Trejsi Ševalije o romanu „Ostrvo stakla“: Venecija kao večna inspiracija
Trejsi Ševalije napisala je novi roman – „Ostrvo stakla“. Napisala je i mnoge druge, od kojih je najpoznatiji „Devojka sa bisernom minđušom“. Živi i stvara u Londonu.
Šta Vas je inspirisalo da napišete „Ostrvo stakla“ i kako je nastao lik Orsole?
Inspiraciju sam pronašla u dve stvari. Prva je ta da mi je pre mnogo godina, na jednoj promociji, prišla čitateljka i rekla: „Trebalo bi da napišete roman o venecijanskim staklenim perlama. Pravile su ih žene za svojim kuhinjskim stolovima, a koristile su se u trgovini širom sveta. Postoje mnoge zanimljive priče o tome. Evo nekoliko knjiga koje govore o toj temi.“ Klimnula sam glavom, uzela knjige i odložila ih na policu. Međutim, one su ostale negde u mojoj podsvesti.
Druga je ta da mi je, kada sam razmišljala o sledećoj knjizi, suprug predložio da smestim radnju na neko zanimljivo mesto koje bismo oboje želeli da posetimo. Setila sam se perli i pitala ga: „Šta kažeš na Veneciju?“ Odgovorio je da bi to bilo savršeno!
Naravno, pre svega su me zanimale priče o tim ženama, koje su često ostajale nezabeležene. Slika žena koje sede za kuhinjskim stolovima i prave perle inspirisala me je da stvorim lik Orsole Roso, čija se porodica bavila staklarstvom. Ona pokušava da savlada taj zanat u svetu kojim dominiraju muškarci. U romanu pratimo nju i njenu porodicu tokom pet vekova venecijanske istorije.
Zašto ste odlučili da u roman unesete i putovanje kroz vreme?
Već sam na samom početku želela da obuhvatim širok period venecijanske istorije – od njenog procvata u doba renesanse, kada je bila trgovački centar sveta, pa sve do kasnijeg propadanja i ponovnog uspona kao popularne turističke destinacije. Međutim, brinulo me je što bi Orsola, njena porodica i prijatelji morali da umru prilično brzo, ukoliko bih pratila stvarni tok vremena.
Jedne noći, dok sam ležala u krevetu, pala mi je na pamet misao: „A šta ako ne umru?“ Tako je nastala ideja da vreme u Veneciji protiče drugačije nego u ostatku sveta.
Isprva je to bio praktičan izbor – želela sam da moji likovi ostanu živi, i zarad čitaoca i zarad mene. Ali ubrzo mi je ta ideja o drugačijem protoku vremena postala sasvim normalna, jer je Venecija, na kraju krajeva, grad koji i u stvarnosti deluje bezvremeno.
Ako ste ikada bili u Veneciji, verovatno ste i sami osetili – zbog arhitekture, kanala, čamaca i činjenice da nema automobila – da ste potpuno odvojeni od ostatka sveta, kao da je vreme stalo. U romanu nisam zaustavila vreme, ali sam ga značajno usporila.
Inspiraciju sam pronašla u dve stvari. Prva je ta da mi je pre mnogo godina, na jednoj promociji, prišla čitateljka i rekla: „Trebalo bi da napišete roman o venecijanskim staklenim perlama. Pravile su ih žene za svojim kuhinjskim stolovima, a koristile su se u trgovini širom sveta. Postoje mnoge zanimljive priče o tome. Evo nekoliko knjiga koje govore o toj temi.“ Klimnula sam glavom, uzela knjige i odložila ih na policu. Međutim, one su ostale negde u mojoj podsvesti.
Druga je ta da mi je, kada sam razmišljala o sledećoj knjizi, suprug predložio da smestim radnju na neko zanimljivo mesto koje bismo oboje želeli da posetimo. Setila sam se perli i pitala ga: „Šta kažeš na Veneciju?“ Odgovorio je da bi to bilo savršeno!
Naravno, pre svega su me zanimale priče o tim ženama, koje su često ostajale nezabeležene. Slika žena koje sede za kuhinjskim stolovima i prave perle inspirisala me je da stvorim lik Orsole Roso, čija se porodica bavila staklarstvom. Ona pokušava da savlada taj zanat u svetu kojim dominiraju muškarci. U romanu pratimo nju i njenu porodicu tokom pet vekova venecijanske istorije.
Zašto ste odlučili da u roman unesete i putovanje kroz vreme?
Već sam na samom početku želela da obuhvatim širok period venecijanske istorije – od njenog procvata u doba renesanse, kada je bila trgovački centar sveta, pa sve do kasnijeg propadanja i ponovnog uspona kao popularne turističke destinacije. Međutim, brinulo me je što bi Orsola, njena porodica i prijatelji morali da umru prilično brzo, ukoliko bih pratila stvarni tok vremena.
Jedne noći, dok sam ležala u krevetu, pala mi je na pamet misao: „A šta ako ne umru?“ Tako je nastala ideja da vreme u Veneciji protiče drugačije nego u ostatku sveta.
Isprva je to bio praktičan izbor – želela sam da moji likovi ostanu živi, i zarad čitaoca i zarad mene. Ali ubrzo mi je ta ideja o drugačijem protoku vremena postala sasvim normalna, jer je Venecija, na kraju krajeva, grad koji i u stvarnosti deluje bezvremeno.
Ako ste ikada bili u Veneciji, verovatno ste i sami osetili – zbog arhitekture, kanala, čamaca i činjenice da nema automobila – da ste potpuno odvojeni od ostatka sveta, kao da je vreme stalo. U romanu nisam zaustavila vreme, ali sam ga značajno usporila.
S obzirom na to da knjiga obuhvata više od pet vekova, kako ste uspeli da istražite sve te različite istorijske periode?
Bilo je izuzetno zahtevno, naročito zato što se u Veneciji tokom vekova dogodilo toliko toga – o njoj je napisano na hiljade knjiga. Razgovarala sam sa mnogo ljudi i suzila istraživanje na knjige koje je većina njih preporučila.
Razume se, i mnogo puta sam odlazila u Veneciju. Bilo je potrebno dosta vremena i poseta kako bih otkrila različite slojeve istorije, naročito kada je reč o Muranu, ostrvu stakla na kojem se nalazi većina staklarskih radionica. Tajne ovog zanata ne otkrivaju se lako, pa sam morala da budem veoma strpljiva, da mnogo slušam i postavljam prava pitanja kako bih dobila potpunu sliku o umeću izrade stakla. I dan-danas mi se čini da mi nisu sve otkrili!
Da li ste tokom svog istraživanja naučili da radite sa staklom?
Jesam! Nekoliko puta sam pravila perle – ne baš savršene, ali sam razumela osnovni proces. Jedno popodne provela sam i na radionici duvanja stakla. Bilo je izuzetno zabavno, ali i pomalo zastrašujuće, jer su i peći i samo staklo bili neverovatno vreli. Sve sam to isprobala kako bih što vernije opisala ceo postupak. Upravo se zato, kad god je moguće, trudim da i sama radim ono što rade moji likovi.
Čak sam se oprobala i u veslanju čamca koji je sličan gondoli. To je, moram priznati, bilo teško! Očekivala sam da će me podučavati neki mladi Venecijanac, a pojavila se sitna Amerikanka srednjih godina – i pokazala se kao sjajna učiteljica.
Na čemu trenutno radite?
Pravim pauzu od pisanja pozamašne, složene knjige koja obuhvata pet vekova istorije (smeh)!
Moj sledeći roman smešten je u severnu Englesku i odvija se tokom samo dva meseca 1826. godine, a zasnovan je na stvarnim događajima. Reč je o starcu po imenu Jorgandžija Džo, koji je brutalno ubijen u svojoj kolibi, a počinilac nikada nije otkriven. Zaintrigiralo me je to što je jedan muškarac izrađivao jorgane, pa roman istražuje kako je to ubistvo potreslo i uticalo na lokalnu zajednicu.
Uprkos surovosti zločina, uživam u pisanju ove priče, jer je mnogo lakše nositi se s njom nego sa 500 godina venecijanske istorije. Kao i uvek, i ovoga puta moji likovi nešto stvaraju: glavna junakinja Agnes pati od misteriozne bolesti (danas znamo da je reč o multiploj sklerozi, koja tada još nije bila prepoznata) i otkriva da jedino može da se bavi vezom. Zato sam i sama počela da vezem!
Autor: Debora Kalb
Izvor: deborahkalbbooks.blogspot.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Bilo je izuzetno zahtevno, naročito zato što se u Veneciji tokom vekova dogodilo toliko toga – o njoj je napisano na hiljade knjiga. Razgovarala sam sa mnogo ljudi i suzila istraživanje na knjige koje je većina njih preporučila.
Razume se, i mnogo puta sam odlazila u Veneciju. Bilo je potrebno dosta vremena i poseta kako bih otkrila različite slojeve istorije, naročito kada je reč o Muranu, ostrvu stakla na kojem se nalazi većina staklarskih radionica. Tajne ovog zanata ne otkrivaju se lako, pa sam morala da budem veoma strpljiva, da mnogo slušam i postavljam prava pitanja kako bih dobila potpunu sliku o umeću izrade stakla. I dan-danas mi se čini da mi nisu sve otkrili!
Da li ste tokom svog istraživanja naučili da radite sa staklom?
Jesam! Nekoliko puta sam pravila perle – ne baš savršene, ali sam razumela osnovni proces. Jedno popodne provela sam i na radionici duvanja stakla. Bilo je izuzetno zabavno, ali i pomalo zastrašujuće, jer su i peći i samo staklo bili neverovatno vreli. Sve sam to isprobala kako bih što vernije opisala ceo postupak. Upravo se zato, kad god je moguće, trudim da i sama radim ono što rade moji likovi.
Čak sam se oprobala i u veslanju čamca koji je sličan gondoli. To je, moram priznati, bilo teško! Očekivala sam da će me podučavati neki mladi Venecijanac, a pojavila se sitna Amerikanka srednjih godina – i pokazala se kao sjajna učiteljica.
Na čemu trenutno radite?
Pravim pauzu od pisanja pozamašne, složene knjige koja obuhvata pet vekova istorije (smeh)!
Moj sledeći roman smešten je u severnu Englesku i odvija se tokom samo dva meseca 1826. godine, a zasnovan je na stvarnim događajima. Reč je o starcu po imenu Jorgandžija Džo, koji je brutalno ubijen u svojoj kolibi, a počinilac nikada nije otkriven. Zaintrigiralo me je to što je jedan muškarac izrađivao jorgane, pa roman istražuje kako je to ubistvo potreslo i uticalo na lokalnu zajednicu.
Uprkos surovosti zločina, uživam u pisanju ove priče, jer je mnogo lakše nositi se s njom nego sa 500 godina venecijanske istorije. Kao i uvek, i ovoga puta moji likovi nešto stvaraju: glavna junakinja Agnes pati od misteriozne bolesti (danas znamo da je reč o multiploj sklerozi, koja tada još nije bila prepoznata) i otkriva da jedino može da se bavi vezom. Zato sam i sama počela da vezem!
Autor: Debora Kalb
Izvor: deborahkalbbooks.blogspot.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Autor: Trejsi Ševalije
