Vanja Bulić u osmoj deceniji života živi svoj san - piše knjige koje su bestseleri i ima dovoljno vremena da se bavi svojim hobijima odbojkom i preferansom, a od nedavno i vreme provodi sa unukom Todorom. Da bi ostao u kontaktu sa zanimanjem koje mu je obezbedilo penziju - novinarstvom, vodi emisiju na TV Hepi „Posle ručka“. Trenutno je aktuelan na tržištu sa novim bestselerom „Dušanova kletva“ (Laguna), koji već ima nekoliko izdanja u dvadesetak hiljada primeraka, što je za ovdašnje uslove više nego respektabilna cifra.

Pitamo ga na koju foru postiže da šta god da radi to postane hit, bilo da su u pitanju TV emisije ili knjige, i u čemu je tajna njegovog uspeha, a on nam objašnjava da nema univerzalne formule: „Kad bi postojala formula, svi bi je koristili. Jedino objašnjenje je da se bavim poslom koji dobro poznajem i koji umem da radim. Naravno, tu je i priča o talentu i ljubavi, a ja sam jedan od srećnika koji je imao tu mogućnost da talenat razvija u novinama, na radiju i televiziji. Postoji još jedno objašnjenje: vlasnici televizija i izdavačkih kuća su shvatili da je ono što nudim roba koja će se dobro prodavati. Koliko god to čudno zvučalo, ono što ja proizvodim, kao i drugi koji si bave istim poslom, je - roba, a kupac, to jest gledalac i čitalac, odlučuje koju će robu da kupi. A kad se već izboriš da se tvoja roba kupuje, potrudiš se da bude i kvalitetna, jer kvalitet, nažalost, nije uvek i garancija da će nešto biti kupljeno. Isto je i s televizijom i sa knjigama“, objašnjava Bulić. „Kad se već izboriš da se tvoja roba kupuje, potrudiš se da bude i kvalitetna.“

Na pitanje da li je njegov junak iz knjiga Novak Ivanović neka vrsta srpskog Martija Misterije ili Indijane Džonse i da li može da zamisli da se jednog dana po njemu uradi strip ili film, i ko bi ga najbolje tumačio, možda Bjelogrlić, pisac ima sprema odgovor:

„Novak je prosečan Srbin koji pošteno radi svoj posao. Kada mu kažu da je hrabar, odgovara da je hrabrost pitanje morala. I to bi trebalo da bude formula koje se pridržavaju novinari. Za potrebe šest romana u kojima je Novak glavni lik, oživeo sam redakciju 'Duge', a u lik Muške, njegove koleginice, utkao sam osobine mojih dragih koleginica iz nekadašnje 'Duge', Mirjane Bobić Mojsilović, Duške Jovanić i Dade Vujasinović. Novinare u literaturi obično predstavljaju kao razočarane razvedene ljude, sklone piću. Novak ima srećnu porodicu i pije sok od jabuke. On se koristi metodama novinarstva iz devedesetih godina, poslednje decenije u Srbiji kada je preovladavalo analitičko, istraživačko novinarstvo i on je u suštini polugubitnik koji na kraju pobeđuje, ali iz svakog okršaja izlazi duboko povređen i ozleđen, ne samo fizički. Na drugi deo pitanja si dao odgovor. Nevolja je u tome što Bjela nije pročitao ni jednu od ovih knjiga, a kad ih pročita, igraće oca ili dedu Novaka Ivanovića.“

Prva knjiga koju je objavio za Lagunu bio je njegov najličniji roman "Oko otoka", u kojem je pisao o svom odrastanju uz oca koji je bio robijaš na Golom otoku, ali koji nije bio preterano dobro prihvaćen na tržištu kao njegovi naredni romani. Na pitanje da li je nakon neuspeha ove knjige, makar na trenutak, pomislio da više ne napiše nijednu, Bulić diplomatski kaže: „Roman 'Oko otoka' je ovih dana doživeo šesto izdanje zahvaljujući knjigama sa Novakom Ivanovićem. 'Simeonov pečat' ima devetnaest izdanja latinicom i četiri izdanja ćiriličnim pismom. 'Oko otoka" je bio dug mome ocu i majci koji su u golootgočkom paklu uspeli da sačuvaju svoju ljubav i porodicu. Tom knjigom sam napravio pomak u golootočkoj literturi, svestan da se nekima neće svideti, jer govori i o stvarima koje su prećutkivane. Na primer: Golootačni su dovođeni u psihička stanja u kojima nisu mogli da kontrolišu ponašanje... To je jedan od razloga njihovog ćutanja, osećanje sramote u koju su ih monstrumi uvukli. Imao sam deset Golootočana kao sagovornike u emisiji 'Crni biseri' i svaki od njih mi je rekao da je po jačini udarca, dok prolazi kroz kordon zatvorenika, znao ko mu je od njih prijatelj. Da li si ikada čuo monstruozniju i apsurdniju analizu prijateljstva, koju su skovali stratezi mučilišta kome je Miliovan Vržiuna posvetio aforizam 'naš Sibir je imao mediteransku klimu'. Bilo, ne ponovilo se.“

Bulić često ističe da mu je odlazak u penziju omogućio kvalitetnu spisateljsku karijeru i da bi bez toga teško uspeo da bude tako plodan pisac:

„Pošto se praktično bavim istim poslom, penzija mi je poklonila osam sati dnevno da radim ono što najviše volim i što najbolje znam - da pišem. Tih osam sati ne moram da provodim u redakciji. Svaki dan pišem najmanje četiri sata. Radni dan uz kompjuter završavam u podne. Posle toga imam vremena za odbojku, preferans, za unuka, tri puta nedeljno za TV emisiju 'Posle ručka'“, otkriva pisac i objašnjava da svoju vitalnost u osmoj deceniji najviše duguje genetici: „Moja životna maksima je 'tiha reka breg roni'. Naravno, tu je važna i genetika. Moja majka je iz Cetinja, a otac iz Žabljaka. Zato u svemu imaju značajnu ulogu Lovćen i Durmitor i samosvest o tome ko sam, šta sam i odakle sam.“

Logično je da ga nakon ovoga pitamo ko je on zapravo, našta nam spremno odgovara:

„Srbin iz Crne Gore, jer to piše u krštenicama mojih roditelja, rođenim u vreme kada se nije znalo za crnogorsku naciju. Naravno, ne zameram onima koji se drugačije deklarišu, ali je bitno da znaju ko su i šta su, a papir trpi sve. Pišeš, pa brišeš.“

Na kraju ga pitamo da li bi se opet bavio novinarstvom ili imao drugačiju karijeru da je rođen devedesetih godina prošlog veka, a on nam šaljivo kaže:

„Parafraziraću jedan dobar vic. Pri kraju života, ostareli otac u postelji, obrati se deci: draga deco, kada bih vratio život unazad, sve bih isto ponovio, samo bih stavio kondom.“

Izvor: espreso.rs