Sofi Kinsela je osvojila srca miliona čitalaca svojim serijalom romana o kupoholičarki. Tokom poslednje posete Holandiji odgovarala je na pitanja čitalaca tokom „Bookspot Meet & Greereet“ događaja.

Pišete romantične komedije. Zašto?

Jednostavno pišem knjige koje uživam da čitam, oduvek sam tako pisala. I to je uvek moj savet za one koji žele da napišu roman: „Zamisli da si u knjižari i vidiš savršenu knjigu koju moraš da kupiš – koja bi to knjiga bila? Napiši je. Pokušaj da je vizualizuješ.“ Upravo to ja radim. Pišem roman koji ću voleti. A volim ljubavne priče, volim da se smejem, volim kada učim o životu ili sebi samoj. Mislim da najbolja komedija nastaje iz istine i zato ne treba da bude glupa. Mora da postoji neka poruka u njoj, da bude neka vrsta propovedanja. Komedija često nastaje iz bola. Sve to pokušavam da smestim u svoje knjige, ali da bude lako spakovano kako bi ljudi nastavili da okreću stranice.

Kako vam to polazi za rukom? Svaka knjiga ima novi nivo komedije. Da li se plašite toga da ćete se ponavljati?

Ne brinem mnogo zbog toga. Mislim da je svet dovoljno komplikovan da možemo da pronađemo dovoljno različitih situacija. Mnogo prerađujem. Šala ne može da uspe sama od sebe ako je ne postavimo na pravo mesto, koristeći prave rečenice i opise. Na tome mnogo radim. I kada mene uspe da nasmeje, onda je dobro i ostaje u romanu u tom obliku. Jednostavno morate da vidite zabavnu stranu života.

Da li neko čita delo dok ga stvarate?

Moj suprug, koji se veoma glasno smeje i ima isti smisao za humor kao i ja. On uvek prvi čita dok ja krišom sedim na stepenicama i čekam da ga čujem kako se smeje. Iako je on muškarac, a većina čitalaca mojih romana su žene, mislim da je humor univerzalna stvar i iako neke šale možda ne može da shvati, tu su uvek moja urednica i agentkinja koje čine ženski front.

Da li vam suprug skrene pažnju kada mu se nešto nije dopalo?

Uvek kada pročita roman, prvo kaže da je apsolutno briljantno i zatim sačeka pola sata ili nedelju dana pa izgovori: „Samo jedna stvar...“ Veoma je taktičan.

Da li i dalje osećate nervozu pre objavljivanja romana?

Da. Nadam se da će svi uživati u njemu. Ali najčešće pomislim: „Dala sam sve od sebe, mnogo sam  se trudila i ako se ljudima ne dopadne, shvatiću zašto je tako i pokušaću da naučim nešto iz toga.“ Jednostavno morate da date sve od sebe i vidite rezultate.

Zašto je Beki toliko popularna? U čemu je tajna?

To je vrlo zanimljivo pitanje, ali zaista ne znam odgovor. Iz onoga što čujem od čitalaca, mislim da je stvar u tome što Beki razmišlja kao veliki broj ljudi, ali ide dalje nego oni. Ljudi se prepoznaju u njoj, ali shvataju da ipak nisu toliko loši u nekim stvarima. Takođe, mislim da Beki poseduje kvalitete kojima svi težimo: draga je, srdačna, genijalna, uvek nalazi rešenje problema, nikada ne odustaje. Naravno, ima i mane i vrlo često ume da zavara sebe, ali na kraju uvek izvede nešto spektakularno čime se iskupi za prethodne greške.

Kako bi vas opisala najbolja prijateljica?

O, mislim kao optimističnu. Trudim se da budem optimistična i mislim da mi je to jedna od zajedničkih osobina sa Beki. Moje sestre misle da sam previše optimistična. Sklona sam romantizovanju stvari. Volela bih kada bi svet bio kao u mojim romanima – sve super i savršeno.

Kada ste pisali prvi roman o kupoholičarki, da li ste očekivali da će od njega nastati serijal?

Ne, ni najmanje. Napisala sam roman za koji nisam znala da li će ga ljudi razumeti, uživati u njemu, da li će im se dopasti. Znala sam samo da se meni dopada i da mogu da zamislim još priča kroz koje bi ta junakinja prošla, ali nisam mogla da pretpostavim kakve će biti reakcije čitalaca. Zato je bilo veoma uzbudljivo kada me je izdavač upitao da li bih napisala još jedan. U tom trenutku sam znala da njena priča može dugo da se nastavlja jer ima potencijala.

Kada završite roman, koliko vam je teško da ostavite tu priču iza sebe?

Izuzetno teško. Nedostaju mi likovi. Nedostaje mi knjiga. Veoma sam zaštitnički nastrojena prema njoj. Zaista je teško jer veoma dugo živite sa tom pričom.

Da li je situacija drugačija kada je u pitanju Beki jer njoj uvek možete da se vratite?

Jeste. Kad su samostalni romani u pitanju, uvek se rastužim na kraju. Na primer, kada sam napisala „Devojku iz dvadesetih“, kraj je bio srećno-tužan i mnogo sam zavolela glavnu junakinju Sejdi. Od svih likova koje sam napisala, jedino o njoj ne bih mogla da pišem ponovo. Zato sam morala da se oprostim od nje, i bilo mi je veoma teško.

Da li biste se ikada oprobali u drugom žanru, na primer da napišete triler?

Pre mnogo, mnogo godina sam napisala veoma mračan triler. Poslala sam ga agentkinji koja ga je prosledila stručnjaku za trilere. Kada me je pozvao, rekao je: „Zaplet je dobar, ali kakav si ovo svet stvorila? Svi su srećni, šarmantni i zabavni, a onda počine užasna ubistva? To neće moći. Ako zaista želiš da pišeš ovakvu knjigu, zašto se ne povežeš sa ljudima iz policije, pratiš ih i upoznaš se sa tim svetom?“ Odmah mi je bilo jasno da to ne želim. Volim takve zaplete i privlači me ideja o otkrivanju tragova, sastavljanju komadića slagalice, ali ne želim da izučavam jezive stvari.

Šta volite da čitate?

Pokušavam da čitam od svega po malo. Trenutno sam fokusirana na publicistiku. Što se romana tiče, više sam okrenuta savremenim delima. Mnogi moji prijatelji su pisci pa čitam njihove knjige (Dženi Kolgen i Džodžo Mojes na primer), a onda se vratim P. G. Vudhausu i Agati Kristi. Ponekad čitam trilere, sve zavisi od raspoloženja.

Kada čitate, na primer, Džodžo Mojes, da li se plašite da bi njeno pisanje moglo da utiče na vaše?

Da, i zato ih nikada ne čitam dok pišem. U procesu pisanja uglavnom ne čitam jer moram da zadržim sopstveni glas.

Imate petoro dece. Kako sve postižete?

Odlično pitanje. Ne znam, to je neprestan rad i nekako nam uspeva. Svaki dan je drugačiji. Neka deca su sada već odrasla i žive svoje živote tako da nemam petoro male dece. To bi definitivno značilo da nema knjiga. I suprug mi mnogo pomaže. Sada radimo zajedno, on je zadužen za poslovni aspekt, i to je napravilo veliku razliku u našim životima.

Šta volite da radite kada ne pišete?

Izvinite, ne razumem to pitanje. Kada ne pišem? Pokušavala sam da imam hobije, ali nikada ne istrajem. Volim da vežbam kada mogu, pešačim, igram tenis sa decom. Ponekad poludim pa odlučim da ću da počnem da pravim torte, ali to nikada ne potraje. Nekako imam prolazne hobije: dolaze i prolaze.

Da li čitate kritike?

Preletim ih. Ako mi neko pošalje prikaz mog promana, pročitam ga. Ne idem po internetu da bih tražila prikaze i čitala ih, to iziskuje mnogo vremena. Čitam samo neke od njih i pokušavam da skupim utiske. Ponekad zamolim supruga da baci pogled jer želim da učim iz kritika. Kada neko skrene pažnju da mu nedostaje neki lik ili ima konstruktivan predlog, želim da ga čujem. S druge strane mislim da upadate u rupu bez dna ako guglate sebe i čitate sve na šta naiđete. Mislim da to ne pomaže.

Da li ste nekada doživeli stvaralačku blokadu?

Znam da zvuči samozadovoljno kada izgovorim da mi se to nikada ne dešava, ali zaista je tako. Kada osetim pauzu u pisanju, jednostavno odem u šetnju i to mi pročisti um. A ako se slučajno baš zaglavim, onda suprug i ja izađemo na koktele, razgovaramo i tada se inspiracija vrati. Mislim da su kokteli veoma korisni.

Imate li još neostvarenih snova kada je reč o pisanju?

Uvek imam isti san – samo napiši dobru knjigu. Uvek želite da vam sledeća knjiga bude bolja od prethodne.

Da li postavljate sebi lestvicu na viši nivo sa svakim novim romanom?

Trudim se. Teško je da definišemo šta je ta lestvica. Trudim se i izazivam sebe. I pokušavam da dodam nove vrste problema u priču. Trudim se da ne pišem samo ljubavne priče u kojima se dvoje mladih upoznaje, želim da uvek dodam nešto što želim da kažem o svetu. Na kraju, mislim da je to i najviše što svako od nas može da uradi.

Izvor: thrillersandmore.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: John Swannell