Kako da pronađemo svoje uporište u svetu previsokih standarda i izgradimo kulturu koja slavi radosti nesavršenstva, saznajemo od autora knjige „Zamka perfekcionizma“ Tomasa Karana.

Socijalni psiholog, univerzitetski profesor i jedan od retkih ljudi na svetu koji proučava perfekcionizam Tomas Karan tokom godina bavio se najrazličitijim problemima kao što je identifikovanje prepoznatljivih odlika perfekcionizma, posmatrajući šta je sa njim povezano i otkrivajući zašto se čini da je on definišuća karakteristika našeg vremena, a sva saznanja do kojih je na tom putu došao objedinio je u knjizi „Zamka perfekcionizma“, koja nas uči da prioritet damo onome što je važno i da se suočimo sa svetom kakav jeste tako što ćemo prihvatiti moć „dovoljno dobrog“ u svom životu.

U svojoj knjizi „Zamka perfekcionizma“ kažete da „perfekcionizam nije lična opsesija – on je izrazito kulturološka tvorevina“. Šta diktira tu „modu“ perfekcionizma u svetu ljudi koji nisu roboti i greške su nešto normalno?

Za mene je rastući perfekcionizam izraz ubrzanog razvoja kapitalizma. To je sistem proizvodnje i potrošnje koji se zasniva na rastu. Što je u redu. Ali rast ne može da se dogodi u uslovima obilja, već samo u uslovima oskudice. Stoga je moda perfekcionizma logična, čak i racionalna, kad se plovi svetom u kojem nam se konstantno govori da nam nešto nedostaje, bila to inteligencija, privlačnost, zdravlje, produktivnost, uspeh, ili sve navedeno.

Pretpostavljam da je jedno biti ambiciozan u poslu, roditeljstvu, privatnom životu, ali kada to prelazi u patologiju? Gde nas vodi perfekcionizam? Može li perfekcionista ikada da bude zadovoljan?

Perfekcionisti nikada nisu zadovoljni. Naprotiv, uspeh izaziva više stresa jer što bolje radimo, to više očekujemo od sebe. Ovo je suština zamke perfekcionizma. Ambicija je u redu, visoki standardi su sjajni. Ali morate da znate da prepoznate svoja dostignuća i pustite stvari kad su dovoljno dobre.

Da li su perfekcionisti uspešniji u poslu i životu?

Podaci pokazuju da perfekcionisti nisu uspešniji od onih koji nisu perfekcionisti. Zašto? Zato što previše rade i dolazi do „sagorevanja“, a takođe sami sebe sabotiraju stalnim odlaganjem i izbegavanjem kako bi izbegli strah i upravljali anksioznošću zbog nedovršenosti. Ovo nikako nije korisno za bolje rezultate.

Čitajući literaturu iz oblasti psihologije, nalazimo da se iza potrebe da neko bude savršen zapravo krije niz psiholoških poteškoća, depresija, anksioznost, poremećaji ishrane, pa čak i razmišljanje o samoubistvu. Prema Vašoj tvrdnji, perfekcionizam donosi uzaludnost i očaj. Ljudi koji su perfekcionisti zapravo nisu srećni?

Da, to podaci pokazuju. Postoje mnogi nedostaci, uključujući značajne mentalne borbe i društveno odvajanje. Ovo drugo je posebno bolno i povezano sa psihopatologijom.

Činjenica je da živimo u svetu visokih standarda i očekivanja gde je uvek potrebno pomerati granice. Društvo nam stalno šalje poruku da želimo više i da moramo biti savršeni da bismo to postigli. Kako se tome odupreti? Koliko su društvene mreže nametnule trend da je prikaz „savršenog“ mnogo važniji od stvarnosti?

Mislim da je izuzetno važno prepoznati da ove poruke nama ne donose nikakvu korist. U nekom trenutku moramo se opredeliti da brinemo o sebi i da drugačije razmišljamo o tome šta znači uspešan život. Porodica, prijatelji, priroda – to su stvari koje nas povezuju sa svetom i donose najviše spontanog zadovoljstva. Ništa od toga ne zahteva savršenstvo; naprotiv, u njima se najviše uživa kada se osećamo ranjivo.

Ipak, Vi za sebe kažete da ste perfekcionista. Kakav ste Vi perfekcionista?

Ja sam perfekcionista koji se brine o tome šta drugi misle.

Kakvi su perfekcionisti roditelji, a kakva su deca takvih roditelja? Kakvi roditelji treba da budu da bi podigli srećno dete sposobno da zdravo teži svojim ciljevima?

Postoji mnogo dokaza koji sugerišu da roditelji perfekcionisti podižu decu perfekcioniste, jer deca uče te iste obrasce i imitiraju ih. Nesavršen roditelj je najbolji roditelj. Oni prepoznaju da neće sve što rade biti optimalno, ali to je zapravo zdravo, jer neće sve što dete doživi u životu biti optimalno. Ovo gradi otpornost i sposobnost prilagođavanja stresovima i naporima života, što je osnova psihičkog zdravlja.

Da li možemo da pronađemo predispozicije za perfekcionizam u ranom stadijumu života? Da li je to nedostatak ljubavi?

Koreni perfekcionizma leže u neispunjenim potrebama za ljubavlju i samopouzdanjem, što se može naučiti u porodici i šire gledano u kulturi i društvu.

Kako možemo da prepoznamo da smo upali u zamku perfekcionizma i kada treba da se zabrinemo? Koje bi bile prve smernice za izlazak iz zamke?

Najvažniji znak je nesposobnost da uživamo u zadovoljstvu zbog postignutog uspeha. Zahvalnost, bezrezervno prihvatanje i samosaosećanje jesu načini da se upravlja simptomima.

Jedno bonus pitanje koje nema veze sa temom, ali me zanima. Da li Vam se čini da su ljudi postali egocentrični i ljuti? Zbog čega, po Vašem mišljenju?

Možda jeste, ali pre bih rekao da takva postaje kultura, a ne ljudi. Osnovni argument je da mi ne postajemo više egocentrični i ljuti – ali društvo postaje. Društvo postavlja parametre za ono što je „normalno“, i u tim okvirima se kreću i naši ciljevi i planovi. Dakle, kada društvo idealizuje 1% nečega i forsira ekstremno takmičenje da bi uspeo, nije iznenađenje što mi takođe postajemo takvi.

Autor: Tanja Vučković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 45