Mrzim da pišem romane. To je mukotrpan, pedantan posao. Godinu ili godinu i po dana svakodnevne rutine, od pet do osam sati rada, uključujući praznike. Za profesionalnog pisca (ili barem tip profesionalca kakav sam ja, ne umetnika, već zanatlije koji priča priče najbolje što ume) to se ne razlikuje mnogo od bilo kog drugog posla. Kao da ideš u kancelariju ili fabriku, sa karticom kojom otkucavaš dolazak i odlazak. Nema tu ničeg romantičnog ni glamuroznog. To je rutinski, organizovan posao. Posao koji zamara, kao i svaki drugi.

Volim da zamišljam. Stvaranje zapleta, likova, dijaloga i scenograije za mene je najbliže sreći. Kao da čitate roman koji se neprestano menja, a stranice se smenjuju samo u vašoj glavi. Ležete svake večeri razmišljajući o poglavlju koje ćete ujutru napisati. Čitate knjige koje se tiču teme – i tako učite. Posmatrate svet gladnim okom lovca koji još uvek nije ispalio metak. Smišljate kako da uklopite sve što izmislite. To volim u ovom zanatu, kojim se bavim već trideset pet godina. Ali ništa od toga ne bi imalo smisla, niti bih mogao sebi da priuštim tu srećnu fazu, ako naposletku roman ne završim i ne objavim – da opravdam vreme i novac uložene u to početno zadovoljstvo. Niko ne može da živi samo od svoje mašte ako je ne pretoči u nešto što i drugima može biti zanimljivo.

Glava romanopisca je čudna tvar. Pisac živi drugačije, fokusiran na paralelni, izmaštani svet koji se često prepliće sa stvarnim. Ponekad čak postaje stvarniji. Za sebe mogu reći da više vremena provodim tamo nego ovde, i verujte mi – ima to svojih prednosti. Kao kad pređete iz jedne prostorije u drugu, jer vam prva ne odgovara, a druga je nameštena baš po vašem ukusu. Zanimljivo je, u tom dvostrukom životu između stvarnosti i fikcije, da fikcija ponekad prethodi stvarnosti, predviđa je ili najavljuje. Želim da kažem – iako ne znam da li umem da objasnim – da stvarnost ponekad samo potvrdi ono što ste ranije izmislili.

To mi se često dešavalo, i dešava se još uvek. Pošto se delo romanopisca hrani maštom, pročitanim i proživljenim, nije manje verovatno da vas slučaj ponekad postavi pred mesta, situacije ili likove koje ste izmislili ili pročitali. Odjednom se nađete pod zidinama Troje, na palubi Titanika, ispred tela Rodžera Akrojda, ili se sretnete sa Hansom Kastorpom, madam Bovari, ili čak – uz dužno poštovanje – sa sopstvenim likovima, za koje ste dotad verovali da su puki plod vaše mašte.

Poslednji put mi se to nedavno desilo. Predeo, jedan pejzaž. Gotovo sam završio svoj najnoviji roman i želeo sam da osvežim sećanja nekim mestima i scenama. Seo sam na avion za Krf, gde se radnja romana „Poslednji problem“ dešava. Hteo sam da se uverim u boju mora, vetar, svetlost, vegetaciju, boje kuća, nijanse svitanja i sutona. Možda će se sve to pretvoriti u samo nekoliko redova (s godinama sam naučio da budem sažetiji u opisima) ali meni je važno, da bih ja, a potom i čitalac, jasnije razumeo gde se i kako radnja odvija. Bio sam, dakle, na tom ostrvu van sezone, s dodatnom prednošću jer nije bilo turista. Zamislite pustoš. A pošto je i vreme bilo loše (što mi je sasvim odgovaralo za roman) mogao sam da šetam u miru, potpuno posvećen onome što radim.

Tada se to ponovo dogodilo. Za mesto radnje sam zamislio ostrvo severno od Krfa, izmišljenog imena – Utakos. Detaljno sam ga opisao: malo, šumovito, sa ruševinama mletačkog utvrđenja i plažom zaštićenom od severozapadnog vetra. I tako sam se jednog kišnog jutra našao pred njim. U stvarnosti to nije bilo ostrvo, već malo poluostrvo, ali sve ostalo bilo je identično onome što sam izmislio. Svaki čempres, svaka maslina, svaki kamen – sve je bilo baš tamo gde treba da bude. I u tom trenutku, kao da je čekalo moj dolazak, sunčev zrak se probio kroz niske, sive oblake i obasjao ga, kao da kaže: „Evo ga, prijatelju.“ Dajem vam reč da mi se učinilo, ili sam zaista video, dvoje mojih likova kako tu ispred ili pored mene stoje, hodaju plažom tragom neke tajne. Nasmejao sam se. Glasno, iskreno, srećno. Jer upravo zbog toga se pišu romani.

Autor: Arturo Peres-Reverte
Izvor: zendalibros.com
Prevod: Laguna