U svečanoj sali Prizrenske bogoslovije 2. maja 2017. održana je svečana promocija knjige priča „Preko praga“ vladike zahumsko-hercegovačkog Grigorija.
Profesori i đaci su imali nesvakidašnju priliku da iz usta samog autora čuju pripovetku „Zavala“, uz muzičku pratnju učenika Bogoslovije. O knjizi je pored autora govorio i vladika zapadnoamerički Maksim, koji je na kraju izrazio želju da „carski Prizren i ovaj susret u njemu budu novo nadahnuće za neku novu pripovetku vladike Grigorija“.
„Iako sam zakoračio preko mnogo pragova, važni su za mene postali samo oni preko kojih zakoračimo u život“, piše u jednoj priči autor ove melanholične knjige. Posle dve duže novele, „Lazar“ i „Priča o starom kralju“, objavljene pre više godina, pisac se u zbirci „Preko praga“ okreće sudbinama malih ljudi u svom hercegovačkom podneblju s kraja burnog XX veka. Izvanredan psihološki portretista, autorski glas u ovoj knjizi uzdiže se iznad zlosrećnih podela u narodu, prelazeći preko uskog i sebičnog praga svoje kuće, vere i nacije, i daje nam svakim retkom svoje proze na znanje da će se ugledati na Andrićevu misao: „Najveća planina koju čovek mora preći je prag njegove sopstvene kuće.“
„Iako sam zakoračio preko mnogo pragova, važni su za mene postali samo oni preko kojih zakoračimo u život“, piše u jednoj priči autor ove melanholične knjige. Posle dve duže novele, „Lazar“ i „Priča o starom kralju“, objavljene pre više godina, pisac se u zbirci „Preko praga“ okreće sudbinama malih ljudi u svom hercegovačkom podneblju s kraja burnog XX veka. Izvanredan psihološki portretista, autorski glas u ovoj knjizi uzdiže se iznad zlosrećnih podela u narodu, prelazeći preko uskog i sebičnog praga svoje kuće, vere i nacije, i daje nam svakim retkom svoje proze na znanje da će se ugledati na Andrićevu misao: „Najveća planina koju čovek mora preći je prag njegove sopstvene kuće.“
Kada piše o pojedinačnim sudbinama savremenika, njihovim nesrećama, nesporazumima i zabludama, bolestima, bedi i stranputici, pisac izdvaja najsvetlije trenutke njihovog života i nalazi najdragocenije crte njihovog karaktera. A kada piše o lopti, smehu, vozovima, o brigama, moru ili manastirima, Grigorije Durić oživljava zaboravljene ili ispražnjene prostore, predele i raspoloženja svoga ratom opustošenog podneblja.
