Tea Barjaktarević je rođena pre četvrt veka u Beogradu. Po razbuktavanju rata, 1992. godine, Tea i njena porodica napuštaju zemlju. Devojčica je odrastala na relaciji Kipar-Kairo. Od 1997. godine živi u svojoj novoj domovini, Sjedninjenim Američkim Državama. Danas je Téa Obreht (akcenat na imenu je tu kako bi Amerikanci mogli da ga pravilno izgovore, dok je prezime promenila u čast svog dede Stefana Obrehta) na pragu blistave književne karijere. Njen debitanstski roman Tigorva žena (za koji je osvojila prestižnu nagradu Orindž) od nedavno je dostupan i na srpskom jeziku.

Tigorva žena je iznenađujuće zreo roman za devojku koja ima svega dvadeset i pet godina. Napisan bogatim jezikom i vešto sklopljen, roman sadrži tri odvojene, a opet isprepletene naratine linije. Pripovedanje teče iz vizure Natalije Stefanović, mlade doktorke koju na službenom putu, daleko od rodnog grada, sustiže vest o smrti voljenog dede. Natalija odlučuje da poseti mesto u kome je deda proveo svoj poslednji dan (ispostavlja se da ono nije previše udaljeno od njenog trenutnog boravišta) i sazna što više detalja koje će joj pomoći da shvati zašto je teško bolesni starac krenuo na put koji će ga odvesti tako daleko od kuće. Istovremeno, gubitak u Nataliji pokreće brojne reminiscencije koje je vode sve dublje i dublje u prošlost... Prisećajući se vlastitog detinjstva i zoološkog vrta koga je često posećivala sa dedom, a zatim i teških ratnih godina, Natalija od zaborava krade i dedine priče - pre svega onu o Gavranu Gajleu, besmrtnom čoveku koji je uz pomoć šoljice kafe mogao da predvidi trenutak tuđe smrti. Roman uskoro tone još dublje u prošlost - proširuje se i na priču o tigru koji je jedne davne ratne zime došao u Galinu, zabačeno selo u kome se Natalijin deda živeo kao dečak... 

Za domaće čitaoce će biti posebno zanimljivo to što je radnja romana smeštena na Balkan. Bez obzira što su nazivi većine toponima promenjeni, a imena istorijskih ličnosti „zamagljena“ (mada, na primer, nije teško izmozgati ko je poslužio kao inspiracija za moćnog i vlastitim uživanjima zaokupljenog Maršala ili sakupljača narodnih pesama Vuka – mada je pojava ovog drugog namerni anahronizam), Tigrova žena je u svojoj srži duboko ukorenjena u balkansku istoriju, bez obzira što je mitski sloj romana svojim većim delom konstrukt same autorke. Imajući u vidu činjenicu da se određene relacije očigledne od samog početka, na prvi pogled čudi spisateljičina odluka da Beograd preimenuje u Grad, ili Sarajevo u Sarobor... Možda je na taj način želela da pojača stepen bajkovitosti koji bi korespondirao sa markesovskom fantastikom krakova priče smeštenih u prošlost? Možda je želela da predupredi kontroverzu (Sarajlije su se, recimo, mogle požaliti što je previše prostora posvećeno bombardovanju Beograda, a premalo užasima rata u Bosni) ili da zbog američkog tržišta zaigra na kartu egzotike (Tigrova žena bi bez problema mogla poslužiti kao case study u eventualnom proširenom izdanju izvanredne studije Otkrivanje Ruritanije Vesne Goldsvorti)?

Bez obzira što neki izbori čitaocima u Srbiji mogu izgledati upitni, ne treba gubiti iz vida očiglednu dobronamernost spisateljice. Téa Obreht ima razumevanja za svoje junake. Pa čak i one, poput Luke i Dariše iz galinskog segemnta, koje bi manje slojevit pisac prikazao kao čiste negativce. Po tematici i senzibilitetu, Téa Obreht dosta podseća na velikog Ivu Andrića. Mislim da neću pogrešti ako zaključim da je Andrićeva Priča o vezirovom slonu bila jedna od glavnih nadahnuća za galinski krak Tigrove žene, a mogle bi se povući i još neke paralele sa delima umetnika koji su strvarali na ovim prostorima. Velika je šteta što sama Téa Obreht nije prevela svoj roman na srpski. Ne zato što je Dubravke Srećković Divkivić uradila loš posao, već zato što bi to Téu Obreht kvalifikovalo i kao domaćeg autora. A srpskoj književnosti su potrebni pisci poput nje, tim pre što je odlučila da progovori o temama koje su najuže vezane za ove naše napaćeno ali samim tim veoma inspirativno podneblje.

Autor: Ðorđe Bajić
Izvor: www.popboks.com