Vaišnavi Patel, autorka romana „Kaikeji“ u kome daje novi uvid u život oklevetane kraljice iz „Ramajane“, otkrila je za časopis Bukmarker sa kakvim se izazovima susretala prilikom pisanja i kako se njena junakinja bori sa unapred određenom sudbinom koju su bogovi odredili za nju i njenu porodicu.

Vaišnavi Patel u debitantskom romanu „Kaikeji“ iznova ispisuje život oklevetane kraljice iz indijskog epa „Ramajane“. Nastoji da dâ raznobojniji prikaz života glavne junakinje, ističući njene odluke kao posledicu straha, a ne nužno zlobe. To je priča o sudbini, porodici, odvažnosti i bolnim gubicima – o nesvakidašnjoj ženi koja se odvažila da ostavi trag u jednom svetu u kojem je baš sve u rukama bogova i muškaraca.

Koliko su priče iz indijske mitologije uticale na Vaše detinjstvo i vaspitanje? Možete li našim čitaocima objasniti šta Vas je inspirisalo da napišete roman „Kaikeji“?

Kada sam bila mala, baka je mojoj sestri i meni pričala priče iz „Ramajane“. One su bile važan deo mog odrastanja; sestra i ja smo često u šali govorile da postoji indijska priča ili basna koja objašnjava sve. Čak su te priče bile deo lekcija kada bismo upadale u nevolje! Jednom prilikom moja majka je čula kako baka priča o tome kako je Kaikeji proterala Ramu, i umešala se kako bi naglasila da bez Kaikeji ne bi bilo „Ramajane“, pa su njeni postupci na kraju bili ispravni. Moja baka nije se potpuno složila, i ta nesuglasica – činjenica da Kaikeji na kraju pomaže društvu, ali završava kao negativac – ostala mi je u pamćenju. Nešto u vezi s njom, posebno njenom pričom, duboko me intrigiralo i nije me napuštalo.

U originalnom epu „Ramajana“ Kaikeji je tradicionalno prikazana kao zla maćeha. S kakvim ste se izazovima susretali u preoblikovanju njenog lika?

U tradicionalnim verzijama „Ramajane“ Kaikeji upada u trope zle maćehe kada sprečava Ramu da zauzme presto zato što nije bio njen krvni srodnik. Ona razara svoju porodicu kako bi njen sin Barata preuzeo presto. Međutim, pre tog trenutka u priči saznajemo da su Kaikeji, kao i Sumitra i Kaušalja, volele sve svoje sinove podjednako. Smatrala sam da bi priča bila mnogo zanimljivija da je ona zaista volela sve svoje sinove i bila motivisana strahovima pored ljubomore. Mislim da hinduistička mitologija i sama religija prikazuju majčinstvo na vrlo kompleksan i lep način, jer majke obrazuju svoju decu, razvijaju im moral i čak ih obučavaju veštinama ratovanja, pa sam odlučila snažno da naglasim tu dimenziju.

S obzirom na to da različite verzije „Ramajane“, koliko se interpretacije Kaikeji razlikuju u svakoj od njih? Postoji li varijacije?

Postoji na stotine verzija „Ramajane“ – postoji više iteracija „Ramajane“ samo na sanskritu, svaka sa različitim fokusom ili navodnim autorom, kao i verzije na mnoštvu jezika širom južne, jugoistočne i istočne Azije. Međutim, nema mnogo varijacija u liku Kaikeji u ovim različitim varijantama. Postoji samo nekoliko ključnih činjenica: udaje se za Dašarata, spasava mu život i dobija dva blagoslova, iz ljubomore koristi blagoslove da protera Ramu. Ipak, koristila sam mnogo ovih prepričavanja da oblikujem druge likove u romanu.

U Kaikejinom putovanju ona se bori sa unapred određenom sudbinom koju su bogovi odredilii za njenu porodicu. Kako ste istraživali temu sudbine naspram slobodne volje u svom romanu, posebno u kontekstu izbora likova?

Svi likovi u romanu „Kaikeji“, kao i uopšte u „Ramajani“, bore se sa sudbinom. I Kaikeji i Rama u ovoj knjizi, kao i Ravana i Sita, moraju odlučiti šta da učine sa svojom sudbinom i šta uopšte znači „sudbina“. I dok Kaikeji na kraju zaista izvrši radnju koja joj je „sudbina“, ona to postiže na svoj način, svojim putem. I njen put ima značaj. Na primer, obavezivanjem na Žensko veće ona menja živote mnogih drugih žena. Želela sam da to bude važna nit kroz knjigu – da izbor ima veći značaj od sudbine, i da sudbina zavisi od toga kako je oblikujete. Za mene je to suštinski element hinduizma: čak i ako vam je određena sudbina ili put kojim morate proći, vaši postupci, izbori i misli imaju značaj.

Lik Kaikeji prolazi kroz značajnu evoluciju u Vašoj priči. Kako ste pristupili razvitku njenog lika, da li su postojali posebni izazovi s kojima ste se suočavali u prikazu njenog putovanja?

Imala sam mnogo slobode u maštanju o većem delu Kaikejinog života i njenog razvoja kroz knjigu jer mnogo toga nema u „Ramajani“. Bilo je sjajno imati toliko slobode, ali bilo je izazovno jer sam morala oblikovati njen put unutar šireg narativa i osećaja priče. Od početka sam znala da želim da ona sazna o svojoj, kao i o vrednosti žena u svetu, i da će njena priča snažno biti povezana s tim. To je pomoglo u oblikovanju njenog lika: od devojčice koja ne zna svoje mesto u svetu i koja je prisiljena na određene uloge u društvu, do žene koja poznaje svoju vrednost i stvara mesto za druge žene.

Upotreba Vezivne ravni i sposobnost Kaikeji da manipuliše nevidljivim nitima dodaju jedinstveni magični element priči. Kako ste razvili ovaj aspekt narativa i koje simbolike ili teme on predstavlja?

Izmislila sam magiju Vezivne ravni jer sam želela da pronađem način da ilustrujem važnost i krhkost odnosa i stvarno istaknem neke teme priče. Ova knjiga takođe govori o slobodnoj volji naspram sudbine, manipulaciji i borbi da se promene uverenja ljudi. Stvaranje Vezivne ravni omogućilo mi je da vizualizujem te teme i postavim pitanja o moralnim posledicama iskorišćavanja drugih ljudi. Takođe sam smatrala da je ideja o vidljivosti veza sa drugima zaista prelepa i želela sam to da ilustrujem.

U Vašem romanu lik sluškinje Mantare zauzima značajnu ulogu. Koliko je ključna za Kaikejin razvoj, imajući posebno u vidu majčino izgnanstvo?

Odnosi koje ostvaruje Kaikeji u samom su srcu ove priče, i želela sam da budu kompleksni, kako sa muškarcima tako i sa ženama. Dakle, odnosi između Kaikeji i Mantare, i Kaikeji i njene majke su ključni. Iako su žene „Ramajane“ prisutne u epu, većina njih se uklapa u arhetipe: Kaušalja i Sumitra kao brižne majke, Mantara kao otrovna veštica, Šurpanaka (koja nije prikazana u priči o Kaikeji) kao ljubomorna luda žena. Majka Kaikeji je samo fusnota. Međutim, u odnosima s Kaikeji u ovim stranicama ovi likovi imaju priliku da budu više od toga. Mantara je pristrasna, ali samo zato što voli Kaikeji kao svoju kćerku. Ona ostvaruje ključni pozitivni uticaj, umesto manipulativne starice kakvom se smatra u originalnoj priči. Kaikejina majka ima svoje mane, ali je nezavisna, dobra i brižna. Nisam želela da se žene u palati mrze samo zato što su žene – prema mom iskustvu, ženska solidarnost je mnogo češća od sitničavosti koju viđamo u medijima. Kaikeji je moćna jer su žene oko nje jake, a to je jedan od centralnih elemenata knjige.

Ako biste mogli ponovo da ispričate priču jednog od junaka indijske mitologije, ko bi to bio? Da li ste razmatrali mogućnost da više predstavnika različitih mitologija uključite u jedan roman?

Uskoro ću objaviti svoj drugi roman Goddess of the River, koji se bavi rekom Gang i njenom ulogom u „Mahabharati“. Ponekad se o njoj govori na sličan način kao o Kaikeji, o lošoj supruzi koja je povredila svog muža. Međutim, ona je takođe izuzetno fascinantna jer je i boginja i reka, a priča koju započinje rađanjem Bišme ima mnogo interesantnih implikacija i talasa kroz celu epopeju. Takođe, radim na još jednoj ideji koja uključuje likove i priče iz različitih mitologija, ali je u ranoj fazi i nekoliko godina je udaljena od završetka i objavljivanja!

Koliko je mitologija prisutna u savremenoj indijskoj kulturi?

Hinduistička mitologija zauzima ogroman deo savremene indijske kulture jer je hinduizam većinska religija u Indiji. Motivi i teme „Ramajane“ i „Mahabharate“ stalno se susreću u knjigama, filmovima i TV formatima, a ljudi proučavaju ove epopeje u školama. Mitologija čak igra ulogu i u savremenoj indijskoj politici – borbe oko rodnog mesta Rame, na primer, dovele su do verskih nereda i sudskih slučajeva. Zbog toga je ispitivanje i istraživanje mitova, kao i pripovedanje ovih priča iz drugačije perspektive, i veoma važno i veoma kontroverzno. Ali verujem da to vredi raditi.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 40
Foto: Headshot