Vraćajući se sa jednog pomena koji je bio održan na Novom groblju, leta 2017. godine, negde na samom izlazu sa parcele broj tri, ugledah veliki nadgrobni spomenik koji je, kako sam kasnije saznao, napravljen od skupocenog švedskog crnog mermera. Ne samo da je svojom veličinom i neobičnim konturama odskakao od ostalih spomenika već me je, praveći hlad nad dve grobne parcele koje su mu pripadale, i sa klupicom od kovanog gvožđa koja je kao salivena ležala sa strane, kroz dve jednostavne reči „Do viđenja!“, uklesane u donjem delu, hipnotisao da zastanem.

Te reči rastanka bile su, u stvari, reči sastanka. Odmah mi privukao pažnju različit grafički stil slova korišćen u toj neobičnoj poruci u odnosu na slova u ostalom tekstu na spomeniku. Pored toga, primetio sam da su reči „Do viđenja!“ dosta starije, istrošenije od uklesanih imena pokojnika koji leže u toj grobnici. Ko je i kome, na takvom mestu i na takvom raskošnom monumentu, poručio tako nešto… – bilo je to sasvim dovoljno da krenem u neplaniranu pustolovinu.

Višegodišnja istraga – trnovita, ali izazovna, zanimljiva i neobična – vodila me je preko hiljada stranica arhivske digitalne građe dnevnih novina od pre sto godina, pa sve do arhiva na Novom groblju u Beogradu, o kome vrlo brižno vodi računa vrsna dr Violeta Obrenović, istoričarka umetnosti. Zatim sam preko raznoraznih spisa i dokumenata u Narodnoj biblioteci Srbije, Arhivu Srbije i Austrije stigao do Arhiva grada Beograda, gde sam nakon šest meseci neumornog traganja došao do podebljeg sudskog dosijea koji je, kako nepisano pravilo nalaže, stajao na dnu poslednje kutije na kraju stalaže. Na omotu tog teškog i prašnjavog svežnja stajalo je rukom upisano – Draga Mitrićević. „Piće za ceo Arhiv!“, uskliknuo sam usplahireno.

Mnoštvo policijskih zapisnika iz istrage koja je tridesetih godina prošlog veka kao nikada do tada uzburkala javnost u prestonici ali i šire, skica, nacrta i pisama, anonimnih i potpisanih, tužilačkih dokumenata, raznih građanskih dojava, prepisa i informacija, pregršt izjava svedoka, komšija i rodbine nestale Drage Mitrićević, najbogatije Beograđanke svih vremena, za kojom je Odeljenje kriminalističke policije Grada Beograda, na čelu sa načelnikom Radom Popovićem, danonoćno tragalo.

Od prvog pogleda u taj „zlatni“ dosije bilo mi je jasno da tek tada nastupa pravi rudarski posao. Bilo je potrebno tumačiti i analizirati sve te rukom ispisane, a vrlo često nečitke rukopise iz tog predmeta, koji je ostao zabeležen kao prvi veliki slučaj naše policije koji nije rešen. Više od godinu dana uživao sam u detaljnom sagledavanju i „prevođenju“ građe koju sam pronašao, sakupljao i objedinjavao ostale podatke o tom misterioznom zločinu koje sam nalazio na raznim stranama, a posebno sam bio razdragan kada sam o Dragi Mitrićević vodio duge razgovore sa mojim prijateljem, verovatno poslednjim svedokom tog nesvakidašnjeg događaja iz 1933. godine, sada nažalost pokojnim – Bobom Bojovićem.

Tokom sklapanja tog jedinstvenog mozaika nisam se vodio mišlju niti maštanjem o nekom uspehu buduće knjige. Nisam ni znao koji će žanr biti, odnosno kako će to štivo biti klasifikovano, jer po autentičnosti priče, potkrepljene verodostojnim dokumentima, kao i fotografijama, slutilo je da će biti nešto više od romana, a manje od naučnog rada, pa se tako i došlo do toga da knjiga „Do viđenja!“ bude oslovljena kao „prvi srpski dokumentarni triler“.

I tako, malo po malo, od dve reči sa nadgrobnog spomenika, knjiga je stigla do najviše stalaže u Delfi knjižarama, police koja je rezervisana za naslove koji su na prvom mestu po čitanosti, i tu je provela četrnaest nedelja. To je samo još jedan pokazatelj da naše arhive obiluju velikim i značajnim bogatstvom – zanimljivom istinom, neiskorišćenim blagom za kojim tržište vapi.

Piše: Živojin Petrović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 3