Pisac nastavlja spisak hotela koji je započela njegova majka i oživljava svet iz te davno nestale sveske s urednom evidencijom.

Na početku novog romana Islednik, vrhunca pulskog opusa i možda svoje najbolje knjige, Dragan Velikić citira Borislava Pekića. On piše da se posle ispovesti čovek ne oseća ništa čistijim nego što je bio pre nje, već kao kanta za đubre. „Pošto je izbacio iz sebe sve svoje bolje verzije, ostao je s najgorom, onom koja se nikad nikom ne ispoveda.“

Pisac se zatim majstorski igra autobiografijom, ispoveda, isleđuje, dok njegov pripovedač, kome pozajmljuje ime, želi da svedoči, bez slepih prolaza i suvišnih reči, ne bi li se, na kraju, pojavila varijanta koja nije izmišljena. „Priča kakvu bi mama sa uživanjem čitala. Njena priča.”

A majka je neodoljiv lik! Užasavala se luksuza i rasipništva, ništa nije izmicalo kontroli. „Čitav univerzum našeg stana podrhtavao je ritmom njenog disanja.“ Nije podnosila popravke, gajila je duboko poštovanje prema mravima; verovala da se opasnost može izbeći ako se stalno priziva. Uzbuđivalo ju je tiho zujanje mašine za veš. Sve je bilo numerisano, porubljeno, opšiveno, uramljeno i simetrično. Najvažnije, pamtila je hrpe banalnih detalja i uredno vodila evidenciju svih hotela u kojima je boravila.

Dragan Velikić, onaj iz romana, još je u detinjstvu bežao u vešernicu, pokušavajući da prestane da donosi životne odluke „pod čvrstom paskom majčinog odgoja”. Da ne sledi njenu odgovornost i ne predviđa šta bi sve na putu moglo da se dogodi, zbog čega će godinama kasnije, za svaki slučaj, u rancu nositi kišobran, baterijsku lampu, suvu majicu, aspirin (čak i kalorifer, za hladne hotelske sobe?).

Pokušaj da se sve drži pod kontrolom sudarao se sa slobodom, a betonska kapsula zabrana s maštom. Sve je to primetio i jedan od epizodista Islednika, Aleksandar Tišma, začuđen pred Velikićevim ogromnim koferom: „Eto, vi bordele sebi niste dozvolili.” Posavetovao ga je da oslušne trotoare, što je narator, zamišljajući svoju novu knjigu, svakako učinio.

Tišma se u kružnoj strukturi romana pojavio nekoliko puta, ali i majka, poput duhovitog refrena. Iako dementna, u staračkom domu, ona je stavila dlan na rukopis u nastanku, pretvarajući ga u nastavak spiska hotela koji su joj davno ukrali tokom selidbe. Velikić je zato krenuo u potragu, u detinjstvo, u ceo dvadeseti vek, s mapom na kojoj su podvučeni Beč, Budimpešta, Beograd, Solun, Pula, Rovinj, Trst... Bežeći iz maminog realističkog šinjela, uspešno ga je nastavio. „Ti si onda postao sam sebi mama.”

Otac je dobio malo mesta. Očeva moć krila se u odsutnosti. No, zato su hoteli, u kojima se živi u trećem licu (pisac pravi dobar štos, bežeći ponekad iz prvog), uz groblja, mesta u savršenom redu, po majčinom ukusu – široko otvorili vrata za dobre digresije. Poput one o projektantu iz porodice tršćanskih Jevreja koji je godinama uređivao interijere prekookeanskih brodova. Odatle okrugli brodski prozori na fasadi bioskopa.

„Dar nije ništa drugo do urođeni instinkt da se pod maskom sporednog prepozna suština”, saopštio nam je pisac, ističući kako ga je uvek zanimalo sporedno i nevažno. Kao dete, satima je čitao imena iz telefonskog imenika, uputstva za upotrebu i garantne listove.

Najvredniji artefakt u toj kolekciji predstavljao je notes sa zaglavljem venecijanskog hotela Garibaldi. Među praznim listovima otkrio je koncept teksta o Alchajmerovoj bolesti, napisan na nemačkom, možda tokom nekog simpozijuma neurologa.

Islednik je duhovit, pitak i uzbudljiv (porodični) roman, u čijoj su unutrašnjosti, na sličan način, sakriveni ozbiljni pasusi o zaboravljanju i sećanjima, stvarnosti i fikciji, pisanju i isleđivanju.

Autor: Mića Vujičić
Izvor: NIN