Romanom „Crveni adresar“ švedska autorka Sofija Lundberj upisala se u red autora čije se knjige sa nestrpljenjem iščekuju. Svima koji su imali priliku da upoznaju dela Sofije Lundberj jasno je zašto je mnogi porede sa sunarodnikom Fredrikom Bakmanom – zato što u njenim romanima čitaoci pronalaze toplinu, utehu, nadu i životne likove baš kao što su Uve, Baka koja se izvinjava, ili Brit-Mari.

Čitaoci u Srbiji odmah su zavoleli priču o baki Doris i njenom crvenom adresaru, a Sofija se u njihovu ljubav uverila pretprošle godine, kad je kao gošća Lagune i Beogradskog sajma knjiga posetila Beograd, predstavljajući i svoju drugu knjigu „Upitnik je pola srca“. Taj dolazak je sačuvala u srcu kao veoma poseban, otkrila je u razgovoru za časopis Bukmarker. Povod za intervju je Sofijin treći roman u izdanju Lagune – „Hrast je i dalje tu“.

Kako je nastala priča o Ester i Rut, junakinjama romana „Hrast je i dalje tu“? Da li ste glavne motive pronašli u svojoj svakodnevici ili u nekoj priči koju ste čuli?

Tokom #MeToo talasa koji se proširio celim svetom, žensko pitanje je istaknuto u medijima, u porodicima, među prijateljima, na radnim mestima... Mnogo sam slušala kako ljudi pričaju o tome i čitala psihološka istraživanja tražeći objašnjenja za okrutnost i neravnotežu moći između muškaraca i žena. Razmišljala sam i o istoriji, kako žene u davnim vremenima nisu imale izbor. Morale su da ostaju u lošim vezama iz socijalnih i ekonomskih razloga. A razmišljala sam i o ženama danas. One imaju mnogo više izbora i mogućnost da odu ako se neko prema njima loše ponaša. Ali to i dalje nije lako. Stoga, želela sam da stvorim priču u kojoj se susreću dve generacije. Priču koja je usmerena na veze koje započinju velikom ljubavlju, velikim nadama za budućnost, ali koje s vremenom postaju destruktivne. Ester je napustila muža kad je u njihovoj vezi došlo do fizičkog nasilja, ali je ostala zaglavljena sa osećajem krivice i kajanja. Njen bivši je bio i ljubazan i pun ljubavi i nije bio samo loša osoba. Ona krivi sebe. Kad sam istraživala za knjigu, otkrila sam da mnoge žene prestaju da žive nakon napuštanja destruktivne veze, kao da ostaju zaglavljene u prošlosti. Dok muškarci idu dalje. Zato sam želela da poguram Ester uz pomoć mudre žene kao što je Rut. I nadam se da na ovaj način mogu da dam podstrek i čitaocima.

Da li ste voleli dovoljno? ključno je pitanje Vašeg bestselera „Crveni adresar“. Na koja će sve pitanja čitaoci pronaći odgovore u romanu „Hrast je i dalje tu“?

Ostanite jaki, vredite. Nije bila vaša krivica, u redu je da odete ako vas on ili ona povređuju. Ili, kako sam napisala u poslednjem stihu pesme na kraju: Ostavi to sada. Pusti. Jaka si.

„Pisaću više, svakog dana. Možda će mi to pomoći da se osećam bolje. Da razumem.“ Ovo su reči Vaše junakinje Ester. Da li i za Vas pisanje ima terapeutsko dejstvo?

Da, za mene je pisanje način da analiziram i razumem situacije i stvari u sopstvenom životu i u društvu. Pišem o temama koje me zanimaju.Volim da ispitujem kako su žene pogođene situacijom u kojoj žive, kako se muškarci ophode prema njima. Za mene jednakost nije podsticanje žena da se ponašaju kao muškarci. Da budu čvrste, uspešne, jake i da imaju sve tipične muške osobine. Za mene je jednakost nešto potpuno suprotno. Svetu je potrebno više ljubavi i brižnosti. Ljudi će preživeti i napredovati zahvaljujući empatiji, a ne individualizmu.

Za čime kao čitalac tragate u knjigama?

Volim knjige koje imaju srce i dušu, u kojima može da se nađe nešto ispod površine, koje istražuju kako je biti čovek.

Koja knjiga zauzima posebno mesto na Vašoj polici?

Oh, kako je to teško pitanje. Čitam svakodnevno, čitam mnogo knjiga i mnoge su posebne i nezaboravne. Kad sam bila dete, volela sam „Male žene“ i „Anu iz Grin Gejbla“. To su predivne knjige zbog kojih sam zauvek zavolela čitanje.

Piše: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 2