Iz pera Vuka Draškovića ispisana je još jedna knjiga. O ubistvu jedne ljubavi. O zemlji koja više ne postoji. O mržnji i ludosti ljudskoj.

Teška je tema, dirljiva. Rečenice dolaze do duše, srce treperi nad stradanjima i nepravdama, ličnih i kolektivnih. Naročito teško padaju prvi redovi o izbijanju rata u granicama SFRJ, sluđenosti vojnika, gubljenju identiteta, prosipanju nevine krvi…

Iako je knjiga ispisana iz delova, tj. odvojenih priča iz različitih godina, sve su povezane istom niti – duhom Katarine, bilo žive ili mrtve. Duhom posrnule zemlje, čija će se krv prosuti daleko i duboko.
Ne bih da prepričavam nešto što se ne može i ne treba prepričavati. Samo ću se osvrnuti na nekoliko aspekata koji su mi bili posebno upečatljivi.

Mnogo je simbolizma, metafora, alegorija u delu. Ponajviše mi se dopala priča Misirka Ali-Pašina. Kako to obično biva kod velikih pisaca, neretko junaci najpametniji i najiskreniji dobiju ruho „ludaka“ i kao takvi govore istinu, dok ostali „razboriti“ pametuju nad njima.

Vrhunski monolog, a kasnije i dijalog Radoše Stočića, o smokvi koja „rađa đecu sa tri različite boje kože“  učinili su mi se suštinskim u delu. Misli „duševno obolelog“ Radoša pogađaju u srce, a njegova rastrojena duša tragično završava.

Istu sudbinu deli i Božo enciklopedija, čovek fotografskog pamćenja, koji simbolično, na levoj ruci, nosi crni flor, žaleći za Katarinom, za sobom, za svim ljudima.  Pamteći ono što želi da zaboravi, boriće se protiv zavere, svaki put neuspešno. I on će, kao i Radoš, biti proglašen ludim, nepodobnim, opasnim po društvo. Pas koji i laje i ujeda.  Majstorski ispisana priča, duboka i u svojoj maštovitosti i u istini.

Izdvojila bih po lepoti rečenica i stilskoj izvanrednosti  Vrtoglavicu.  Opis duše – vanserijski. Teskoba i drhtavica novinara na trinaestom spratu solitera naspram slobode pod „bakarnim vrhovima planine Javora“. Opisi prirode – čista poezija.  Sve slike krševitih predela, livada, dolina, kao da ožive pred čitaocem. Stvori se film u mislima, oseti se miris trava… Prožive se seta, nemiri, žal za onim što je bilo, a moglo je drugačije…

Ne krijem da ono u čemu najviše uživam kod Draškovića jesu upravo te rečenice, koje mi se dopadaju više nego kod bilo kog drugog našeg pisca. Šteta što ih nema još više.

Ne sumnjam da će i ova knjiga izazvati burne reakcije. O Draškoviću kao piscu, a mnogo više kao političaru. I mnogo glasniji će verovatno biti oni koji je nisu čitali. A ja preporučujem da je pročitaju.
Nije ovo samo pripovest o „ubistvu“, o raspadu Jugoslavije. Ovo je mnogo dublja priča. O ljudskoj duši što misli o tom ubistvu i ne može da zaboravi, o nepravdi, strahovima, političkim obmanama… O životima koji su mogli da traju. O ljubavima koje su mogle da se dese, a ustuknule su pred mržnjom… Ima li većeg zločina?

Autor: Ana Todorović Radetić
Izvor: samoobrazovanje.rs