Ako uživate da čitate o čuvenim dvadesetim godinama prošlog veka, zabavama, umetnosti, Jazz eri, poznatim ličnostima tog perioda, a najpre o najpoznatijem paru ovog doba, Ficdžeraldovima, onda je ovo roman za vas.

Kažu da je čuveni roman Veliki Getsbi inspirisala upravo supruga samog pisca, Frensisa Skota Ficdžeralda, jer je čuvela južnjačka lepotica Zelda, prihvatila njegovo udvaranje tek kada je postao poznat i stekao dovoljno novca da može da ispunjava njene hirove. Postoji dosta biografija o najpopularnijem paru dvadesetih godina prošlog veka dok se o samoj Zeldi Sejr, kasnije Ficdžerald, zna da je bila čuvena fleperka (dvadesetih godina prošlog veka nova, “emancipovana” žena, zahtevala je da joj bude priznata jednakost sa muškarcem, nosila je kratku kosu i otvorenije govorila o seksu), da je uvela mnoge modne trendove karakteristične za taj period, ali i da je zajedno sa svojim suprugom uživala u velikim količinama alkohola i samim tim često imala ljubomorne ispade u javnosti te je delovala kao neuravnotežena i luda žena. Tako je i popularna kultura prikazuje, kao zabavljačicu koja uništava talenat svog muža. Pogledajte samo film Ponoć u Parizu – nećete videti Zeldu bez čaše u ruci.

Z: Roman o Zeldi Ficdžerald napisan je u prvom licu i poduprt je sa dosta istorijskih činjenica, ali je ipak fikcija, jer se književni istoričari ne slažu da je Zelda bila kakva je u romanu predstavljena. Prava Zelda je bila dosta skandaloznija i poročnija, dok je u romanu akcenat na njenom talentu, majčinstvu ali i feminizmu koji polako počinje da otkriva.

Zašto onda pročitati ovaj roman, ako nema toliko veze sa istinom? Pre svega, da bismo pokušati videti Zeldu iz drugog ugla, Zeldu kao osobu, a ne samo fleperku, da barem pomislimo kako je biti u njenoj koži, kako se bori za dah dok pliva u tom svetu novca i stalnih zabava sa velikim količinama alkohola, u životu sa poznatim mužem kojem je karijera na prvom mestu, u periodu posle rata za kojim je ostala jedna izgubljena generacija. To je period kad ljudi prestaju da se stide svoje seksualne orijentacije, kad prestaju da se stide bilo čega, doba koje je izrodilo veliki broj kvalitetnih umetnika, poput Pikasa, Gertrude Stajn, Ernesta Hemingveja, Koko Šanel i drugih. To je doba promena kada žene napuštaju kuhinju i traže jednakost i poslove ali i izlaze da se provode i piju sa muškarcima. I upravo zbog toga treba pročitati Zeldu, jer je to mogao biti roman o bilo kojoj modernoj ženi dvadesetih.

Od samog detinjstva pa sve do same starosti ona se bori da ne bude samo Skotova supruga, već i da svoj talenat prikaže svetu i postane bar jednako popularna ako je već toliko talentovana. Stalna borba sa samom sobom, nemogućnosti da išta završi do kraja, borba sa alkoholom i bolestima, ali nadasve borba da ne bude samo supruga prikazana je na odličan način i to se može primeniti čak i danas, jer, kako izgleda, ženska borba da ne budu samo supruge i dalje traje. Njena razmišljanja pretočena su na interesantan način terajući vas da čitate dalje i dalje. Upoznajte Zeldu umetnicu, inspiraciju, Zeldu majku i suprugu ali i Zeldu pisca, slikarku i balerinu.

Ono što romani u prvom licu često učine je da saosećate sa osobom čije reči navodno čitate i očima te osobe gledate ostale likove u romanu. Zato jedino kroz Zeldine oči vidimo Skota i kao da nas navodi da je on kriv za njen sunovrat, jer je prikazan u prilično negativnom svetlu.  Ako vam se i ne čini da je to Skot, onda je to definitivno Hemingvej, prikazan kao šovinistički manipulator i lažni mačomen koji na svakom koraku pokušava da se dokaže. Ako je pisac pokušala da Zeldi skine titulu površne devojke, onda je Hemingveja prilično površno prikazala. Ali opet podsećam, ovo je fikcija, tako da dosta toga treba uzeti s rezervom i prepustiti se knjizi. Ukoliko vam je Zelda jedna od omiljenih ličnosti, onda ćete je još više zavoleti.

Autor: K.K.
Izvor: bukmarkic.com