„Kud god pogledaš, neko je protiv nekoga, neko nekog vređa, ne volimo se, svako je jedino sam sebi važan“, napisala je Sonja Ćirić u romanu „Glasovi Žute sveske“.

Za prethodni „Neću da mislim na Prag“ dobila je više nagrada među kojima i Politikinog zabavnika, a kroz godine unazad knjigama „Roman u mojoj glavi“, „Naša sjajna igra“, „Jedva čekam sutra“...osvajala je najmlađu čitalačku publiku.

Kao pisac literature za decu ne retko je govorila o svojim iskustvima koja upućuju na to koliko deca i mladi vole i hoće da čitaju, uprkos uvreženom, raširenom suprotnom mišljenju a budući da je urednik i novinar nedeljnika Vreme dodavala da je ozbiljnost u svetu malih i mladih jednako važna i snažna kao i u svetu odraslih, samo kod dece ima i posebnu, suštinsku lepotu za razliku kod onih koji to više nisu kod kojih pre svega nosi težinu.

U uzbudljivom, neobičnom, sočnom romanu za odrasle „Glasovi Žute sveske“ (Laguna) kroz priču bračnom paru danas i ovde između ostalog preispituje temu usamljenosti, međuljudskih odnosa, puteve, stranputice, uzroke nerazumevanja...

Veli da joj je (i) za tu knjigu inspiracija bila – presan život.

„Već duže vreme slušam priče svojih prijatelja na temu bojazni od usamljenosti. Šta da radiš kad si s nekim, a usamljen si? Šta ako se jednog dana probudiš i shvatiš da u tvom svetu, onom koji si izabrao i u kome ti je bilo dobro, odjednom više nema mesta za tebe? Šta da uradiš, da odustaneš od onog sto si do tada gradio? Dakle, verovatno mi je zbog tih priča palo na pamet da bi takvom temom trebalo nastaviti moju prvu knjigu 'Prilagođavanje je bele boje' koja je do ove, do 'Glasova Žute sveske', bila i jedina moja knjiga za odraslu publiku. Ona prva počinje pomenutu temu, a ova nova priča o jednom od mogućih rešenja.“

U središtu romana je bračni par, radnja se odvija nekoliko dana u Amsterdamu i nekoliko u Beogradu, uz njih je i ćerka im... Između ostalog, njihovi dijalozi su više razmena monologa. Može li se uhvatiti trenutak kad se izgubi bliskost?

Moji likovi, Jelena i Boris nisu osetili kad se to desilo. A nisu ni predosetili, nisu primetili ni jedan jedini znak kojii bi najavio promenu – što ne znači da takvih znakova nije bilo svuda oko njih. Da jesu, sigurna sam da bi reagovali, da bi učinili makar nešto, a možda i sve što je u njihovoj moći da se njihovi dijalozi ne pretvore u monologe. Na kraju krajeva, to bi bilo jednostavnije od svega onoga što treba preduzeti da se nestala bliskost vrati.

Nameće se i pitanje zašto baš taj, takav naziv?

Boris, lik iz romana, napravio je dve sveske žutih korica. Jednu je ukrasio crtežom malenog cveta u uglu, i dao je Jeleni, takođe liku iz romana, sa porukom da u njoj beleži samo srećne dane. Ispostavilo se da je Žuta sveska postala njihovo ogledalo, zbirka upozoravajućih glasova koje su primetili tek tu u njoj. Valjda je zbog toga pišem velikim slovom.

Junakinja je novinarka nezavisnog nedeljnika; što otvara spektar pitanja; od toga da li tu ima autobiografskih momenata budući da radite u Vremenu do načina na koje se stvarnost prelama sa jedne strane u novinama i, sa druge, u književnosti?

Naravno da je Jelena mogla da bude bilo šta drugo. I naravno da mi je najlakše da pišem o novinarki zato što se u tu profesiju najbolje razumem. Ali smem da tvrdim da je glavni razlog ipak okolnost da je za priču tako bilo najbolje. Pisanje novinskih tekstova je i intelektualna i kreativna aktivnost, ma koliko to na osnovu većine ovdašnjih medija izgledalo suprotno, i utiče na lični život, privatni. Novinar prilagođava svoje privatne aktivnosti radnim, u ovom poslu ne postoji radno vreme. Novinarski posao menja pogled na svet, navike, čak i izbor prijatelja, i da ne nabrajam kako sve utiče na život onoga koji ga obavlja. Neko ko je s njim ili s njom mora da se izbori sa svim tim. Šta ako mu zafali motiva?

Na stranicama romana, u pozadini je društveni kontekst; on je scenarista koji radi film o migrantima, negde pri kraju knjige je rečenica „Umorna sam od toga 'nikad više'“... Koliko nas, i kako, određuje društveni kontekst?

Pisala sam o ljudima koji žive ovde i danas. Dakle u okolnostima u kojima vi ne možete ni vazduh da udahnete a da ne upijete taj društveni kontekst u kome živimo. Nedavno me je, na primer, jedna gospođa dugo i silno kritikovala u telefonskom razgovoru zato što sam nakon dva pokušaja da izgovorim njeno zanimanje – antropološkinja, odustala i rekla sve to isto samo u muškom rodu. Rekla je da sam je razočarala, što meni, naravno da nije bilo prijatno, i uticalo je na moje raspoloženje. Ali samo zato što sam se, iz poštovanja prema njenom imenu, uzdržala da je ne pitam da li je ona sad, kao antropološkinja, statusno ravnopravnija nego što je bila? Da li je sigurna da njen kolega i dalje neće imati višu platu od nje samo zato što je muškog pola? Da li će ona kvalitetnije raditi svoj posao nego dok je bila antropolog? Pomenula sam samo jedan detalj, a naš je društveni kontekst prepun krupnih, velikih problema i pitanja, među kojima su, kao jedni od najvažnijih – ekološki! Da, kontekst kroji život, ne retko i menja ljude... Mislim da vas od ovdašnjeg društvenog konteksta nikakva maska ne može zaštiti.

Razgovarala: Tatjana Nježić
Izvor: Blic