Zanimljivo je da je roman roman Tonija Parsonsa „Moja omiljena supruga“ beogradska izdavačka kuća Laguna objavila odmah posle engleskog originala, a da je promocija iste knjige u Srbiji usledila odmah nakon londonske. Budući da je kako svetskoj tako i srpskoj čitalačkoj publici Parsons dobro poznat po ranijim bestselerima „Čovek i dečak“, „Za moju malu“ i ovoga puta kao i prilikom njegovog dolaska pre nekoliko godina u Beogradu, Novom Sadu i Nišu ovog pisca dočekali su redovi čitalaca.

Gospodine Parsons, radnju vašeg romana smestili ste u Kinu, Šangaj. Otkud taj takav geografsko- literarni iskorak?

– Smatram da je Šangaj središte svega što se dešava u Kini, a da je Kina središte mnogih ekonomskih i političkih promena u svetu, znači promene ravnoteže sila. Šangaj danas u velikoj meri podseća na London, koji je opisao Čarls Dikens, veliki grad prepun nejednakosti i suprotnosti. Tu postoje oni koji se bore da prežive i oni koji su veoma bogati. Mada se taj grad čini mestom u kome se može lako živeti, on je svakako zanimljiv za romanopisce.

Šta vas je podstaklo da napišete jednu ovakvu knjigu?

– Dosta često posećujem taj deo sveta. Moj najbolji prijatelj živi i radi u Hongkongu kao advokat. Njega više od dvadeset godina posećujem četiri puta godišnje. Sve vreme sam tragao za pričom koja se dešava u tom delu sveta. Pronašao sam upravo u Šangaju tu temu ljubavnog trougla i osetio sam da je to priča za mene. To je zapravo moja životna, tačnije ljubavna priča. To je priča o ljubavi između mene i moje žene. Roman obiluje emocijama, živim likovima koji su akteri mog sadašnjeg života.

Reklo bi se da ste ovde „na muškoj strani“.

– Pošto sam i ja sam muškarac, meni je bilo lakše da pokažem muški pogled na problem, ali sam se čudio da u ovoj knjizi sva tri centralna lika imaju svoju težinu. Neki su stali na stranu ljubavnice i smatraju da on treba da napusti ženu. Neki su stali na stranu žene, a muškarci su se, naravno, identifikovali sa glavnim muškim likom u tom ljubavnom trouglu i u tom romanu a ja sam se sve vreme trudio da oni nose istu težinu zbog njihove važnosti i važnosti uloga u toj priči.

Šta je bilo presudno da vaš roman „Čovek i dečak“ dostigne toliku popularnost, da osvoji srca miliona čitalaca širom sveta?

– Nisam računao na tu popularnost. Jednostavno, latio sam se jedne obične životne priče, priče nalik mnogim životnim pričama. Svako može da napiše takvu knjigu. Moj junak Hari se u jednom životnom dobu koje je negde na granici mladosti i srednjih godina suočava sa dva krupna životna događaja – smrću oca i razvodom. Zamislite koliko se ljudi prepoznalo i identifikovalo sa mojim junakom, koliko njih je steklo utisak da se radi o njihovim porodicama, da je to njihova lična priča.

Moje priče svako može da razume zato što na situacije i stanja o kojima ja pišem niko nije imun. To su obične, svakodnevne stvari koje svako preživljava, kada gledate svoje roditelje kako stare ili se borite da sačuvate svoju ljubavnu vezu ili da budete dobar roditelj ili se borite da budete dobri u svom poslu. To su univerzalne teme koje okupiraju svakog u svetu.

Zanimljivo je da ste odmah posle promocije vašeg romana u Londonu, u Engleskoj došli u Srbiju da promovišete svoj roman.

– Srbija je prva zemlja u kojoj je knjiga izašla posle Engleske. Izašla je svega dvanaest dana posle engleske premijere i bilo je logično da započnem svetsku turneju upravo ovde. Obično je razmak između londonske i svetske turneje nešto veći, ali, pošto je Srbija prva zemlja u kojoj je knjiga objavljena došao sam prvo tu. Logično je da prvo dođem ovde.

Sa srpskim čitaocima susreli ste se ponovo posle dve godine. Kako je izgledao taj susret?

– Isto kao prilikom mog dolaska za Beogradski Međunarodni sajam knjiga, čitaoci su me dočekali veoma toplo. Bio je to dirljiv susret. Lepo je za svakog pisca kad doživi da vidi redove ljudi koji čekaju da im potpiše knjigu. To se dogodilo u Novom Sadu i u Beogradu. Veoma sam srećan zbog toga što ljudi ovde vole moje knjige.

Na čemu radite trenutno?

– Moje teme i dalje ostaju teme iz neposrednog života. To su ljubav, porodica, brak. . . Naravno, svaka nova priča iziskuje originalnost i svežinu iskaza, i svaka moja knjiga je originalna na svoj način. Upravo pišem roman koji će se zvati „U obliku srca“. Glavni lik je muškarac srednjih godina koji doživljava srčani udar i obavljaju mu presađivanje srca. Tom operacijom on dobija srce jednog devetnaestogodišnjaka, što potpuno menja njegovu buduću životnu filozofiju. Ovde se bavim temom muške zrelosti, sazrevanja.

Vaši romani odišu snažnim, iskrenim emocijama, sa likovima toliko vešto izgrađenim, gotovo iznad svake književne fikcije. Nemoguće je oteti se utisku autobiografskog pečata koji obeležava Vašu prozu. Koliko zapravo autobiografskog ima u Vašim romanima?

– Mogao bih da kažem da je u mojoj književnosti jedna polovina autobiografskog, onog što se temelji na stvarnim situacijama iz mog života, da govori o ljudima koji me okružuju, sa kojima delim život, dok je druga polovina izmišljena. Smatram da izmišljeni elementi moraju biti isto onoliko snažni i stvarni, tako da se i sam ponekad pitam gde je u granica koja je često nejasna ili možda i ne postoji.

Pored toga što ste dosegli svetsku popularnost u svetu literature, niste ostavili novinarstvo. I dalje imate kolumne u prestižnim engleskim časopisima.

– Odluka da nastavim da pišem za novine donosi mi višestruku korist. Naravno, ne mislim tu na materijalnu stranu, već pre svega na činjenicu da je za jednog pisca dobro da se disciplinuje kroz novinarstvo, gde uvek imate neke rokove, gde ste uslovljeni vremenski. Jednostavno ne možete da prekoračite tu crvenu liniju. Morate da radite i kad ste bolesni, i kad vam baš i nije do pisanja. To me kao pisca takođe upućuje da kad počnem da radim na romanu pišem i završavam ga u nekom razumnom roku koji sebi postavim. Ne puštam da moj rad ide u nedogled. Dalje, novinarstvo vas brusi, obavezuje vas na kvalitet pisanja. Ako ne pišete dobro niko neće hteti ni da vas čita, tako je i sa književnošću. S druge strane imajte u vidu da je pisanje veoma usamljenički posao. Dok pišete knjigu, vi ste potpuno sami. Ne volim samoću, volim da budem deo tima. Tako, kroz novinarstvo zadovoljavam tu svoju ljudsku potrebu za druženjem s ljudima, za timskim radom, delimo uspehe i neuspehe. Kao pisac, sve to podnosim sam.

MILA MILOSAVLJEVIĆ