaznici koju zure u telefone ili se njima slikaju, biciklisti i trkači rekreativci („ako bežiš neko te može pojuriti“). On pritom oseća veliku želju da pomogne onima oko sebe, da bude izbavitelj, da spasava živote. On želi mnogo toga, i to je to. Kako je i sam jedan od „bivših“, on na svom putovanju sreće uglavnom druge „bivše“: nekadašnje poznanike, lutalice, napuštene i izgubljene duše – ljude kojima očigledno ne može pomoći.
U „Velikom padu“ Peter Handke kritički preispituje marginalizaciju „beskorisnih“ pripadnika društva, ali uvek koristi priliku i da se pozabavi sobom i svojim ekscentričnostima. U ovoj mešavini nežnosti i gneva prema svetu, njegovo pripovedanje je istovremeno i stvarno i bajkovito nestvarno. Savršeno svestan sopstvenih nedostataka, pisac gradi apokaliptičnu magijsku farsu, čija je satirična bodlja uglavnom usmerena prema neimenovanom malom-velikom predsedniku, pasioniranom trkaču rekreativcu i agresivno ambicioznom čoveku. Nema nikakve sumnje da govori o Sarkoziju.
Ne, junak ne želi da mu čast ukazuje jedan takav čovek. Upravo taj ljubitelj džogiranja je bio varnica koja je kod dokonog šetača u šumi probudila fantaziju o ubijanju. Ništa ga ne bi više obradovalo nego da mu zabije nož u stomak i sekirom raspoluti glavu.
Gnev koji ključa u glumcu, prisiljenom da posmatra kako jedan takav „patuljak“ kalja ovaj blistavi trenutak u njegovoj karijeri, sličan je besu Isusa koji rasteruje trgovce iz hrama.
Na kraju ovog hodočašća – ili možda krstaškog pohoda? – ka izvorištu svega što mrzi, naš junak, koji je inače „zašao u godine kada više ne može da glumi ljubavnika“, ponovo sreće ženu sa kojom je proveo prethodnu noć. Sada je posmatra drugim očima, možda čak i očima zaljubljenog čoveka. Ipak, čini se da „veliki pad“ (njegova smrt? kraj sveta?), sve odnosi u nepovrat.
Uprkos veštini pisca da prizove u svest čitaoca očaravajuće prizore, i delotvornosti njegovih kratkih rezova (čak su i rečenice često sasvim kratke), Handkeov izveštaj o jednodnevnoj gradskoj avanturi zahteva strpljenje čitaoca. S druge strane, ne smemo zaboraviti da moto knjige, koju junak romana čita, glasi: „Nestrpljenje je pogubno po egzistenciju.“
Autor: Danijela Štrigl
Izvor: faz.net
Prevod: Jelena Tanasković
