Po nepreglednoj preriji teritorije Osejdž u Oklahomi u aprilu procvetaju milioni sićušnih cvetića. Ta galaksija latica izgleda kao da je „bog posuo zemlju konfetama“. U tom ambijentu, u obližnjem Grej Horsu, ulice su vrvele od kauboja, lovaca na blago, švercera, vidovnjaka, iscelitelja, begunaca od zakona, maršala, njujorških finansijera i naftnih magnata. Baš tu živeo je najbogatiji narod na svetu dvadesetih godina prošlog veka.

Narod Osejdž je sedam­desetih godina devetnaestog veka sa svoje zemlje u Kanzasu bio proteran u stenovit, po svemu sudeći bezvredan rezervat na severoistoku Oklahome. Niz prisilnih migracija, zajedno sa „belačkim bolestima“ kao što su boginje, uzeo je ogroman danak od plemena. Po jednom proračunu, populacija se smanjila na oko tri hiljade – trećinu od onoga koliko ih je bilo sedamdeset godina pre toga. Izmrcvareni, pobrinuli su se da zaista i poseduju novu zemlju koju su naselili. Decenijama posle toga ispostavilo da se ta zemlja nalazi iznad najvećih rezervi nafte u Sjedinjenim Državama.

Da bi došli do te nafte, bušioci su morali da plate narodu Osejdž za najam i nadoknadu. Isplate su rasle dve dok pripadnici plemena nisu kolektivno akumulirali milione i milione dolara. Pleme Osejdž je, s prihodima po glavi stanovnika, važilo za najbogatiji narod na svetu. Belci su ipak pronašli način da se okoriste od njihovog blagostanja tako što su nametnuli federalni sistem finansijskih staratelja „belih anđela“, novoobogaćenim Indijanacima koji nisu bili vični u tim tričavim „finansijskim poslovima“.

Moli je bila dobrostojeća Indijanka iz naroda Osejdž, jedna od onih koji su se modernizovali dopola. I dalje je nosila indijansko ćebe i dugu crnu kosu, ali se udala za belca kojeg je odlikovala muška lepota iz vestern filmova. Imala je prostranu drvenu kuću, veliku porodicu i porodičnog prijatelja i „belog anđela“ Vilijama Hejla. A onda su počela ubistva.

Prvo je nestala jedna njena sestra, a potom druga – Ana. Ana je bila neobuzdane raskalašne prirode, provodila je mnogo vremena u jednom od novih kvartova koje naseljavaju radnici na naftnim bušotinama. Jedan službenik vlade izvestio je kako u njima vladaju „piće, preljuba, laž, krađa, ubistva.“ Njen leš pronađen je nekoliko dana kasnije u jaruzi pored puta. A onda se razbolevaju i Molina majka i njen zet, a ona počinje da sumnja da je neko truje. Lokalni šerif bio je blizak kriminalnim elementima. Dešavaju se ubistva i u drugim porodicama. Kada se broj ubistava popeo na dvadeset četiri, na scenu stupa Edgar Huver.
Bila je to jedna od prvih velikih istraga FBI-ja, dok je ova institucija tek osnovana ne bi li motrila na federalnom nivou na bezvlašće i osionost pojedinih država. Rastrzan između svemoćnih lokalnih šerifa i opskurnih privatnih detektiva, mladi šef Džej Edvard Huver zatražio je pomoć bivšeg teksaskog rendžera Toma Vajta kako bi rešili ovu misteriju. Ovde počinje film.

Ako vam se čini da ovo zvuči kao fenomenalni trejler sa detektivskim i akcionim primesama, dobro ste naslutili. Martin Skorseze sprema svoju ekranizaciju, a među glumcima su i njegovi omiljeni prvobojci Leonardo di Kaprio i Robert de Niro. A ako vam se učinilo da je ovo vrhunski detektivski roman, ipak ste pogrešili. Ovo je delo publicistike koje je napisao vrhunski novinar Njujork tajmsa Dejvid Gren. Samim tim „Ubistva pod cvetnim mesecom“ teče kao akcioni roman a ima sav kredibilitet i ozbiljnost dobro proučenog istraživačkog rada.

Ovaj slučaj će se zadesiti na sudu kao prvi u kome je potpuno belačka porota odlučila u korist Indijanke i optužila belca. Procenjuje se da je oko stotinu ubistava nerazrešeno. Mnogo je priča o tome kakva krvoprolića nad Indijancima stoje u državotvornim temeljima Sjedinjenih Američkih Država. Ovo je priča o tome kako su se slični zločini nastavili u senci uspinjanja najveće svetske sile. Ovo je priča o jednoj od najvećih zavera u američkoj modernoj istoriji koja je kumovala rađanju jedne od najznamenitijih institucija savremene Amerike, koja je postala federalni strah i trepet, metafora ozbiljnosti američkog naddržavnog aparata – FBI-ja.

Autorka teksta: Nevena Milojević