Sonja Ćirić: Deca nezasluženo žive u ovakvoj stvarnosti
Roman Sonje Ćirić „Neću da mislim na Prag“ priča je o jednoj trinaestogodišnjoj devojčici, o talentu, motivima i šansama, o rivalstvu, prijateljstvu, simpatijama, o sumnjama, dilemama, istrajavanju… Popularan i čitan, roman je na beogradskom Sajmu knjiga dobio i Nagradu za najbolju dečju knjigu.
U razgovoru za City Magazine Sonja Ćirić otkriva šta danas odlikuje generacije o kojima piše i kojima se obraća. Kako su joj postali inspirativni, i zašto smatra da su definitivno bolji od svojih roditelja.
Kako ste počeli da pišete romane za decu i tinejdžere? Šta vas je podstaklo?
Ne znam baš tačan i precizan odgovor, ali mislim da je svemu kriva moja ćerka. Gledala sam nju, i tu decu koja dolaze u kuću, njene drugare. Pošto su vrlo glasni, i čuju se, ne može čovek da ne čuje šta oni pričaju – razgovarali su o divnim stvarima, raznim dogodovštinama. Kasnije sam to želela da prenesem na papir.
Kako ste došli na ideju za knjigu „Neću da mislim na Prag“?
Ja dosta sporo pišem. Ideja datira odavno. Prvo sam nameravala da uradim roman za odrasle u kome se govori o sukobu u porodici u kojoj je jedan roditelj ostao bez posla. Jedna, takozvana socijalna priča, i priča o tome kako se ti problemi reflektuju na dete. Međutim, otelo se. Prebacila sam se potpuno na vizuru deteta, i napisala roman za decu.
Čime ste se rukovodili kad ste oblikovali glavnu junakinju?
Jednom sam rekla da svi mi znamo mnogo takve dece. U mojoj zgradi, koja je mala, i nema mnogo stanova, postoji bar dvoje-troje dece koji žive u takvim porodicama, u kojima nisu oba roditelja zaposlena, ili jedan roditelj radi dva posla, ne viđaju se… I ta deca su se promenila, situacija ih je promenila, i pokušavaju da sami reše taj neki problem. I shvataju da ne mogu stalno od roditelja da traže novac, pa onda sami pokušavaju da nađu način da zarade džeparac.
Glavnoj junakinji knjige „Neću da mislim na Prag“ dodelili ste mnoge vrline – pored toga što je talentovana, ona je i dobar drug, voljna da pomogne, tolerantna…
Darija, junakinja moje knjige, ima osobine moje ćerke (koja piše, i voli da piše, ima i druge talente). Ona je sad velika, ali znam kako je bilo u vreme kad je ona išla u osnovnu školu. Deca s kojima se družila, u njenom odeljenju, volela su da pišu, crtaju, pevaju. I dobro su se družili, bili su OK, i bili su zajedno.
Da li je danas drugačije? Da li se deca menjaju (u lošem smislu)?
Sigurno da ne. Meni je dosta godina, i smem da kažem da mi strašno smeta što su starije generacije stalno nešto ljute na klince, na ove mlade. Stalno im nešto ne valjaju ti mladi, i stalno govore za njih da su nezainteresovani, da ne vole da čitaju, da ne vole da idu u pozorište… Možda statistike i neka istraživanja pokazuju da je to tačno. Da deca malo čitaju, da ne znaju gde je Narodno pozorište itd, ali, znate šta, u svakoj generaciji je toga bilo. Nisu sadašnji mladi takvi. Takvi su bili i u moje vreme. U moje vreme je bilo dece koja su volela da čitaju, i da idu u pozorište, i dece koja to stvarno nisu volela.
U čemu je tajna uspeha romana „Neću da mislim na Prag“? Sa čim se deca najviše identifikuju?
I ja sam se to pitala. I došla do odgovora da im se dopada to što se ona lako čita, što ima pitak dijalog. Jedan dečko je rekao da je roman brz poput filma i da mu se sviđa što je sve stvarno. Devojčicama se sviđao Nikola, taj deo romana u kome se razvija simpatija između Darije i Nikole, njenog druga iz škole. Devojčicama se sviđalo i kako je opisano odeljenje – to što su prisni, što znaju sve jedni o drugima.
Šta ste hteli da podvučete prilikom pisanja ove knjige? Šta vam je bilo posebno važno?
Htela sam da ispričam priču o toj deci koje ima koliko hoćete, a koju mi možda ne primećujemo. To su deca koja su sposobna da, iako su deca, rešavaju probleme koji nadmašuju njihovo iskustvo i njihove uzraste. Darija u knjizi je imala malo sreće – slučajno se dogodilo da su joj komšije pomogle, da su je zvale da nešto uradi, i da je dobila posao koji joj baš odgovara. Želela sam da ispričam priču o toj deci koja sama rešavaju probleme koji su stvarno grozni. Mislim da ta deca nezasluženo žive u takvoj stvarnosti u kakvoj žive. Ni krivi ni dužni moraju da vide i političku situaciju, nemaštinu, otkaze, i sva ova čuda po televizijama. Mislim da ih sve to, nažalost, čini sposobnijim. Sposobnijim za ovo sadašnje vreme koje ih čeka. Svet danas zahteva takve ljude koji umeju da reaguju, da delaju, da reše problem, izađu iz njega.
Autor: Jelena Jovanović
Izvor: City Magazin
Kako ste počeli da pišete romane za decu i tinejdžere? Šta vas je podstaklo?
Ne znam baš tačan i precizan odgovor, ali mislim da je svemu kriva moja ćerka. Gledala sam nju, i tu decu koja dolaze u kuću, njene drugare. Pošto su vrlo glasni, i čuju se, ne može čovek da ne čuje šta oni pričaju – razgovarali su o divnim stvarima, raznim dogodovštinama. Kasnije sam to želela da prenesem na papir.
Kako ste došli na ideju za knjigu „Neću da mislim na Prag“?
Ja dosta sporo pišem. Ideja datira odavno. Prvo sam nameravala da uradim roman za odrasle u kome se govori o sukobu u porodici u kojoj je jedan roditelj ostao bez posla. Jedna, takozvana socijalna priča, i priča o tome kako se ti problemi reflektuju na dete. Međutim, otelo se. Prebacila sam se potpuno na vizuru deteta, i napisala roman za decu.
Čime ste se rukovodili kad ste oblikovali glavnu junakinju?
Jednom sam rekla da svi mi znamo mnogo takve dece. U mojoj zgradi, koja je mala, i nema mnogo stanova, postoji bar dvoje-troje dece koji žive u takvim porodicama, u kojima nisu oba roditelja zaposlena, ili jedan roditelj radi dva posla, ne viđaju se… I ta deca su se promenila, situacija ih je promenila, i pokušavaju da sami reše taj neki problem. I shvataju da ne mogu stalno od roditelja da traže novac, pa onda sami pokušavaju da nađu način da zarade džeparac.
Glavnoj junakinji knjige „Neću da mislim na Prag“ dodelili ste mnoge vrline – pored toga što je talentovana, ona je i dobar drug, voljna da pomogne, tolerantna…
Darija, junakinja moje knjige, ima osobine moje ćerke (koja piše, i voli da piše, ima i druge talente). Ona je sad velika, ali znam kako je bilo u vreme kad je ona išla u osnovnu školu. Deca s kojima se družila, u njenom odeljenju, volela su da pišu, crtaju, pevaju. I dobro su se družili, bili su OK, i bili su zajedno.
Da li je danas drugačije? Da li se deca menjaju (u lošem smislu)?
Sigurno da ne. Meni je dosta godina, i smem da kažem da mi strašno smeta što su starije generacije stalno nešto ljute na klince, na ove mlade. Stalno im nešto ne valjaju ti mladi, i stalno govore za njih da su nezainteresovani, da ne vole da čitaju, da ne vole da idu u pozorište… Možda statistike i neka istraživanja pokazuju da je to tačno. Da deca malo čitaju, da ne znaju gde je Narodno pozorište itd, ali, znate šta, u svakoj generaciji je toga bilo. Nisu sadašnji mladi takvi. Takvi su bili i u moje vreme. U moje vreme je bilo dece koja su volela da čitaju, i da idu u pozorište, i dece koja to stvarno nisu volela.
U čemu je tajna uspeha romana „Neću da mislim na Prag“? Sa čim se deca najviše identifikuju?
I ja sam se to pitala. I došla do odgovora da im se dopada to što se ona lako čita, što ima pitak dijalog. Jedan dečko je rekao da je roman brz poput filma i da mu se sviđa što je sve stvarno. Devojčicama se sviđao Nikola, taj deo romana u kome se razvija simpatija između Darije i Nikole, njenog druga iz škole. Devojčicama se sviđalo i kako je opisano odeljenje – to što su prisni, što znaju sve jedni o drugima.
Šta ste hteli da podvučete prilikom pisanja ove knjige? Šta vam je bilo posebno važno?
Htela sam da ispričam priču o toj deci koje ima koliko hoćete, a koju mi možda ne primećujemo. To su deca koja su sposobna da, iako su deca, rešavaju probleme koji nadmašuju njihovo iskustvo i njihove uzraste. Darija u knjizi je imala malo sreće – slučajno se dogodilo da su joj komšije pomogle, da su je zvale da nešto uradi, i da je dobila posao koji joj baš odgovara. Želela sam da ispričam priču o toj deci koja sama rešavaju probleme koji su stvarno grozni. Mislim da ta deca nezasluženo žive u takvoj stvarnosti u kakvoj žive. Ni krivi ni dužni moraju da vide i političku situaciju, nemaštinu, otkaze, i sva ova čuda po televizijama. Mislim da ih sve to, nažalost, čini sposobnijim. Sposobnijim za ovo sadašnje vreme koje ih čeka. Svet danas zahteva takve ljude koji umeju da reaguju, da delaju, da reše problem, izađu iz njega.
Autor: Jelena Jovanović
Izvor: City Magazin
