U društvu u kojem se istina sve češće doživljava kao smetnja, a moral kao loša poslovna odluka, Vanja Bulić pripada retkoj vrsti autora koji ne prave kompromis ni s vremenom, ni sa okolnostima. Povod za razgovor za Kurir je njegov novi roman „Madonin soko“, ali teme se, očekivano, šire: od stanja u novinarstvu, preko odnosa prema istoriji i moći kulture.

Iza nas je Noć knjige. Da li Srbi vole da čitaju i na kakve reakcije nailazi vaš novi roman „Madonin soko“?

Tiraži knjiga i broj novih naslova pokazuju da se u Srbiji povećava broj čitalaca. To vidim i na književnim večerima, kad mi u bibliotekama kažu koliko se uvećava broj članova. Ipak, ne povećava se broj mladih ljudi koji postaju članovi biblioteke. U Srbiji žene čitaju knjige više nego muškarci, što znači da su bolji deo čovečanstva. Kad ste već pomenuli Noć knjige, u Laguninoj knjižari u BEO Shopping Centru potpisivao sam svoj novi roman. U knjižari je bila gužva kao na autobuskoj stanici i niko u ruci nije držao telefon. To sam primetio i na Sajmu knjiga, kad je telefon korišćen samo kad su čitaoci želeli da se fotografišu s piscima. Mislim da je još rano za sumiranje reakcija čitalaca na roman „Madonin soko“, ali podatak da se posle nedelju dana od izlaska nalazi na šestom mestu prodajne liste dosta govori.

Za petnaest godina u Laguni prodali ste četvrt miliona knjiga. Da li ste zadovoljni? Pomislite li nekad gde biste bili da ste u Americi?

Prvo moram da demantujem taj podatak. Nisam prodao četvrt miliona, već 270.000 knjiga. Knjige u kojima je glavni junak Novak Ivanović u proseku se štampaju u 20.000 primeraka, a dosad je najprodavaniji „Simeonov pečat“. Što se drugog dela pitanja tiče – uporedite broj stanovnika u Srbiji i Americi i dodajte odmah dve nule na iznos od 270.000. To znači da bismo sad razgovarali na nekoj od mojih jahti. Ali tada sigurno ne bih bio srećan kao sada.

Lik Novaka Ivanovića omaž je novinarstvu koje je imalo moralni kompas. Šta se danas promenilo? Kad je novinarstvo u Srbiji prestalo da bude korektiv društva, a postalo njegov servis?

Kad se danas pojavi istinit tekst u našim novinama, stranac bi pomislio da je reč o satiri. Zamislite samo da se danas pojavi Branislav Nušić. Siguran sam da bi se odrekao svog „Narodnog poslanika“ i „Vlasti“, jer ono što se danas dešava, recimo u Narodnoj skupštini, Nušić nikad ne bi mogao da smisli. Drugim rečima, novinarstvo, ali i književnost, uvek su slika društva. Mislim da je novinarstvo počelo da umire onog trenutka kada su gazde odlučile da novinar, kad dođe na posao, mora da „kuca karticu“, i isto to uradi kad odlazi. Nekad je bilo ovako: predao si tekst – šta još tražiš u redakciji?

Da li danas u Srbiji postoji prostor za istinu koja nije ni zapakovana, ni relativizovana, ni prilagođena interesima?

Gotovo je nemoguće danas biti ničiji novinar. A ako se to i dogodi, svi misle da si nečiji. Kako bi rekli stari DB-ovci: ubačeni element. Iza svakog informativnog glasila stoji nečiji interes. Kao vlasnik, očekuješ da novinari poštuju tvoje mišljenje i politički stav, i tu nema odstupanja. I onda nastaje problem: pitaš se zašto si se školovao da bi bio novinar koji slobodno misli. Najčešće izvor svih informacija postaje internet, a pravi izazov je kako to uskladiti s (ne)zvaničnim stavom redakcije ili televizije u kojoj radiš. Tu počinje borba, pre svega sa samim sobom. Ljudi mi često kažu kako sam bio hrabar novinar. Ja nisam preterano hrabar čovek – hrabrost u novinarstvu je isključivo pitanje morala.

Da li je moral u današnjoj Srbiji lična odluka ili luksuz koji se plaća visokom cenom?

Drugi deo vašeg pitanja je ujedno i odgovor. Moral nije pitanje lične odluke – ili ga imaš ili ga nemaš. Nije logično da si pre podne moralan čovek, a po podne nemoralan. Okolnosti u kojima živimo, nažalost, često preoblikuju nečiju čvrstu odluku da ostane dosledan moralnim vrednostima. Pravo pitanje je: kolika je cena te doslednosti? Mogao bih da nabrajam, ali to prepuštam čitaocima. Za taj odgovor nije potrebna mašta.

Verujete li da kultura i književnost još imaju snagu da utiču na društvene promene ili su postale poslednje utočište slobodne misli?

Umetnost i kultura, bez obzira na to koliko su potisnute, pre svega kroz finansije koje država odvaja za njih, uvek zrače istinom i imaju snagu da utiču na društvene promene. Sama činjenica da se govori o tome koliko su potisnute potvrđuje ovu tezu – jer postaju tema razgovora i među onima koji za njih inače ne mare mnogo. Umetnost i kultura su korektori društvenih zbivanja, posebno kada su u koliziji sa zvaničnim stavovima. Ja već dugo ne pišem u novinama, izuzev satiričnih priča u Ježu ili povremeno u Politici i Novostima. Sve ono što ne bih mogao da napišem u novinama – pišem u knjigama. Moji romani su klasični trileri, a pošto već dugo živimo u trileru, uz male izmene prepisujem svakodnevicu, naročito u sferi politike. Kroz moje knjige prolaze političari, tajkuni, kriminalci. Čitaoci mi često kažu da sam u nekim prethodnim knjigama predvideo događaje. U romanu „Savin osvetnik“, štampanom pre pet godina, Pionirski park bio je zauzet šatorima. Doduše, u mojoj knjizi su ga zauzeli učesnici ratova iz devedesetih.

Da li ste pratili seriju „Tvrđava“? Kako vam se dopala?

Ta serija je pravo osveženje. Uvek će se naći oni koji traže mane, ali kad postoji jasna namera da se ispriča istina, ma koliko bolela – to treba podržati.

Mnogi je porede s vašim „Lepim selima“. Ima li mesta paraleli?

„Lepa sela lepo gore“ su film Srđana Dragojevića i ponosan sam što sam bio deo te ekipe. Moj deo posla završen je 1993. godine, dakle, usred rata, a film je počeo da se snima 1995. „Tvrđava“ je rađena sa određenom istorijskom distancom. Najveća pohvala „Lepim selima“ jeste to što se i danas kaže da u tom filmu ništa ne bi trebalo menjati. Ta dva dela jednostavno nisu uporediva.

Srbija se stalno vraća istoriji, ali kao da iz nje malo uči. Gde grešimo u odnosu prema sopstvenoj prošlosti?

Nije me sramota da priznam da do početka ratova devedesetih godina nisam znao gde sve ima Srba u nekadašnjoj Jugoslaviji. Moje otrežnjenje je dugo trajalo, u potrazi za odgovorima ko sam, šta sam i odakle sam. Na književnim večerima često pitam ko je kao đak bio na ekskurziji na Kosovu i Metohiji. Na takve večeri uglavnom dolaze stariji ljudi, ali se često dogodi da niko ne podigne ruku. Odgovor je jednostavan: nisu nas pripremali da shvatimo da su Kosovo i Metohija deo našeg identiteta. Vozili su nas putevima ofanziva, vodili u Kumrovec, Zagreb i Ljubljanu, učili nas lažnom bratstvu i jedinstvu. Greška počinje u školi, a kasnije se samo uvećava.

Kad danas zavirim u školske udžbenike, uplašim se. Shvatim da i trideset godina posle svega što smo preživeli i dalje decu učimo neistini o sopstvenom narodu. U romanu „Teslina pošiljka“ pisao sam o Narodnoj biblioteci, za koju se tvrdi da je u njoj izgorelo 500.000 knjiga i najznačajnija arhivska građa jednog naroda. Kad sam poređao činjenice, došao sam do zaključka da je biblioteka opljačkana. Nemci su imali posebnu jedinicu „E. Rozenberg“, zaduženu za pljačku kulturno-istorijskog blaga po Evropi. Zašto bi neko spalio blago u kojem je bilo 2.000 rukopisnih knjiga iz ranog srednjeg veka?

Svet u kome živimo sve više vrednuje novac kao vrhovni princip. Civilizacijski sunovrat ili ogoljavanje stvarnosti?

Odgovor je u drugom delu pitanja. Znate onu čuvenu: dođu vremena kad pametan zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati.

Kako gledate na odnos velikih sila prema malim narodima danas?

Ništa se suštinski nije promenilo. Mali su sve siromašniji, velike sile sve bogatije. A kad bogatstvo udari u glavu – eto rata. Pare negde moraju da se potroše, pa makar i na oružje. A onda se ponovo zaradi na obnovi onoga što je prethodno srušeno.

Šta je vama obeležilo 2025. godinu?

Bio bih licemeran kad bih rekao da to nije pre svega vapaj značajnog dela mladih ljudi koji žele drugačiji život. I, što je najvažnije, žele da ostanu u svojoj Srbiji.

Imate li želju upućenu Deda Mrazu i šta možemo da očekujemo od vas u 2026. godini?

Uvek sam grešio kad sam unapred govorio o planovima za narednu godinu. A Deda Mraza bih zamolio da se ne meša previše u moj život.

Autor: Ljubomir Radanov
Izvor: Kurir