Šta knjiga mora imati da bi se deci svidela, sa kojim književnim junakom bi podelio kanticu eurokrema i mnoga druga zanimljiva pitanja postavili smo neumornom stvaraocu književnosti za najmlađe Urošu Petroviću, koji je nedavno objavio „Bajke: Četvrtih sedam“.

Uroš Petrović je najpopularniji pisac za decu 21. veka i neumorni zagovornik čitanja koje, kako kaže, „stvara umne ljude, a oni nam nikada neće biti potrebniji nego sutra“. Na desetine hiljada mališana naučilo je slova zahvaljujući „Avenu“, Martinim zagonetnim avanturama, „Deci Bestragije“, „Karavanu čudesa“, „Bajkama“. Mnogo je razloga zbog kojih su oni koji čitaju u prednosti nad onima koji to ne čine (Uroš ih zna bar trideset). Pa vam predlažemo da ne gubite vreme, odložite telefone, jer igrice mogu da sačekaju, izađete u prirodu i ponesete neku od knjiga Uroša Petrovića.

Nakon više od 20 godina, 29 napisanih knjiga i pregršt osvojenih nagrada, armija mladih čitalaca zavolela je čitanje zahvaljujući Vama, zbog čega Vas možemo smatrati (ne samo po broju prodatih primeraka knjiga) jednim od najboljih pisaca za decu 21. veka. Kako su izgledali Vaši stvaralački počeci? Da li Vam je boginja Fortuna bila naklonjena ili je put bio strmoglavjii?

Kad pročitam ovo pitanje, utisak mi je da sam imao više sreće nego pameti. Naravno, nije da se nisam trudio, ali rezultat je svakako iznenađujući. Prvi roman, „Aven i jazopas u Zemlji vauka“ sam napisao bez slutnje ili najave, ni sebi ni drugima. On je otvorio vrata za sve ostalo – prvo je dospeo u ruke Ljiljane Pešikan-Ljuštanović, potom je, ne uz manje čuda, stigao i do Lagune. Danas, prodato je preko pola miliona mojih knjiga samo na srpskom jeziku, a knjige su mi objavljene i u dosta drugih zemalja. I meni je teško da u to poverujem. Sve je to pokrenuo Aven. I sve se to dogodilo bez preteranog očekivanja i ambicioznog planiranja. Možda baš zato.

Nakon romanā za decu i mlade i zagonetnih avantura, došle su na red bajke. Kako ste se opredelili za tu formu, i da ih bude baš po sedam u svakoj zbirci? Ima li nešto simboličko, magijsko u tom broju (iza sedam brda i sedam gora...)?

Spletom neobičnih okolnosti, za vreme izolacije zbog nemilih događaja na početku treće decenije 21. veka, napisao sam petnaestak bajki. Procenio sam da bi pravi obim za knjigu, po zamišljenom rasporedu ilustracija i broju reči u tekstu, bio sedam bajki. Naslov „Bajke: Prvih sedam“ očigledno nije zahtevao puno mašte, ali se ispostavilo da je bio praktičan i taličan. Doživele su veliku čitanost, a i četvrti nastavak je odmah po objavljivanju zauzeo prvo mesto na top-listama. Dakle, opet nije bilo namerno, samo se dogodilo. Naravno, tu su ogromne zasluge ilustratora Aleksandra Zolotića i agilnih tajnih službi Lagune i Delfija. Kao jedna od spektakularnih posledica uspeha čitavog serijala, čak su i Rusi, čuveni po svojim veličanstvenim skaskama, rešili da ih objave. Evo i jedne dragocene ekskluzive za Bukmarker: smislio sam i naslov za sledeću knjigu – znam da će mnogi biti šokirani, ali zvaće se: „Bajke – Petih sedam“.

Kuda nas vode „Začarana sprava“, „Bajka o Ledemonu“ i „Ponoćni cirkus“ – delovi serijala Tajnovite bajke? Po čemu su one posebne u odnosu na serijal Sedam bajki, osim po snolikim ilustracijama Ane Grigorjev?

To je sasvim posebna priča, pa su i priče sasvim posebne. Reč je svakako o umetnici jedinstvenog senzibiliteta pa su i Tajnovite bajke stvarane uz drugačije akorde na tastaturi. Nije razlika samo u većem formatu i tvrdim (a zapravo mekim) koricama. One imaju nekoliko tajnih sastojaka, i u tekstu, i u ilustracijama. Zaista mislim da su i „Začarana sprava“ i „Bajka o Ledemonu“ i „Ponoćni cirkus“ napravili svet malo boljim mestom. Trenutno je u nastajanju naša četvrta zajednička knjiga, koja ovoga puta čitaoce vodi negde daleko na jugoistok. Iako još uvek nisam video ilustracije (a već im se neizmerno radujem), slutim da će knjiga biti prilično tirkizna. To je sve što mogu da kažem o njoj, da joj ne ugrozim pridev iz naziva serijala.

Šta ste naučili družeći se sa decom na NTC edukativnim kampovima za decu: da ste okruženi malim genijalcima? Šta to u njima pokušavate da zadržite i sačuvate? Zašto nam ne date da odrastemo?

Čitavo leto provedem sa decom u prirodi, pričam im zagonetne priče pored vatre, skrivam tragove i postavljam zagonetke. Tako proizvodim neprocenjivo iskustvo i za mene i za njih. Zamislite dobru priču, šumu, zvezdanu noć i odraz vatre na licu pripovedača – to se ne zaboravlja lako. Naravno, uvek im spremim i nekoliko iznenađenja. Po tom pitanju, ni deca ne ostaju dužna. Čak ni šuma. Mališani imaju mnogo više mašte, duha i hrabrosti uma nego odrasli. To se retko kada održi do kraja odrastanja. Ako neko sačuva te dragocene vrednosti i kao zrela osoba, imamo pobednika! Sasvim se uozbilje kada odrastu samo neoprezni ljudi. Ko iz svog života izbriše sve tragove deteta u sebi, praktično napušta igru, u svakom smislu.

Na kraju, zna se da se prosečni mališan nasmeje i do četiri stotine puta dnevno, dok se odraslima to događa dvadeset puta ređe. Šta se useli u upražnjena mesta tih tri stotine i osamdeset osmeha? Nije lako onima koji to saznaju.

Kakve današnje knjige za decu moraju da budu kako bi privukle i zadržale njihovu pažnju? Kakvim kriterijumima moraju da se priklone?

Zaista nisam siguran da znam recept – nikada nisam pisao sa predumišljajem. Za početak, valjda, bitno je da knjige za decu ne smaraju, šta god taj glagol njima značio. Deca su i prisvojila taj glagol ne bi li nam ukazala kako se ponekad osećaju povodom onoga što im se nudi. Dete ne čita iz pristojnosti. Ne čita ni zbog toga što mu je neko rekao da čita. Čitaće samo u slučaju da mu je priča zanimljiva.

Autor ste „Petog leptira“, prema kojem je snimljen prvi 3D film srpske kinematografije; autor ste i programa za umnu gimnastiku; prvog serijala zagonetnih avantura... Šuška se da opet nameravate da budete začetnik nečeg novog i nepoznatog. S tim u vezi – šta je romanga?

Romanga je upravo ono što joj i ime govori – malo roman, malo manga. I naravno, tekstualni deo nije baš klasičan roman, a još manje je vizuelni komad klasična japanska manga – to će biti neka beogradska manga, u nedostatku maštovitijeg naziva. Deo u slikama nacrtao je Vukašin Gajić, najtajanstveniji crtač stripova u ovom kraju Evrope.

Da li ste razmatrali mogućnost pisanja romana za odrasle ili ostajete trajno privrženi stvaranju literature za decu? Koju čitalačku publiku je teže zadiviti: mlađu ili stariju?

Deca su daleko veći izazov. To je kristalno jasno svakome ko je ikada izašao pred dečju publiku sa sumanutom idejom da će im lako držati pažnju. Nije lako – zato i vredi! Nekoliko puta sam odgovarao na pitanje da li nameravam da napišem nešto samo za odrasle. Pa, ja nikada nisam pisao ni samo za decu...

Kakav ste čitalac Vi bili kao dete? Koja su dela bili Vaši pratioci u tom formativnom delu života? Koliko im se često vraćate sada, posle pola veka od upoznavanja? Kojim piscima imate da zahvalite za izgradnju ukusa?

Krenulo je sa Diznijevim slikovnicama, stripovima Đorđa Lobačeva, Politikinim Zabavnicima, Zagorom i Velikim Blekom, bajkama iz celog sveta, potom sa Vinetuom i avanturama Džeka Londona, da bi gromki krešendo usledio sa „Gospodarom prstenova“ dobrog profesora Tolkina. Voleo sam i Ršumove zbirke pesama, pa zamislite koliko sam danas srećan što smo bliski drugari i saradnici.

Duboko sam zahvalan svakoj od tih pročitanih stranica. Da se ti rani susreti sa štampanim papirom nisu dogodili, ne biste me danas ništa ni pitali. Zato rado i zdušno podstičem decu da čitaju. Ta navika, ako se stekne dovoljno rano, brusi i duh i um. Naravno, ne osuđujem one koji su uspeli da odrastu bez čarolije knjiga, samo mi ih ponekad bude nekako žao.

S kojim književnim junakom biste popunjavali album sa samolepljivim sličicama u izdanju Dečjih novina, čitali Tik-Tak i podelili kanticu eurokrema?

Zna se gde je bio epicentar svih čuda navedenih u pitanju – moj rodni grad Gornji Milanovac. Sve bih to radio sa nekom od najvećih ljubavi mog detinjstva. Bio sam sasvim osetno zaljubljen u Vinetuovu sestru nežnog imena Nšoči i pegavu Skandinavku Pipi Dugu Čarapu, dok sam prema devojci Flaša Gordona, Lu, imao nešto drugačiju ali jednako intenzivnu naklonost.

Da li biste za kraj mogli da nam zadate jednu zagonetku, kako bismo skrenuli misli sa sparnih letnjih dana i iskoristili ih za treniranje vijuga?

Evo jedne koju sam postavio na Instagramu i koju je rešilo svega nekoliko ljudi! Inače, na mom profilu @urospetrovicofficial svakih nekoliko dana objavim po zagonetku, i rešava ih preko četrdeset hiljada ljudi. Možda čitaoci Bukmarkera mogu da poboljšaju skor! Dakle, ta zagonetka glasi ovako:

Nizak je i težak,
jedan „dimnjak“ ima,
ali ni taj „dimnjak“ / nije tu zbog dima!

Odgovori na zagonetke šalju se isključivo porukama na mom Instagram profilu i ko želi, tu redovno može da vežba razmišljanje i trenira um. I sve to – potpuno besplatno!

Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 54