Plakao sam... I ne stidim se što sam plakao! I nisam jedini koji je plakao. Plakao je i Džoni Dep na filmu a niko mu nije zamerio, pa što bi i meni. Jer... nije lako plakati. Naprotiv... Užasno je teško! Najteže je pustiti suzu onako iskreno, najiskrenije, a da pritom spoznajete da to ne činite zbog nečeg imaginarnog, tek ovlaš pročitanog, što vam se, eto, načas učinilo vrednim plakanja.

Nisam ovo očekivao, zaista. Nisam očekivao da me nešto toliko razbije. Da me raznese u komadiće i da me natera da svaka pojedinačna ćelija zadrhti u lavini osećanja koja preplavljuju nezaustavljivo ovaj skelet obavijen mrežom mišića i kožom što se čovek zove samo zato što mu je Bog dao dar ili usud pameti i razuma da uopšte može da plače. Nisam verovao da će me jedna knjiga naterati da se osetim čovekom u tolikoj meri da sve ostalo postaje mizerno, takoreći ništavno, ne u literarnom smislu, nego u onom najširem mogućem.

Jer kako objasniti nekome šta je ova knjiga. Ona nije Biblija, nije Psaltir, nije Sveta knjiga niti Velesova knjiga... A sve je to u stvari! Ona ima nešto što druge nemaju! Ona ima moć! Moć da vas natera da plačete.

I ne samo to! Ima i moć da vas natera da se upoznate! S kim? Sa samim sobom, eto s kim! Da se pogledate u ogledalo! Ali ne bilo koje ogledalo. U čarobno ogledalo samo vama vidljivo a u koje se retko ko seti da pogleda dok ga neka muka i jad ne nateraju, a i to retko. A sigurno je samo jedno, nećete se u njemu ogledati ni svaki put kad vama padne na pamet. Neee, braćo moja... I to treba zaslužiti! Čime? Suzama, eto čime! Sopstvenim suzama u kojima grcate dok priznajete sebi samima sve grehe koje ste počinili, kajući se i tako ih okajavajući dok prvi put u životu shvatate da Bog postoji i da je u svima nama. Ne, nije u onoj zgradi od kamena... U nama je... Ili nije! U stvari, jeste sigurno samo neko neće da ga vidi, a neko ne može.

A Sveti Nikola? I on je tu! Uvek! I svuda! Uvek je i bio! I pre nas! I pre Hrista dok smo ga Dajbog zvali! I nikada nije prestao da daje! Brodi ovaj brod srpski kroz vremena teška i neumoljiva u kojima je i jedna lepa reč, jedan gest dobre volje, jedno dobro delo dovoljno da mu natera suze na oči. Ali ne tuge radi... Nego od radosti! Dosta je bilo onih prvih, vreme je za suze radosnice. Ne zato što se u svetu belom nešto promenilo na bolje, ne zato što će neko da nam da nešto za džabe, ne zato što je srpski inat opet pobedio... Ne... Nego zato što smo plakali! Zato što smo se upoznali! I prepoznali! Zato što nas je mnogo! I sve nas je više! Zato što je svako od nas prepoznao sebe kao poštara koji donosi poštu sa onoga sveta a koja se čitati ne da, ili kao fotografa koji grehe smešta na olovnu ploču i vidi ono što se golim okom videti ne da, ili kao nakazu savremenog sveta koja to nije a koju samo srodna duša prepoznati može, ili kao babicu koja živote uze osim što ih i dade da bi ih i vratila, ili kao duha starih ratnika srpskih koji u svima nama odjekuju pulsirajući u svakom otkucaju srca čineći nas ponosnijim, hrabrijim i čistijim nego što možda zaista jesmo... Zato što je Bane plakao dok je pisao ovu knjigu... Zato što sam ja plakao dok sam je čitao... Zato što smo svi plakali ili se bar jednom zaplakali i zagrcnuli dok smo špartali preko razlistanih strana stremeći od prve ka poslednjoj reči... Od korice do korice. I Bogu hvala i neka nam oprosti što posekosmo drva da bi ove reči do nas doprle, ali vredelo je! Svakog poglavlja, svake strane, svakog pasusa, svake reči i svakog slova... Do poslednje tačke. Zato što smo osetili olakšanje ispovedajući se njemu kroz sebe same konačno pronašavši vertikalu koju je iskonsko zlo davno od nas ukralo i sakrilo, a on je strpljivo čekao da je ponovo otkrijemo i uspostavimo i da mu se vratimo! Jer... To nisu suze Svetog Nikole... To su naše suze! On, Sveti Nikola, plače našim suzama! Ne samo zbog nas samih već zbog dece naše i budućnosti naše a kroz nas! I hvala mu!

Autor Aleksandar Petrović
Izvor: Časopis Poredak