„Trka za spasenje Romanova“: Zbog čega niko nije spasao Nikolaja II i njegovu porodicu?
Kada je u martu 1917. abdicirao, car Nikolaj II je već bio odbačen od svih. Njegov boravak na ruskom tronu obeležili su katastrofalni rat sa Japanom 1904, „Krvava nedelja“ 1905. kada je carska vojska masakrirala nenaoružane radnike, godine pogroma i tragedija Prvog svetskog rata. Bliži i dalji rođaci su upozoravali na opasnost i šaputali o mogućem puču. Njegova žena, carica Aleksandra, postala je najomraženija žena u Rusiji. Njeno mešanje u politiku, autokratski stavovi i favorizovanje ozloglašenog Raspućina ugrozili su ugled dinastije u zemlji, dok su u inostranstvu mnoge savezničke vlade pogrešno smatrale da ruska carica gaji simpatije prema politici svog rođaka kajzera Vilhelma II. Čovek koji nije umeo da se suprotstavi supruzi i žena koju su smatrali poremećenom zločinkom: nimalo ne čudi što po izbijanju revolucije niko nije želeo da ima posla sa Romanovima.
Nikolaj i Aleksandra bili su deo široke mreže krvnih srodnika koji su sedeli na većini evropskih prestola, pa ipak, kako u knjizi „Trka za spasenje Romanova“ ističe Helen Rapaport, u evropskim palatama su se svi kolektivno ježili na pomisao da carskoj porodici treba odobriti azil. Problemi su bili očigledni: kako ih izvući iz revolucijom zahvaćene Rusije, kako plaćati njihovo izdržavanje i kako se nositi sa političkim i društvenim posledicama njihovog izgnanstva. Posle podrobnog proučavanja arhiva i nekih slabije poznatih izvora, Rapaport na stranicama svoje knjige iznosi detalje o više neveštih i neuspešnih pokušaja da se Romanovima spase život u periodu između careve abdikacije i pogubljenja, izvršenog u leto 1918. Ono što je otkrila jeste „pripovest o intrigantnim ličnim porodičnim odnosima; o internim i međunarodnim političkim suparništvima i predrasudama; o nepredvidljivosti geografije i vremenskih prilika, te otud proisteklim logističkim poteškoćama; i takođe – u samoj osnovi – priča o naprosto loše odabranim trenucima.“
Razvijajući svoju priču, autorka ispituje uloge različitih aktera u ovim događajima: ruskih monarhista, kralja Džordža V, cara Vilhelma II, španskog kralja Alfonsa XIII, danske kraljevske porodice i bespomoćnih diplomata. Planovi Nikolajevih bivših podanika bili su svakako najgore osmišljeni: različite grupice nespretnih i verovatno nečasnih lojalista, kojima je bilo važnije bogatstvo carske porodice nego njihovi životi, planirale su nekoliko akcija spasavanja. Niko nije sarađivao ni sa kim, a rivalstva i diletantski pristup nisu vodili ničemu.
Veliki deo knjige posvećen je angažmanu – ili nedostatku angažmana – kralja Džordža V. Prilikom čitanja knjige, relativno često se stiče utisak da je namera autorke bila da rehabilituje čoveka koga većina komentatora optužuje zbog odbijanja da pruži utočište svojim ruskim rođacima. Ona nam prenosi dobro poznatu priču o tome kako je engleska vlada ponudila azil Romanovima i kako je kralja plašilo to da će njihov dolazak dovesti do demonstracija protiv njegove vladavine. Od samog početka, prema rečima njegovog ličnog sekretara lorda Stamfordama, kralj je smatrao da će prisustvo carske porodice (a naročito carice) izazvati pregršt problema u zemlji. Strahovao je da će Romanovi „bez ikakve sumnje“ ugroziti njegov položaj. Džordž je Forin ofis zasipao pismima sve dok konačno nisu poklekli pod pritiskom i „zaboravili“ svoju ponudu Romanovima.
Nema nikakve sumnje da je Stamfordam preterivao u svojim izjavama o potencijalnoj političkoj opasnosti. Osim nekoliko izolovanih mitinga i novinskih članaka, britanska javnost nije pružala nikakav otpor ideji o azilu. Ali paranoja je svakako bila prisutna: plašeći se napada republikanaca, kralj je u leto 1917. promenio ime svoje kuće iz nemačkog Saks-Koburg-Gota u dobro staro englesko Vindzor. Iako ima nagoveštaja da su Britanci 1918. pružali podršku tajnim pokušajima krijumčarenja Romanovih iz Rusije, očigledno je da njihovi napori nisu urodili plodom. Naposletku, i sama Rapaport priznaje da se Džordž „možda pokazao kao kukavica“ primoravši svoju vladu da odustane od azila.
Povremeni angažman danskih diplomata i zakasnela reakcija španskog kralja nisu imali rezultata. Posle brutalnog pogubljenja carske porodice, kralj Džordž je krivicu svalio na svog rođaka Vilhelma II koji je, po njegovom mišljenju, mogao da ih spase „da je samo mrdnuo prstom“. Ovo prebacivanja krivice bilo je u potpunosti neopravdano. Iako Rapaport umanjuje kajzerovu ulogu, poznato je da je Vilhelm u nekoliko navrata pokušavao da pomogne carskoj porodici – i to u vreme kada je, za razliku od Džordžove, njegova zemlja bila u ratu sa Rusijom. Čak i nakon potpisivanja Brest-Litovskog sporazuma sa Lenjinom, Vilhelm je nastavio pregovore u ime carice i njenih ćerki.
Umesto da krivi kralja Džordža zbog pritisaka na vladu, ova podrobno istražena i elegantno napisana knjiga pokušava da nas ubedi da bi „odgovornost trebalo ravnomernije rasporediti“. Svako ima pravo na svoje mišljenje. Autorka knjigu završava zaključkom da bi, čak i da je azil odobren, „članovi carske porodice sigurno odbili da napuste Rusiju i radije zajedno umrli u zemlji koju su voleli.“ Činjenice pak govore da su posle abdikacije Nikolaj i Aleksandra krišom pakovali stvari očekujući poziv engleske vlade, do koga nikada nije došlo zahvaljujući njihovom zajedničkom britanskom rođaku.
Autor: Greg King
Izvor: washingtonpost.com
Prevod: Jelena Tanasković
Nikolaj i Aleksandra bili su deo široke mreže krvnih srodnika koji su sedeli na većini evropskih prestola, pa ipak, kako u knjizi „Trka za spasenje Romanova“ ističe Helen Rapaport, u evropskim palatama su se svi kolektivno ježili na pomisao da carskoj porodici treba odobriti azil. Problemi su bili očigledni: kako ih izvući iz revolucijom zahvaćene Rusije, kako plaćati njihovo izdržavanje i kako se nositi sa političkim i društvenim posledicama njihovog izgnanstva. Posle podrobnog proučavanja arhiva i nekih slabije poznatih izvora, Rapaport na stranicama svoje knjige iznosi detalje o više neveštih i neuspešnih pokušaja da se Romanovima spase život u periodu između careve abdikacije i pogubljenja, izvršenog u leto 1918. Ono što je otkrila jeste „pripovest o intrigantnim ličnim porodičnim odnosima; o internim i međunarodnim političkim suparništvima i predrasudama; o nepredvidljivosti geografije i vremenskih prilika, te otud proisteklim logističkim poteškoćama; i takođe – u samoj osnovi – priča o naprosto loše odabranim trenucima.“
Razvijajući svoju priču, autorka ispituje uloge različitih aktera u ovim događajima: ruskih monarhista, kralja Džordža V, cara Vilhelma II, španskog kralja Alfonsa XIII, danske kraljevske porodice i bespomoćnih diplomata. Planovi Nikolajevih bivših podanika bili su svakako najgore osmišljeni: različite grupice nespretnih i verovatno nečasnih lojalista, kojima je bilo važnije bogatstvo carske porodice nego njihovi životi, planirale su nekoliko akcija spasavanja. Niko nije sarađivao ni sa kim, a rivalstva i diletantski pristup nisu vodili ničemu.
Veliki deo knjige posvećen je angažmanu – ili nedostatku angažmana – kralja Džordža V. Prilikom čitanja knjige, relativno često se stiče utisak da je namera autorke bila da rehabilituje čoveka koga većina komentatora optužuje zbog odbijanja da pruži utočište svojim ruskim rođacima. Ona nam prenosi dobro poznatu priču o tome kako je engleska vlada ponudila azil Romanovima i kako je kralja plašilo to da će njihov dolazak dovesti do demonstracija protiv njegove vladavine. Od samog početka, prema rečima njegovog ličnog sekretara lorda Stamfordama, kralj je smatrao da će prisustvo carske porodice (a naročito carice) izazvati pregršt problema u zemlji. Strahovao je da će Romanovi „bez ikakve sumnje“ ugroziti njegov položaj. Džordž je Forin ofis zasipao pismima sve dok konačno nisu poklekli pod pritiskom i „zaboravili“ svoju ponudu Romanovima.
Nema nikakve sumnje da je Stamfordam preterivao u svojim izjavama o potencijalnoj političkoj opasnosti. Osim nekoliko izolovanih mitinga i novinskih članaka, britanska javnost nije pružala nikakav otpor ideji o azilu. Ali paranoja je svakako bila prisutna: plašeći se napada republikanaca, kralj je u leto 1917. promenio ime svoje kuće iz nemačkog Saks-Koburg-Gota u dobro staro englesko Vindzor. Iako ima nagoveštaja da su Britanci 1918. pružali podršku tajnim pokušajima krijumčarenja Romanovih iz Rusije, očigledno je da njihovi napori nisu urodili plodom. Naposletku, i sama Rapaport priznaje da se Džordž „možda pokazao kao kukavica“ primoravši svoju vladu da odustane od azila.
Povremeni angažman danskih diplomata i zakasnela reakcija španskog kralja nisu imali rezultata. Posle brutalnog pogubljenja carske porodice, kralj Džordž je krivicu svalio na svog rođaka Vilhelma II koji je, po njegovom mišljenju, mogao da ih spase „da je samo mrdnuo prstom“. Ovo prebacivanja krivice bilo je u potpunosti neopravdano. Iako Rapaport umanjuje kajzerovu ulogu, poznato je da je Vilhelm u nekoliko navrata pokušavao da pomogne carskoj porodici – i to u vreme kada je, za razliku od Džordžove, njegova zemlja bila u ratu sa Rusijom. Čak i nakon potpisivanja Brest-Litovskog sporazuma sa Lenjinom, Vilhelm je nastavio pregovore u ime carice i njenih ćerki.
Umesto da krivi kralja Džordža zbog pritisaka na vladu, ova podrobno istražena i elegantno napisana knjiga pokušava da nas ubedi da bi „odgovornost trebalo ravnomernije rasporediti“. Svako ima pravo na svoje mišljenje. Autorka knjigu završava zaključkom da bi, čak i da je azil odobren, „članovi carske porodice sigurno odbili da napuste Rusiju i radije zajedno umrli u zemlji koju su voleli.“ Činjenice pak govore da su posle abdikacije Nikolaj i Aleksandra krišom pakovali stvari očekujući poziv engleske vlade, do koga nikada nije došlo zahvaljujući njihovom zajedničkom britanskom rođaku.
Autor: Greg King
Izvor: washingtonpost.com
Prevod: Jelena Tanasković
