Suzan Orlin autorka knjige „Kradljivac orhideja“ govori o činjenicama, fikciji i filmovima
Ako je ikada neki film snimljen po knjizi potegao više pitanja za originalnog autora, to je svakako „Adaptacija“, filmska interpretacija publicističke knjige autorke Suzan Orlin iz 1998. godine – „Kradljivac orhideja“. Suprotno većini filmova zasnovanih na književnim predlošcima (u kojima se glas originalnog autora, pa i sama priča, često izgube u holivudskom sjaju), „Adaptacija“ postavlja knjigu i samu autorku u prvi plan priče. U namernom pokušaju da se pomute granice između činjenica i fikcije, autorka (koju glumi Meril Strip) prikazana je kao ojađena intelektualka iz Njujorka koja postaje ovisnik i ubica.
Ko ne bi imao pitanja?
Nakon projekcije filma „Adaptacija“, koja se održala u sklopu programa letnje škole pisanja na Harvardu, Orlinova je junački odgovarala na pitanja publike čije se interesovanje probudilo nakon gledanja ovog kritički priznatog, mada neobičnog, filma.
Orlinova je podelila svoja iskustva rada kao novinar ali i ona o filmu i neočekivanoj popularnosti koja ju je dočekala nakon premijernog prikazivanja „Adaptacije“ 2002. godine (i kolekciji prestižnih priznanja i nagrada koje su usledile). Sebe je opisala kao osobu koju pokreće večita znatiželja za novim svetovima i opsesijama, što se savršeno uklapa u profil istraživačkih novinara Njujorkera, koji su na glasu po uverljivom i upečatljivom izveštavanju o neobičnim pričama.
„Uvek sam u potrazi za sledećom pričom“, rekla je. „Nikada ne mogu znati sa sigurnošću odakle će neka da iznikne.“ Kako je saopštila, trenutno radi na priči koja je potekla od razgovora sa devojčicom koju je srela dok je šetala psa. Knjiga „Kradljivac orhideja“ se razvila iz majušnog članka koji je Orlinova pročitala tokom inače dosadnog leta avionom, u odbačenom primerku Majami Heralda koji je nekako završio u džepu na sedištu.
„Zanimljiva avantura“
Orlinova je prodala autorska prava za film kada je njena priča o opsesivnom kolekcionaru orhideja sa Floride, Džonu Larošu, objavljena kao članak u Njujorkeru a pre nego što je prerasla u knjigu „Kradljivac orhideja“. Priznala je da nije imala predstavu kako će iko moći ovu priču da pretoči u film. „Ja se ne bih latila tog zadatka“, rekla je misleći na proces pisanja scenarija, tj. adaptacije književnog dela za film. „Ovu priču je bilo neverovatno teško preneti na filmsko platno zbog svih poteškoća koje će Čarlijev lik izneti u filmu.“
Zaista, radnja „Adaptacije“ se na prvi pogled više vrti oko scenariste Čarlija Kofmana (koga igra Nikolas Kejdž) i njegovih neurotičnih, samoprezirućih težnji da pretoči knjigu Suzan Orlin u film, nego oko Laroša, razbojništva, pa čak i orhideja. Film skače s jednog vremenskog intervala na drugi, prikazujući nam čas događaje koji slede, čas se vraćajući na momente iz prošlosti, preplićući Kofmanovu blokadu sa istraživanjem koje Orlinova sprovodi kako bi saznala koje strasti i koji motivi pokreću ekscentričnog, bezubog Laroša. Tokom procesa, Kofman se zaljubljuje u sliku autorke koja se nalazi na koricama knjige, njegov brat blizanac Donald (kog takođe glumi Kejdž) doživljava ogroman uspeh kao scenarista, a Laroš i Orlinova lutaju dubinama Fakahači močvare u potrazi za retkom orhidejom – „duhom“.
Kada bezbrižni Donald, kao čista suprotnost svom turobnom bratu blizancu, ponudi udžbeničke savete za pisanje scenarija kako bi Čarli uopšte započeo rad na svom, činjenice počinju da se prepliću sa fikcijom i radnja filma se upušta u zbrku zamenjenih identiteta, špijunaže, droge, pornografije i nasilja. Ljubavni zaplet, jurnjava kolima i srećan kraj zaokružuju prelaz sa Čarlijeve netradicionalne vizije na bratovljev konvencionalan – premda uspešan – pristup.
Orlinova je svoj prvi susret sa filmskom industrijom opisala uz dozu humora, podsmevajući se sopstvenoj naivnosti. Kada su joj producenti saopštili da će pisanje scenarija preći u ruke, tada ne previše poznatog, Kofmana, pogrešno je čula da je on odgovoran za scenario „Ubiti Džona Malkoviča“ (Kofman je napisao scenario za „Biti Džon Malkovič“ koji je takođe bio pod rediteljskom palicom Spajka Džounsa). „Mislila sam da će od moje knjige napraviti triler“, rekla je Orlinova. „Pretpostavila sam da će film govoriti o Larošu, o zločinu, a ne o svemu osim o zločinu.“
Kada su joj producenti predočili scenario, nakon pozamašnog luksuznog ručka koji je trebalo da je omekša, izjavila je: „Bila sam u šoku“. Prvobitno je zatražila da joj izmene ime kako bi zaštitila svoju profesionalnu reputaciju, zahtev koji producenti nisu bili voljni da prihvate. „Naposletku sam jednostavno odlučila ’o, dovraga, biće ovo jedna zanimljiva avantura’,“ rekla je Orlinova.
Činjenice su činjenice
„Ovo je zadivljujuće umetničko delo“, rekla je nakon projekcije filma. „Ne prati moju knjigu u potpunosti, ali je to sasvim u redu.“ Nije se mnogo toga promenilo od kada je postala svetski poznata zahvaljujući filmu „Adaptacija“. Nastavlja da piše za Njujorker sa istim žarom i posvećenošću i svakom narednom projektu prilazi sa malo više od lične znatiželje. Zasluge za uspeh pripisuje uverljivim pričama o kojima izveštava, za koje kaže da su proizvod „kombinacije sreće i instinkta“.
Orilnova uglavnom uživa u čitanju fikcije, iako se mnogi majstori njenog zanata nalaze na spisku njenih omiljenih stvaralaca: Džoun Didion, Tomas Vulf, Džon Mekfi i pisci „sa dugom tradicijom saradnje sa Njujorkerom“. Iako je opisala da je njen rad pod direktnim uticajem tehnika, ritma i stila koje možemo pronaći u fikciji, njen publicistički rad „nikada nije prešao granicu“. „Ne može biti ovako ili onako. Činjenice su činjenice,“ rekla je Orlinova.
Iako film „Adaptacija“ prelazi granicu između činjenica i fikcije, autorka i Čarli Kofman dele makar jedan problem sa kojima se pisci susreću. „Smatram da je struktura najteži deo stvaralačkog rada i, iskreno, njegov najvažniji deo,“ rekla je. „To uvek predstavlja izazov i nikada ne neće biti lak zadatak.“
Autor: Bet Potijer
Izvor: news.harvard.edu
Foto: Larry D. Moore CC BY-SA 3.0
Prevod: Aleksandra Branković
Ko ne bi imao pitanja?
Nakon projekcije filma „Adaptacija“, koja se održala u sklopu programa letnje škole pisanja na Harvardu, Orlinova je junački odgovarala na pitanja publike čije se interesovanje probudilo nakon gledanja ovog kritički priznatog, mada neobičnog, filma.
Orlinova je podelila svoja iskustva rada kao novinar ali i ona o filmu i neočekivanoj popularnosti koja ju je dočekala nakon premijernog prikazivanja „Adaptacije“ 2002. godine (i kolekciji prestižnih priznanja i nagrada koje su usledile). Sebe je opisala kao osobu koju pokreće večita znatiželja za novim svetovima i opsesijama, što se savršeno uklapa u profil istraživačkih novinara Njujorkera, koji su na glasu po uverljivom i upečatljivom izveštavanju o neobičnim pričama.
„Uvek sam u potrazi za sledećom pričom“, rekla je. „Nikada ne mogu znati sa sigurnošću odakle će neka da iznikne.“ Kako je saopštila, trenutno radi na priči koja je potekla od razgovora sa devojčicom koju je srela dok je šetala psa. Knjiga „Kradljivac orhideja“ se razvila iz majušnog članka koji je Orlinova pročitala tokom inače dosadnog leta avionom, u odbačenom primerku Majami Heralda koji je nekako završio u džepu na sedištu.
„Zanimljiva avantura“
Orlinova je prodala autorska prava za film kada je njena priča o opsesivnom kolekcionaru orhideja sa Floride, Džonu Larošu, objavljena kao članak u Njujorkeru a pre nego što je prerasla u knjigu „Kradljivac orhideja“. Priznala je da nije imala predstavu kako će iko moći ovu priču da pretoči u film. „Ja se ne bih latila tog zadatka“, rekla je misleći na proces pisanja scenarija, tj. adaptacije književnog dela za film. „Ovu priču je bilo neverovatno teško preneti na filmsko platno zbog svih poteškoća koje će Čarlijev lik izneti u filmu.“
Zaista, radnja „Adaptacije“ se na prvi pogled više vrti oko scenariste Čarlija Kofmana (koga igra Nikolas Kejdž) i njegovih neurotičnih, samoprezirućih težnji da pretoči knjigu Suzan Orlin u film, nego oko Laroša, razbojništva, pa čak i orhideja. Film skače s jednog vremenskog intervala na drugi, prikazujući nam čas događaje koji slede, čas se vraćajući na momente iz prošlosti, preplićući Kofmanovu blokadu sa istraživanjem koje Orlinova sprovodi kako bi saznala koje strasti i koji motivi pokreću ekscentričnog, bezubog Laroša. Tokom procesa, Kofman se zaljubljuje u sliku autorke koja se nalazi na koricama knjige, njegov brat blizanac Donald (kog takođe glumi Kejdž) doživljava ogroman uspeh kao scenarista, a Laroš i Orlinova lutaju dubinama Fakahači močvare u potrazi za retkom orhidejom – „duhom“.
Kada bezbrižni Donald, kao čista suprotnost svom turobnom bratu blizancu, ponudi udžbeničke savete za pisanje scenarija kako bi Čarli uopšte započeo rad na svom, činjenice počinju da se prepliću sa fikcijom i radnja filma se upušta u zbrku zamenjenih identiteta, špijunaže, droge, pornografije i nasilja. Ljubavni zaplet, jurnjava kolima i srećan kraj zaokružuju prelaz sa Čarlijeve netradicionalne vizije na bratovljev konvencionalan – premda uspešan – pristup.
Orlinova je svoj prvi susret sa filmskom industrijom opisala uz dozu humora, podsmevajući se sopstvenoj naivnosti. Kada su joj producenti saopštili da će pisanje scenarija preći u ruke, tada ne previše poznatog, Kofmana, pogrešno je čula da je on odgovoran za scenario „Ubiti Džona Malkoviča“ (Kofman je napisao scenario za „Biti Džon Malkovič“ koji je takođe bio pod rediteljskom palicom Spajka Džounsa). „Mislila sam da će od moje knjige napraviti triler“, rekla je Orlinova. „Pretpostavila sam da će film govoriti o Larošu, o zločinu, a ne o svemu osim o zločinu.“
Kada su joj producenti predočili scenario, nakon pozamašnog luksuznog ručka koji je trebalo da je omekša, izjavila je: „Bila sam u šoku“. Prvobitno je zatražila da joj izmene ime kako bi zaštitila svoju profesionalnu reputaciju, zahtev koji producenti nisu bili voljni da prihvate. „Naposletku sam jednostavno odlučila ’o, dovraga, biće ovo jedna zanimljiva avantura’,“ rekla je Orlinova.
Činjenice su činjenice
„Ovo je zadivljujuće umetničko delo“, rekla je nakon projekcije filma. „Ne prati moju knjigu u potpunosti, ali je to sasvim u redu.“ Nije se mnogo toga promenilo od kada je postala svetski poznata zahvaljujući filmu „Adaptacija“. Nastavlja da piše za Njujorker sa istim žarom i posvećenošću i svakom narednom projektu prilazi sa malo više od lične znatiželje. Zasluge za uspeh pripisuje uverljivim pričama o kojima izveštava, za koje kaže da su proizvod „kombinacije sreće i instinkta“.
Orilnova uglavnom uživa u čitanju fikcije, iako se mnogi majstori njenog zanata nalaze na spisku njenih omiljenih stvaralaca: Džoun Didion, Tomas Vulf, Džon Mekfi i pisci „sa dugom tradicijom saradnje sa Njujorkerom“. Iako je opisala da je njen rad pod direktnim uticajem tehnika, ritma i stila koje možemo pronaći u fikciji, njen publicistički rad „nikada nije prešao granicu“. „Ne može biti ovako ili onako. Činjenice su činjenice,“ rekla je Orlinova.
Iako film „Adaptacija“ prelazi granicu između činjenica i fikcije, autorka i Čarli Kofman dele makar jedan problem sa kojima se pisci susreću. „Smatram da je struktura najteži deo stvaralačkog rada i, iskreno, njegov najvažniji deo,“ rekla je. „To uvek predstavlja izazov i nikada ne neće biti lak zadatak.“
Autor: Bet Potijer
Izvor: news.harvard.edu
Foto: Larry D. Moore CC BY-SA 3.0
Prevod: Aleksandra Branković
Autor: Suzan Orlin
