U sredu, 28. septembra, sala Amerikana Doma omladine bila je popunjena do poslednjeg mesta na promociji knjige „Ti i ja, Anđela“ Vladimira Arsenijevića.
Zanimljiva promocija je imala nekoliko delova, najpre je uvodni film najavio učesnike, a zatim je Dejana Milović Buha nastavila da vodi program. O knjizi su govorili, pored autora, književni kritičar Vladimir Arsenić i pisac i novinar Branko Rosić.
Na književnu scenu Arsenijević je stupio romanom „U potpalublju“ ovenčanim Ninovom nagradom, koji je u protekle dve decenije preveden na dvadeset jezika.
Bila je to prva knjiga zamišljene tetralogije „Cloaca Maxima“, koja romanom „Ti i ja, Anđela“ dobija dostojan nastavak!
Arsenić je istakao važnost izlaska ovog romana kolji nas ponovo podseća na turobno i turbulentno vreme devedesetih. On je istakao važnost ovih dela, jer su bila novina u srpskoj književnosti i da su autentično preneli atmosferu smrti, mobilizacija, odlazaka i napuštanja Srbije devedesetih godina. O tim odlascima je pričao Branko Rosić koji je rekao da postoje tri vrste ljudi koji su odlazili. Prvi su bili klasični gastarbajteri iz šezdeseth i osamdesetih godina, druga ekipa su bili oni o kojima govori Arsenijević, a treća su današnje generacije. Najgore je prošla upravo ta druga generacija o kojoj govori Arsenijevićev roman jer su oni ostali večno zaglavljeni – ne pripadaju ni novoj a ni staroj domovini.
Na pitanje šta ga je podstaklo da napiše rimejk romana „Anđela“ iz 1997. i šta je proteklo vreme, u ovih gotovo 20 godina, „učitalo“ u ovaj novi roman, Arsenijević je odgovorio:
„Možda je najveći deo truda koji sam uložio u rad na ovom rimejku otišao na moje nastojanje da ništa od naknadne pameti ne upišem u rukopis romana, jer to naprosto ne bi bilo fer ni prema građi, a ni prema čitalačkim očekivanjima. Inače, ja sam od momenta objavljivanja knjige ’Anđela’ 1997. bio njome izrazito nezadovoljan i znao sam da ću jednom, pre ili kasnije, ozbiljno korigovati taj tekst, tj. napraviti rimejk. Kasnije sam napustio rad na čitavoj najavljenoj tetralogiji ’Cloaca Maxima – sapunska opera’ jer mi se pored teksta, kojim sam počeo da osećam sve veći zamor, zaista čitavo pitanje devedesetih i njihovog tematizovanja, dok još traju, podrobno smučilo. Tako sam pustio vreme da teče, pisao sam nešto drugo, a kad sam se, eto, gotovo dvadeset godina kasnije vratio tom rukopisu ’Anđele’, moj glavni osećaj bio je da su se vremena ujedno i dramatično promenila, a i da se nisu promenila uopšte. Ta udvojenost osećaja proteklog vremena najviše me je motivisala na rad na novoj verziji.“
Razgovor o knjizi je bio podeljen na dva dela između kojih je prikazivano snimljeno čitanje odlomaka koje su odglumili Mirjana Karanović, Nebojša Glogovac, Srđan Todorović i Anita Mančić.
Posle promocije izvedena je nova verzija predstave „U potpalublju“ koju su postavili studenti odseka za glumu Umetnicke akademije „Sinergija“ Univerziteta Singidunum u klasi Ivana Jevtovića a po dramskom tekstu Damira Vijuka.
Na književnu scenu Arsenijević je stupio romanom „U potpalublju“ ovenčanim Ninovom nagradom, koji je u protekle dve decenije preveden na dvadeset jezika.
Bila je to prva knjiga zamišljene tetralogije „Cloaca Maxima“, koja romanom „Ti i ja, Anđela“ dobija dostojan nastavak!
Arsenić je istakao važnost izlaska ovog romana kolji nas ponovo podseća na turobno i turbulentno vreme devedesetih. On je istakao važnost ovih dela, jer su bila novina u srpskoj književnosti i da su autentično preneli atmosferu smrti, mobilizacija, odlazaka i napuštanja Srbije devedesetih godina. O tim odlascima je pričao Branko Rosić koji je rekao da postoje tri vrste ljudi koji su odlazili. Prvi su bili klasični gastarbajteri iz šezdeseth i osamdesetih godina, druga ekipa su bili oni o kojima govori Arsenijević, a treća su današnje generacije. Najgore je prošla upravo ta druga generacija o kojoj govori Arsenijevićev roman jer su oni ostali večno zaglavljeni – ne pripadaju ni novoj a ni staroj domovini.
Na pitanje šta ga je podstaklo da napiše rimejk romana „Anđela“ iz 1997. i šta je proteklo vreme, u ovih gotovo 20 godina, „učitalo“ u ovaj novi roman, Arsenijević je odgovorio:
„Možda je najveći deo truda koji sam uložio u rad na ovom rimejku otišao na moje nastojanje da ništa od naknadne pameti ne upišem u rukopis romana, jer to naprosto ne bi bilo fer ni prema građi, a ni prema čitalačkim očekivanjima. Inače, ja sam od momenta objavljivanja knjige ’Anđela’ 1997. bio njome izrazito nezadovoljan i znao sam da ću jednom, pre ili kasnije, ozbiljno korigovati taj tekst, tj. napraviti rimejk. Kasnije sam napustio rad na čitavoj najavljenoj tetralogiji ’Cloaca Maxima – sapunska opera’ jer mi se pored teksta, kojim sam počeo da osećam sve veći zamor, zaista čitavo pitanje devedesetih i njihovog tematizovanja, dok još traju, podrobno smučilo. Tako sam pustio vreme da teče, pisao sam nešto drugo, a kad sam se, eto, gotovo dvadeset godina kasnije vratio tom rukopisu ’Anđele’, moj glavni osećaj bio je da su se vremena ujedno i dramatično promenila, a i da se nisu promenila uopšte. Ta udvojenost osećaja proteklog vremena najviše me je motivisala na rad na novoj verziji.“
Razgovor o knjizi je bio podeljen na dva dela između kojih je prikazivano snimljeno čitanje odlomaka koje su odglumili Mirjana Karanović, Nebojša Glogovac, Srđan Todorović i Anita Mančić.
Posle promocije izvedena je nova verzija predstave „U potpalublju“ koju su postavili studenti odseka za glumu Umetnicke akademije „Sinergija“ Univerziteta Singidunum u klasi Ivana Jevtovića a po dramskom tekstu Damira Vijuka.
