Kako ju je istraživanje porodičnog nasleđa i upoznavanje sa okrutnom tradicijom vezivanja ženskih stopala dovelo do pisanja romana „Lotosove cipele“, ekskluzivno za Bukmarker otkriva autorka Džejn Jang.

Za Kinu je 19. vek bio vreme previranja: sve veći uticaj Zapada bio je izazov za tradicionalne kulturne norme. Od svih promena, pokret protiv čvrsto uvezanih stopala (kampanja protiv ukidanja te prakse počela je još u 10. veku) bio je, možda, i najznačajniji. U romanu „Lotosove cipele“ gotovo sve žene, osim onih iz najsiromašnijih porodica, imale su „zlatne ljiljane“ (uvezana stopala). Kada je reč o udaji, „zlatni ljiljani“ su bili obeležje ugledne žene – bili su vredniji od lepote, bogatog miraza, a ponekad čak i od plemićkog porekla. U zapadnim istorijskim izvorima vezivanje stopala je uglavnom prikazivano kao okrutno i varvarsko, pa je uspešna kampanja za njegovo ukidanje slavljena kao nesumnjiva pobeda. Ali sumnjam da je stvarnost bila mnogo kompleksnija za žene koje su živele u to doba. U „Lotosovim cipelama“ Mali Cvet je primorana da razveže svoje „zlatne ljiljane“, jer njena gospodarica Linđing želi da zadrži prirodna stopala. Njihov odnos mi omogućava da istražim suptilne motive koji stoje iza odluke majke da veže stopala svojoj ćerki.

„Lotosove cipele“ se takođe bave posledicama pokreta protiv vezivanja stopala. Iako je za žene, naravno, bilo oslobađajuće da imaju prirodna stopala, u to vreme, one koje su prve napustile tu tradiciju platile su visoku cenu. Žene poput Malog cveta i Lingđing suočavale su se sa neizvesnom budućnošću – njihove šanse za brak, kao i društveni status bili su ozbiljno ugroženi zbog aktivizma modernog doba, iako je on bio dobronameran.

Takođe me inspirišu porodične priče iz stare Kine, gde su odrasle moje bake. Sa tatine strane, moja maa maa često je govorila o mojoj dalekoj baba-tetki: uprkos svim preprekama, izuzetna veština vezivanja koju je imala Jesenji Mesec omogućila joj je da se uda u uglednoj porodici, iako nije imala vezana stopala. Od moje bake po majci naučila sam o Sestrinstvu celibata – manje poznatom feminističkom pokretu u kojem su zajednice žena odbacivale brak i udruživale svoje zarade (od razvijanja svile) kako bi zajednički postale nezavisne.

Kada sam počela da pišem „Lotosove cipele“, mnogi istorijski romani koje sam čitala imali su vrlo otvorene ženske likove koje su često u potpunosti odbacivale tradicionalna očekivanja. Ja sam želela da stvorim lik koji se oslanja na tradiciju, ali joj nije rob – ženu koja je jaka i hrabra, ali suzdržana – to je Mali Cvet! Njen lik je takođe oličenje moje daleke baba-tetke.

Lik Linđing je zasnovan na mojoj baki po majci Po Po: obe su želele da pobegnu od rodnih uloga koje su ih sputavale. Sa skoro 170 centimetara, Po Po je bila viša od većine kineskih žena, a i mnogih muškaraca. Imala je snažan glas i izdržljivost šampionke triatlona. Po Po je silno želela da se priključi Sestrinstvu celibata, ali su ta društva uglavnom bila ukinuta do vremena kada je ona bila mlada žena. Ipak, Po Po ih je duboko poštovala, i od nje sam i sama postala fascinirana tim pokretom.

U svetu romana „Lotosove cipele“ sudbina i sujeverje igraju veliku ulogu. Slično tome, i srećne okolnosti su odigrale važnu ulogu u mom istraživanju za roman, kada smo moj suprug i ja putovali u Guangdžou (nekada poznat kao Kanton) kako bismo istražili Sestrinstvo celibata. Želela sam da pronađem jedno od originalnih utočišta gde su žene živele – poznata su bila kao Dvorana Večne Čistoće. Na stanici Šundak pronašli smo mladog vozača punog entuzijazma koji nam je rekao da je najbliže utočište udaljeno svega 20–30 minuta vožnje. Više od sat vremena kasnije i dalje smo bili na putu. Vozač je zatražio pomoć od najbliže policijske stanice u vezi s pravcem. Jedan od policajaca nas je otpratio motociklom. Ali je bilo zaključano! Znak na kapiji nam je rekao da moramo da odemo u tematski park posvećen Brusu Liju da bismo pronašli vodiča koji ima ključ. Da li takvo nešto zaista postoji? U svakom slučaju, krenuli smo tamo. Na moje iznenađenje, vodič je zaista bio tamo, i s velikim uzbuđenjem nam je pokazivao mesto. Poseta je bila fascinantna i pružila mi je mnogo inspiracije, koju sam pretočila u „Lotosove cipele“. Koincidencijom, jedna devedesetogodišnja članica Redovničkog sestrinstva je tada bila u poseti i pristala je da da intervju.

Od tada sam uverena da su „Lotosove cipele“ priča koja je suđena da bude ispričana.

Autor: Džejn Jang
Izvor: časopis Bukmarker, br. 53
Foto: Privatna arhiva