Snažna priča o duboko potisnutim traumama i ljubavi koja sve nadilazi: roman „Kloni se Grete“ bio tema Književnog kluba
Roman nemačke autorke Suzan Abel „Kloni se Grete: Jedna nemoguća ljubav“ bio je tema 121. tribine Laguninog književnog kluba u četvrtak 3. aprila u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC.
Duboko dirljiva pripovest govori o nepoželjnoj ljubavi u posleratnoj Nemačkoj između Nemice Grete i afroameričkog vojnika, zasnovana na istorijskim činjenicama i posleratnom nemačkom rasističkom Planu o usvajanju tamnoputih beba.
Tom Monderat, poznati voditelj na kelnskoj televiziji, zabrinut je za svoju osamdesetčetvorogodišnju majku, koja sve više pokazuje znake demencije. Ali, majčina bolest, koja isprva opterećuje njegov naizgled savršen život, sasvim neočekivano otvara put ka njenom detinjstvu i duboko potisnutim traumama u Istočnoj Pruskoj, bekstvu od ruskih vojnika u ledenoj zimi i posleratnim danima u okupiranom Hajdelbergu.
Međutim, kada Tom pronađe staru kutiju s majčinim uspomenama, u kojoj su fotografija mladog afroameričkog vojnika, stara vudu-lutkica i slika tamnopute devojčice, odlučuje da detaljno istraži majčinu prošlost i malo-pomalo uspeva da rekonstruiše lik žene sasvim drugačije od slike koju je stvorio o njoj. Ta nova žena je snažna, strastvena i tvrdoglava. Otkrivajući istinu o majci, Tom ne samo da je napokon upoznaje i shvata njenu tugu, on otkriva i istinu o samom sebi.
O romanu su govorile članica Književnog kluba Mira Ristivojević i Mona Cukić iz Lagune.
Prvi roman Suzan Abel postao je bestseler čim je izašao, a Mira Ristivojević je skrenula pažnju na zanimljive korice na kojima je hajdelberški most. Tamo je smešten i deo radnje koji se odvija u prošlosti, za vreme i nakon Drugog svetskog rata.
„Na početku deluje kao priča o sjajnom, ambicioznom voditelju, međutim, uskoro uranjamo i u drugi vremenski tok, Gretino sećanje i detinjstvo provedeno u ratu. Suzan Abel pokazuje vreme nacizma i Hitlera, ali iz perspektive obične nemačke porodice. Zanimljivo je da je Greta rođena 1931, tako da od kada zna za sebe Hitler je na vlasti. Ona ga, kao i ostala deca, obožava, sa sestrom prati sve priredbe, lepi njegove slike po zidu i nije svesna onoga što dolazi“, navela je.
Gretina majka radi 16 sati kao radnica u fabrici, otac dolazi vrlo retko jer radi na izgradnji puteva, a kada ga mobilišu, deda, ratni invalid iz Prvog svetskog rata, dobija svoj ratni raspored... Svi se nadaju boljem životu, koji ne dolazi…
„Pratimo put male Grete koja piše pisma i veruje u Hitlera kao u Boga, preko jezivog puta, bega, gubitka pa pronalaska porodice, života u apsolutnoj gladi i nemaštini, do ljubavi prema „neprijatelju“ Afroamerikancu vojniku Bobu… Na kraju upravo zbog toga doživi potpuni progon od naroda i pojedinih članova porodice, kao i gubitak deteta etiketiranog kao „prljavi mešanac“. Greta postaje simbol svih žena koje su uspele da prežive, ali sa traumama duboko zarivene i skrivene u duši“, kazala je Mona Cukić, podsećajući na važnu rečenicu koju izgovara Afroamerikanac Bob:
„Ukoliko si vojnik u rovu ili tenku, i use*eš se u gaće od straha, nije bitno jesi li crnac ili belac.“
Kada se radnja vrati u 2015, Tom kao ugledni novinar prati migrantsku krizu u koju je svet upao jer su sirijske izbeglice na granicama, a Suzan Abel pokazuje kako se ophode ljudi u Nemačkoj prema njima i prenosi istinita obraćanja Angele Merkel u to vreme.
Mira Ristivojević ocenila je roman i kao društveno-angažovan jer suptilno ukazuje na sve nepravde koje su učinjene Afroamerikancima, ženama, deci...
„Greta živi u američkoj zoni. Crnci koji su učestvovali u ratu tretirani su od Nemaca i dalje kao „prljavi“ i bilo im je zabranjeno da se mešaju sa narodom. Tu je i dalje prisutan jeziv rasizam“, ukazala je.
Takođe, kada se radnja ponovo vrati u 2015, Suzan Abel podseća na strašnu fotografiju koja je tada obišla svet, a prikazuje malog sirijskog dečaka koji se utopio u moru. Kao i grafit „Ne mogu da dišem“ koji je bio ispisivan po zidovima Njujorka, kada je policajac kolenom ubio Afroamerikanca dok ga je hapsio… Sve su to jake, a opet suptilne društveno-angažovane teme u ovom romanu, istaknuto je ovom prilikom.
Među važnim temama kojim obiluje ova knjiga, izdvojene su i transgeneracijske traume kojima se bave u poslednje vreme i pisci domaće književnosti, poput Tanje Stupar Trifunović u „Duž oštrog noža leti ptica“, i Darka Tuševljakovića u „Karoti“, čiji junaci se nakon 30 godina vraćaju kroz sećanja na rat devedesetih, i traume koje su duboko zakopane.
„Tom želi da sazna sve iz prošlosti svoje majke, kako bi upoznao nju, ali i sebe. Vraćajući se kroz njena sećanja, suočavajući se sa njenom demencijom, on dolazi i do svog identiteta. Transgeneracijske traume su one koje se prenose na dete i koje se manifestuju kroz određene strahove ili poteškoće. Kroz Gretu, ali i pomenute naše domaće romane, vidimo koliko su starije generacije naučene da trpe, ćute i zakopavaju, a da kod mlađih ipak psihoterapija više nije tabu tema. Oni počinju da se bave svojom prošlošću zarad boljeg sutra, kako se traume ne bi dalje prenosile i na njihovu decu. Kroz ceo taj traumatični put, pun burnih emocija, Tom i Greta se zbližavaju više nego ikad ranije, a on otvara svoje srce možda prvi put u životu.“
Ovaj uzbudljiv roman bavi se i demencijom, starošću, zabranjenom ljubavlju, bolom za izgubljenim detetom, sudbinom usvojene dece, ali pre svega ogromnom snagom pomoću koje se svi suočavaju s grozotama rata. Pritom, važno je istaći da ovo nije roman nemačke književnice koja pokušava da okaje grehe svog naroda, niti relativizuje užase nacizma.
Tom Monderat, poznati voditelj na kelnskoj televiziji, zabrinut je za svoju osamdesetčetvorogodišnju majku, koja sve više pokazuje znake demencije. Ali, majčina bolest, koja isprva opterećuje njegov naizgled savršen život, sasvim neočekivano otvara put ka njenom detinjstvu i duboko potisnutim traumama u Istočnoj Pruskoj, bekstvu od ruskih vojnika u ledenoj zimi i posleratnim danima u okupiranom Hajdelbergu.
Međutim, kada Tom pronađe staru kutiju s majčinim uspomenama, u kojoj su fotografija mladog afroameričkog vojnika, stara vudu-lutkica i slika tamnopute devojčice, odlučuje da detaljno istraži majčinu prošlost i malo-pomalo uspeva da rekonstruiše lik žene sasvim drugačije od slike koju je stvorio o njoj. Ta nova žena je snažna, strastvena i tvrdoglava. Otkrivajući istinu o majci, Tom ne samo da je napokon upoznaje i shvata njenu tugu, on otkriva i istinu o samom sebi.
O romanu su govorile članica Književnog kluba Mira Ristivojević i Mona Cukić iz Lagune.
Prvi roman Suzan Abel postao je bestseler čim je izašao, a Mira Ristivojević je skrenula pažnju na zanimljive korice na kojima je hajdelberški most. Tamo je smešten i deo radnje koji se odvija u prošlosti, za vreme i nakon Drugog svetskog rata.
„Na početku deluje kao priča o sjajnom, ambicioznom voditelju, međutim, uskoro uranjamo i u drugi vremenski tok, Gretino sećanje i detinjstvo provedeno u ratu. Suzan Abel pokazuje vreme nacizma i Hitlera, ali iz perspektive obične nemačke porodice. Zanimljivo je da je Greta rođena 1931, tako da od kada zna za sebe Hitler je na vlasti. Ona ga, kao i ostala deca, obožava, sa sestrom prati sve priredbe, lepi njegove slike po zidu i nije svesna onoga što dolazi“, navela je.
Gretina majka radi 16 sati kao radnica u fabrici, otac dolazi vrlo retko jer radi na izgradnji puteva, a kada ga mobilišu, deda, ratni invalid iz Prvog svetskog rata, dobija svoj ratni raspored... Svi se nadaju boljem životu, koji ne dolazi…
„Pratimo put male Grete koja piše pisma i veruje u Hitlera kao u Boga, preko jezivog puta, bega, gubitka pa pronalaska porodice, života u apsolutnoj gladi i nemaštini, do ljubavi prema „neprijatelju“ Afroamerikancu vojniku Bobu… Na kraju upravo zbog toga doživi potpuni progon od naroda i pojedinih članova porodice, kao i gubitak deteta etiketiranog kao „prljavi mešanac“. Greta postaje simbol svih žena koje su uspele da prežive, ali sa traumama duboko zarivene i skrivene u duši“, kazala je Mona Cukić, podsećajući na važnu rečenicu koju izgovara Afroamerikanac Bob:
„Ukoliko si vojnik u rovu ili tenku, i use*eš se u gaće od straha, nije bitno jesi li crnac ili belac.“
Kada se radnja vrati u 2015, Tom kao ugledni novinar prati migrantsku krizu u koju je svet upao jer su sirijske izbeglice na granicama, a Suzan Abel pokazuje kako se ophode ljudi u Nemačkoj prema njima i prenosi istinita obraćanja Angele Merkel u to vreme.
Mira Ristivojević ocenila je roman i kao društveno-angažovan jer suptilno ukazuje na sve nepravde koje su učinjene Afroamerikancima, ženama, deci...
„Greta živi u američkoj zoni. Crnci koji su učestvovali u ratu tretirani su od Nemaca i dalje kao „prljavi“ i bilo im je zabranjeno da se mešaju sa narodom. Tu je i dalje prisutan jeziv rasizam“, ukazala je.
Takođe, kada se radnja ponovo vrati u 2015, Suzan Abel podseća na strašnu fotografiju koja je tada obišla svet, a prikazuje malog sirijskog dečaka koji se utopio u moru. Kao i grafit „Ne mogu da dišem“ koji je bio ispisivan po zidovima Njujorka, kada je policajac kolenom ubio Afroamerikanca dok ga je hapsio… Sve su to jake, a opet suptilne društveno-angažovane teme u ovom romanu, istaknuto je ovom prilikom.
Među važnim temama kojim obiluje ova knjiga, izdvojene su i transgeneracijske traume kojima se bave u poslednje vreme i pisci domaće književnosti, poput Tanje Stupar Trifunović u „Duž oštrog noža leti ptica“, i Darka Tuševljakovića u „Karoti“, čiji junaci se nakon 30 godina vraćaju kroz sećanja na rat devedesetih, i traume koje su duboko zakopane.
„Tom želi da sazna sve iz prošlosti svoje majke, kako bi upoznao nju, ali i sebe. Vraćajući se kroz njena sećanja, suočavajući se sa njenom demencijom, on dolazi i do svog identiteta. Transgeneracijske traume su one koje se prenose na dete i koje se manifestuju kroz određene strahove ili poteškoće. Kroz Gretu, ali i pomenute naše domaće romane, vidimo koliko su starije generacije naučene da trpe, ćute i zakopavaju, a da kod mlađih ipak psihoterapija više nije tabu tema. Oni počinju da se bave svojom prošlošću zarad boljeg sutra, kako se traume ne bi dalje prenosile i na njihovu decu. Kroz ceo taj traumatični put, pun burnih emocija, Tom i Greta se zbližavaju više nego ikad ranije, a on otvara svoje srce možda prvi put u životu.“
Ovaj uzbudljiv roman bavi se i demencijom, starošću, zabranjenom ljubavlju, bolom za izgubljenim detetom, sudbinom usvojene dece, ali pre svega ogromnom snagom pomoću koje se svi suočavaju s grozotama rata. Pritom, važno je istaći da ovo nije roman nemačke književnice koja pokušava da okaje grehe svog naroda, niti relativizuje užase nacizma.
