Kako nastaju priče? Šta čini umeće njihovog stvaranja tako lakim za neke pojedince, dok drugima to deluje poput nedokučive veštine rezervisane za odabrane? Lično ne smatram da je pisanje pripovetki ili celih knjiga nešto što svako ne može da bar proba, makar i u formi dnevnika – odnosno priče koju niko ne zna bolje od vas samih. Ipak, postoje određene specifičnosti zašto i kako ja konkretno pišem, i ne ustručavam se ih podelim.

Najpre – otkud ta potreba? Nagon da pored nebrojenih remek-dela pisane umetnosti, koja vrlo izvesno nećete ni pročitati sva, a kamoli ih premašiti, sada tu nešto vi piskarate. Za mene, tajna je u – dosadi. Odnosno, kako je najbolje odagnati. Meni je i inače od malih nogu koncept dosade bio pomalo apsurdan. Kako bilo kome može biti dosadno, pored svih stripova, filmova, a pre svega knjiga koje samo čekaju da ih otkrijete?! Ipak, prelomni trenutak se desio negde oko prvog razreda osnovne, kada sam počeo da izmišljam priče, ali stvarno, sa zapletima, likovima i svim ostalim – pre svega da bih sâm sebe zabavio u nekim objektivno dosadnim situacijama. Vrlo brzo su te storije našle mesto na stranicama raznoraznih dnevnika-podsetnika, koje u ovom ili onom obliku vodim i dan-danas. Najpre šturih i stidljivih, pa postepeno sve ambicioznijih i smelijih. Ipak, čak i kada ih ne zapišem, a kamoli ispričam nekom – vrzmale su mi se po glavi, pohodile mi snove... a pre svega me zabavljale. Imam običaj da kažem da, poput Inspektora Bloka, jednog od glavnih aktera mog verovatno najomiljenijeg stripa – „Dilana Doga“, koji redovno ističe da se nije nasmejao od 1949. godine – kako otkada sam počeo da izmišljam priče davne 1986. meni nikada više nije bilo dosadno.

Ipak, da li je to uopšte lepa književnost? Za takvu procenu je ipak moralo da prođe neko vreme, čitaj sazrevanje, a i da se ja posle početnih lutanja pronađem najpre u žanrovskoj književnosti – dabome, istoj onoj koju sam u i dalje formativnim godinama gutao na kamare. Time dolazimo i do sledeće istine kako se zaista postaje pisac – neophodnog kaljenja i brušenja sirovog talenta na književnim konkursima, a posebno radionicama kreativnog pisanja – jer se takve stvari, naravno, ne uče na fakultetima. I mora se početi od priča! Ko god je zagrizao najpre u roman, a da nije naučio ekonomičnost efektivnog pripovedanja u tekstu sa ograničenim, čak i fiksnim brojem slovnih znakova, po meni je grdno pogrešio. Ne zato što ja volim priče, nego zato što je to prosto logičan sled. Već sa ovom drugom „svetom tajnom pripovedanja“ dotičemo se i aktuelnog razloga da budem ispitivan na temu književnosti – zbirke priča „Dum-dum“.

Kao rekapitulacija moje osamnaestogodišnje književne karijere u isto toliko priča, i sama zbirka pripoveda o nekadašnjem piscu-žutokljuncu, koji se s vremenom oslobađao stega sopstvene neodlučnosti, da bi postajao sve provokativniji, direktniji, i umešniji pripovedač. To ne znači da su moje starije priče u zbirci na bilo koji način slabije – pre svega, jer sam u pripremi knjige žestoko radio na tome da svaka od njih bude temeljno prerađena kako bi inspiracija mladosti bila dodatno podržana zanatskim umećem zrelosti. Iako stvaralac mora u jednom trenutku da napusti svoje delo, da uradi onaj poslednji potez četkicom, dletom, ili pritiskom tastature, nije zgoreg preispitati tu kreaciju, vratiti joj se svežih očiju, posle meseci (ili godina!) razdvojenosti, koje daju novu vizuru i odlučnost da se sopstveni rad gleda kao tuđ, a svi mogući korisni saveti dobronamernika primene u potpunosti.

Treći razlog zbog kojeg vredi pisati i kako da to pisanije bude upečatljivo i vredno tuđeg dragocenog truda da ga zaista i pročita jeste istina. Istina o tome ko su ljudi o kojima pišete, zašto su njihove priče važne i kako da ih čitalac prihvati sa emocijama sličnim onome što ste i vi osetili kada ste ih stvarali. Priče u zbirci „Dum-dum“ se dešavaju u svetovima koji su oneobičeni fantastičnim elementima, ili se pak radnja odigrava u nekoj od mogućih budućnosti, a nije mi mrska ni alternativna (ili možda samo još neotkrivena?) prošlost. I pored toga, prva stvar na koju uvek mislim kada stvaram jeste to da li su moji likovi uverljivi a svet u koji ih smeštam pravo ogledalo našeg, a ne tek nekakvi simularkum. Ti problemi se rešavaju autentičnošću, iskrenošću i prosejavanjem svega stvarno zanimljivog i jedinstvenog iz sopstvenog iskustva, i iskustava drugih. Bilo da je u pitanju srednjovekovni mistik u Pragu, zlosrećni domaći fudbaler bolji od velikog Pelea, subsaharski dečji gospodar rata, pravi šimpanza u zoološkom vrtu budućnosti u kojem su robotske replike zamenile izumrle životinje ili konačno – ja sâm, u metaforičnim interpretacijama najdramatičnijih ličnih doživljaja – svi moji likovi su oživljeni zahvaljujući stvarnim osobama na kojima su bazirani. Dodajte na to bezbroj detalja, anegdota, specifičnosti izražavanja pa i čitavih zapleta baziranih na realnim dešavanjima i imate nadnaravnu prozu koja se doživljava kao čisti, najbolji realizam.

Autor: Pavle Zelić
Izvor: BLIC - POP&Kultura