Rutger Bregman počinje svoju novu knjigu „Čovečanstvo: Istorija koja uliva nadu“ nečim što naziva „radikalnom idejom“ kojom poručuje da je, u dubini duše, većina ljudi dobra.

Bregman je istoričar koji piše za holandski časopis Correspondent i autor je bestselera „Utopija za realiste“.

„Ako počnemo da stvarno verujemo jedni drugima, ako budemo imali hrabrosti da sagledamo ljudsku prirodu iz perspektive koja je realistična i koja uliva nadu, onda ćemo moći da izgradimo i bitno drugačije društvo – drugačije škole, demokratije i radna mesta,“ Bregman kaže za NPR.

Bregman govori o tome da li je sada dobro ili loše vreme za ovakve tvrdnje

Znate, mislim da je upravo sada pravo vreme. Često pretpostavljamo da, tokom kriznih vremena, fina glazura civilizacije počne da puca, ljudi otkrivaju svoju pravu prirodu i tada postajemo zaista užasne verzije sebe. Ali u početnim poglavljima knjige pratim sve sociološke dokaze koji su nam na raspolaganju – a mnogo ih je. Zapravo postoji više od 700 studija slučaja koje dokazuju da se pokazujemo u najboljem svetlu u trenucima krize. I tada imamo eksploziju altruizma i saradnje. Ovo se stalno dešava nakon prirodnih katastrofa, zemljotresa i poplava. Mislim da ćete primetiti isti fenomen ako ovu pandemiju pogledate sa distance.

O ovakvom razmišljanju usred obeshrabrujućih vesti

Jedna od ironija u pisanju knjige o moći ljudske dobrote je to što morate napisati stotine stranica o mračnim poglavljima u našoj istoriji. Jer, s jedne strane, biolozi kažu da smo jedna od najprijateljskijih vrsta u životinjskom carstvu. Bukvalno govore o opstanku najdruželjubivijih, što znači da već milenijumima najdruželjubiviji od nas imaju najviše dece i najveće šanse da svoje gene prenesu na sledeću generaciju.

Ali, s druge strane, mi smo i najokrutnija vrsta, zar ne? Radimo stvari koje druge životinje jednostavno ne rade – kao što su ratovi, etnička čišćenja, rasizam, diskriminacija i slično. I to je istina. Obe ove činjenice su istinite.

O medijima koji neguju pogrešnu percepciju rizika, tenzije, prezira i neprijateljstva

Vesti se uglavnom bave stvarima koje krenu po zlu. Bave se senzacionalističkim incidentima koji se dogode tog dana, umesto stvarima koje se dešavaju svakodnevno. Tako da, ako često pratite vesti, na kraju steknete jasnu predstavu o tome šta sve u svetu nije dobro i imate prilično sumornu viziju ljudske istorije i ljudske prirode. Ovo ćete primetiti kod ljudi koji gledaju previše vesti; postali su cinični, izdeprimirani i uznemireni. Tako da tu zaista postoji opasnost po mentalno zdravlje...

Možda bismo morali da napravimo razliku između vesti i novinarstva. Smatram da vam dobro novinarstvo pomaže da sa distance sagledate strukturalne sile koje upravljaju našim životima. Takođe mislim da dobro novinarstvo ne treba da se bavi samo problemima, već i rešenjima, kao i ljudima koji rade na pronalaženju tih rešenja. Ne kažem da novinarstvo treba da se bavi samo lepim stvarima... Ali može nam uliti nadu, jer ima mnogo razloga za nadu, čak i u današnjem svetu.

O pravilima koja treba slediti u životu

Mislim da je racionalno očekivati od ljudi ono najbolje, jer je većina ljudi prilično dobra. Kao što sam već rekao, upravo zato smo uspeli da osvojimo planetu. Znate, u poređenju sa drugim vrstama, ljudi neverovatno dobro sarađuju, i to na nivou na kome druge vrste jednostavno ne mogu. Želite li zaista ceo život da proživite bez poverenja u druge ljude? To je previsoka cena. Mislim da je racionalnije pomiriti se s tim da će nekoliko puta u životu neko izigrati vaše poverenje. A ako nikada niste bili izigrani, možda bi trebalo da se zapitate: da li dovoljno verujem ljudima?

Samo kažem da moramo imati na umu da je cinizam, pre svega, sinonim za lenjost. Na neki način vam daje izgovor da ne radite ništa. A takođe se često koristi da bi se opravdala hijerarhija, jer ako ne verujemo jedni drugima, onda su nam potrebni oni – potrebni su nam direktori, monarsi, generali i kraljevi. Ali ako počnemo stvarno da verujemo jedni drugima, ako budemo imali hrabrosti da gledamo na ljudsku prirodu iz perspektive koja je realistična i koja uliva nadu, onda ćemo moći da izgradimo i bitno drugačije društvo – drugačije škole, demokratije i radna mesta. Možda će ljudi pomisliti, to je onaj lik koji je napisao onu simpatičnu knjigu o moći ljudske dobrote, ali knjiga je zapravo prilično revolucionarna sa svojom subverzivnom idejom da se ide u tom pravcu.

Autor: Skot Sajmon
Izvor: npr.org
Prevod: Borivoje Dožudić