Trijumf mladosti i umetnosti u romanu „Neću da mislim na Prag“
Sve ima smisla kad radimo ono što volimo.
Ali, ponekad nam je teško dok sami ne shvatimo šta je to što najviše volimo i čime bismo zaista želeli da se bavimo.
Glavna junakinja romana „Neću da mislim na Prag“ Sonje Ćirić ipak nema taj problem, jer iako je tek u sedmom razredu osnovne škole, Darja je više nego sigurna da će joj književna umetnost biti životni poziv, tim pre što postoji velika šansa da joj priča koju je napisala donese nagradno putovanje u Prag.
Naravno, pošto za ostvarenje snova nije dovoljna samo želja, Darja će i samim svojim postupcima pokazati koliko je predana pisanoj reči i koliko je spremna da radi kako bi bar malo ublažila prepreke koje joj stoje na putu, ali i da bi skepticima dokazala kako joj književno stvaralaštvo nije prolazni dečji hir.
Istina je da mnoga deca maštaju da jednog dana napišu knjigu, da steknu slavu kao što su to postigli svetski poznati pisci, ali istina je i da mnogi književni radovi ostanu samo na nivou mašte, što se docnije pretvara u neostvareni san, a neretko se i zaboravi. Nije ni mali broj onih koji su počeli da pišu svoje knjige – mogli bi se i improvizovani dnevnici tako shvatiti – ali samo su najuporniji istrajali u prvobitnoj nameri i pretvorili snove u stvarnost.
Iako je od Darjinog života načinjena svojevrsna bajka, ipak su čuda u toj bajci svedena na najmanju meru i ne potiču od čarobnjaka, nego od plemenitih ljudi kakvih ima na svakom koraku, samo ih treba prepoznati; sve ostalo, a naročito problemi s kojima se Darja iz dana u dan susreće, tipični su i sasvim obični, pa i očekivani za uzrast osnovaca.
Sastavivši roman od Darjinog dnevnika i od deset njenih priča, Sonja Ćirić je dala takav presek aktuelnog trenutka da se na stranicama knjige može prepoznati svako dete, svaki roditelj, svaki nastavnik, ali možemo lako prepoznati i sve one koji su u našim životima naizgled samo prolaznici. I upravo oni koji se pojave niotkuda ili slučajno, najčešće nam oni, poput nekih čarobnjaka, razreše nedoumice i upute nas na pravi put. Tako se u Darjinom životu pojavljuju Duca i Daca, vlasnici kafića poetičnog naziva „Dobar dan“, a zatim i izvesni gospodin Kosta, sveznajući i pomalo tajanstveni starac, pa su upravo oni najveća i možda jedina iskrena podrška i podsticaj Darjinom stvaralaštvu, što znači da bez njih ne bi bilo ni Darjinih priča niti bi ona toliko verovala u sebe.
Može u nekim momentima delovati da je autorka malo precenila svoje mlade junake pripisavši im misli, reči i odluke koje bi bile priličnije starijem uzrastu, ali ako se zna koliko je digitalizacija uzela maha i koliko su osnovci dobro obavešteni o svemu, onda i nije ništa čudno da učenica sedmog razreda ozbiljno počne da se bavi književnošću, da potpuno razume političke i svakojake druge intrige u akademskom svetu svojih roditelja, pa i da se aktivno uključi u građansku inicijativu.
Međutim, ne upija dete podatke samo iz digitalnog sveta, nego mnogo više iz neposrednog realnog okruženja, pa su scene tokom kojih Darja iz susedne sobe pažljivo sluša razgovor mame i tate verovatno i najrealnije, maltene preslikane iz stvarnog života, jer zna se da dete bukvalno sve čuje i pamti, naročito onda kad roditelji misle da mogu slobodno govoriti zato što ih dete verovatno neće čuti.
Iako je nesumnjivo bistra, ambiciozna i dovoljno zrela za svoje godine, Darja je ipak i dalje dete, jer da nije, ne bi bila sva u oblacima nakon razgovora sa jednim Nikolom, ne bi imala tremu pred svakim kucanjem i čitanjem poruka na mobilnom telefonu, a i uspela bi da bar jednog trenutka ne pomisli na Prag.
Prag je u Darjinom životu i uzrok lepih i uzrok neprijatnih stvari, Prag je i motivacija za stvaralaštvo ali i mogući kamen razdora između Darje i njene drugarice Tamare, Prag je jedan lep san ali i izvesno opterećenje, Prag će biti ili nagrada ili razočaranje.
I tek kad se bude pojavila važnija briga od Praga, Darji će poći za rukom ono što je čitaocima poručeno već u samom naslovu romana, a što se ponavlja maltene iz poglavlja u poglavlje.
Tada će deca pokazati da su dovoljno zrela čak i za društveno angažovanje, a stariji će pokazati da su i dalje mladi duhom, jer ipak nisu napustili svoje ideale, štaviše još uvek imaju volju da se bore i nešto promene u svom ali i u drugim životima.
Zajedničkim snagama, mladost i umetnost će trijumfovati baš kao u bajci, mada bi to sasvim sigurno uspelo i u stvarnom životu, samo da se bistra deca udruže sa generacijom koja nije izgubila nadu uprkos nimalo prijatnom višedecenijskom iskustvu.
A da li će čitaoci na kraju saznati ko će otići u Prag – ili će to ostati misterija – nije teško pretpostaviti.
Autor: Dušan Milijić
Ali, ponekad nam je teško dok sami ne shvatimo šta je to što najviše volimo i čime bismo zaista želeli da se bavimo.
Glavna junakinja romana „Neću da mislim na Prag“ Sonje Ćirić ipak nema taj problem, jer iako je tek u sedmom razredu osnovne škole, Darja je više nego sigurna da će joj književna umetnost biti životni poziv, tim pre što postoji velika šansa da joj priča koju je napisala donese nagradno putovanje u Prag.
Naravno, pošto za ostvarenje snova nije dovoljna samo želja, Darja će i samim svojim postupcima pokazati koliko je predana pisanoj reči i koliko je spremna da radi kako bi bar malo ublažila prepreke koje joj stoje na putu, ali i da bi skepticima dokazala kako joj književno stvaralaštvo nije prolazni dečji hir.
Istina je da mnoga deca maštaju da jednog dana napišu knjigu, da steknu slavu kao što su to postigli svetski poznati pisci, ali istina je i da mnogi književni radovi ostanu samo na nivou mašte, što se docnije pretvara u neostvareni san, a neretko se i zaboravi. Nije ni mali broj onih koji su počeli da pišu svoje knjige – mogli bi se i improvizovani dnevnici tako shvatiti – ali samo su najuporniji istrajali u prvobitnoj nameri i pretvorili snove u stvarnost.
Iako je od Darjinog života načinjena svojevrsna bajka, ipak su čuda u toj bajci svedena na najmanju meru i ne potiču od čarobnjaka, nego od plemenitih ljudi kakvih ima na svakom koraku, samo ih treba prepoznati; sve ostalo, a naročito problemi s kojima se Darja iz dana u dan susreće, tipični su i sasvim obični, pa i očekivani za uzrast osnovaca.
Sastavivši roman od Darjinog dnevnika i od deset njenih priča, Sonja Ćirić je dala takav presek aktuelnog trenutka da se na stranicama knjige može prepoznati svako dete, svaki roditelj, svaki nastavnik, ali možemo lako prepoznati i sve one koji su u našim životima naizgled samo prolaznici. I upravo oni koji se pojave niotkuda ili slučajno, najčešće nam oni, poput nekih čarobnjaka, razreše nedoumice i upute nas na pravi put. Tako se u Darjinom životu pojavljuju Duca i Daca, vlasnici kafića poetičnog naziva „Dobar dan“, a zatim i izvesni gospodin Kosta, sveznajući i pomalo tajanstveni starac, pa su upravo oni najveća i možda jedina iskrena podrška i podsticaj Darjinom stvaralaštvu, što znači da bez njih ne bi bilo ni Darjinih priča niti bi ona toliko verovala u sebe.
Može u nekim momentima delovati da je autorka malo precenila svoje mlade junake pripisavši im misli, reči i odluke koje bi bile priličnije starijem uzrastu, ali ako se zna koliko je digitalizacija uzela maha i koliko su osnovci dobro obavešteni o svemu, onda i nije ništa čudno da učenica sedmog razreda ozbiljno počne da se bavi književnošću, da potpuno razume političke i svakojake druge intrige u akademskom svetu svojih roditelja, pa i da se aktivno uključi u građansku inicijativu.
Međutim, ne upija dete podatke samo iz digitalnog sveta, nego mnogo više iz neposrednog realnog okruženja, pa su scene tokom kojih Darja iz susedne sobe pažljivo sluša razgovor mame i tate verovatno i najrealnije, maltene preslikane iz stvarnog života, jer zna se da dete bukvalno sve čuje i pamti, naročito onda kad roditelji misle da mogu slobodno govoriti zato što ih dete verovatno neće čuti.
Iako je nesumnjivo bistra, ambiciozna i dovoljno zrela za svoje godine, Darja je ipak i dalje dete, jer da nije, ne bi bila sva u oblacima nakon razgovora sa jednim Nikolom, ne bi imala tremu pred svakim kucanjem i čitanjem poruka na mobilnom telefonu, a i uspela bi da bar jednog trenutka ne pomisli na Prag.
Prag je u Darjinom životu i uzrok lepih i uzrok neprijatnih stvari, Prag je i motivacija za stvaralaštvo ali i mogući kamen razdora između Darje i njene drugarice Tamare, Prag je jedan lep san ali i izvesno opterećenje, Prag će biti ili nagrada ili razočaranje.
I tek kad se bude pojavila važnija briga od Praga, Darji će poći za rukom ono što je čitaocima poručeno već u samom naslovu romana, a što se ponavlja maltene iz poglavlja u poglavlje.
Tada će deca pokazati da su dovoljno zrela čak i za društveno angažovanje, a stariji će pokazati da su i dalje mladi duhom, jer ipak nisu napustili svoje ideale, štaviše još uvek imaju volju da se bore i nešto promene u svom ali i u drugim životima.
Zajedničkim snagama, mladost i umetnost će trijumfovati baš kao u bajci, mada bi to sasvim sigurno uspelo i u stvarnom životu, samo da se bistra deca udruže sa generacijom koja nije izgubila nadu uprkos nimalo prijatnom višedecenijskom iskustvu.
A da li će čitaoci na kraju saznati ko će otići u Prag – ili će to ostati misterija – nije teško pretpostaviti.
Autor: Dušan Milijić
