Čitaoci (posebno akademski sloj), koji su pročitali bilo šta što je napisao Luj-Ferdinand Selin ili što je o njemu napisano, imaju lošu naviku da o njemu vrlo brzo izvode ekstremne zaključke. Bio je nacista, ili lud, ili jednostavno – oličenje zla, kažu.

Nažalost, oni koji se uglavnom oslanjaju na tuđe mišljenje pri formiranju sopstvenog, greše. (Dodao bih i da su „tupadžije“, ali pokušavam da zadržim određeni „akademski“ ton.)

Selin je otelotvorenje kontradikcije: briljantan stilista ali problematična ličnost. Čak i 64 godine nakon njegove smrti, i dalje je među najomraženijim književnicima. Da bismo razumeli zašto, moramo se vratiti u prošlost, u vreme kada je stvarao.

Iako rođen u Francuskoj, Luj-Ferdinand Detuš (prezime Selin pozajmljuje od svoje bake) deo detinjstva provodi u internatima u Engleskoj i Nemačkoj. Kada je izbio Prvi svetski rat, imao je tek 17 godina. Kako je sam tvrdio, sasvim slučajno se priključio francuskoj pešadiji nakon čega je poslat na front. Već u jednoj od prvih bitaka, biva teško ranjen nemačkim minobacačem u glavu, te narednih godinu dana provodi u bolnici.

Posle rata upisao je medicinu i diplomirao. Dok su se njegove kolege okretele unosnijoj, privatnoj praksi, Detuš otvara besplatnu kliniku u jednom od najgorih pariskih predgrađa. Tamo su mu pacijenti često plaćali povrćem ili živinom. S vremenom je otvorio još nekoliko takvih klinika.

Dugogodišnji ljubitelj baleta (čak je i sam napisao nekoliko baleta) ženi se balerinom. Godine 1932, uz podršku i pomoć svoje supruge, Detuš objavljuje svoj prvi roman „Putovanje nakraj noći“, pod pseudonimom Luj-Ferdinand Selin.

Za sada ne zvuči kao loš čovek, zar ne? E pa, evo obrta u priči.

Knjiga je preko noći postala popularna, a Selin zvezda pariske književne scene. Ovaj roman, zasnovan na njegovim ratnim iskustvima, prava je pesimistična, donkihotovska crna komedija, poluistinita, polufiktivna, sa glavnim likom po imenu Bardamu. Očajan, duboko ciničan i duhovit, Selinov protagonista prolazi kroz haotičan i prljav svet pun neverovatno glupih i mržnjom ispunjenih ljudi. Bardamu prezire sve i svakoga: i Francuze i Nemce, i vojnike i oficire, i bogate i siromašne. Niko nije pošteđen, pa ni on sam.

Ono što je izazvalo pravu pometnju nije bio samo nepokolebljiv crni humor, već i sam stil pisanja. Selin je napisao knjigu kakva dotad nije viđena. Jezik je bio razbijen na niz delova rečenica spojenih trotačkama s uzvičnicima na kraju, kao tok svesti koji se gromoglasno ispaljuje čitaocu u lice. Uz to, Selin je odbacio francuski književni jezik i pisao uličnim – živopisnim, opscenim žargonom, sa kojim se svakodnevno susretao u svojoj klinici. Danas je to možda samo noćna mora za prevodioce, ali tridesetih godina bilo je pravo otkrovenje.

Usledio je i drugi roman, „Smrt na kredit“, u kojem piše o svojim putovanjima po Evropi, Americi i Africi, dodatno razvijajući svoj razlomljeni, mračan stil. Ovim delom je samo učvrstio reputaciju književnog genija i kralja mizantropa. Ljubazni doktor koji je pomagao siromašnima jasno je davao do znanja da mrzi čovečanstvo, uz izuzetak svoje supruge i mačke.

Knjige su se nizale, a Selinova popularnost rasla. I onda se 1937. godine sve promenilo.

U Nemačkoj Hitler dolazi na vlast, rat je neminovan. Selin je osetio šta se sprema, te je napisao tri pamfleta. Uprkos svemu, i dalje je bio ponosan i patriotski nastrojen Francuz. Poručio je Francuzima da se rat bliži i da, kada do njega dođe, Francuska mora ostati po strani. Iskusio je rat na svojoj koži i znao da će, ako se umeša, Francuska biti uništena. Ukratko, čovek poznat po nihilističkom besu napisao je jasnu poruku: NE RAT.

Da je tu stao, sve bi bilo u redu. Ali je na sve to dodao (parafraziram): „A ko zapravo stoji iza ovog rata? Ko će od njega profitirati? JEVREJI, eto ko!“

Tako je Selin, nada francuske književnosti, postao njena mrlja. Prodaja knjiga je naglo pala, u novimana su ga napadali, svi su se od njega distancirali. Izbio je rat, Nemačka je okupirala Francusku, a Selin podržao Višijevski režim. Ipak, time nije popravio svoju reputaciju.

Ali evo u čemu je stvar. Ustaljeno mišljenje jeste da je Selin postao kolaboracionista zbog duboke mržnje prema Jevrejima. Zbog tog postupka ga do dana današnjeg smatraju nacistom i ekstremnim antisemitom. Neki savremeni akademici tvrde (ozbiljno, bez trunke ironije) da mu je povreda glave iz rata ostavila psihičke posledice što objašnjava i njegovo ponašanje i nepovezan stil pisanja. Oba objašnjenja su suviše jednostavna. Moje je još jednostavnije.

Što se tiče stila, Selin je napisao knjigu „Razgovori s profesorom Y“ u kojoj detaljno objašnjava šta radi i zašto. Ako čitate njegove romane hronološkim redom, primetićete prirodnu evoluciju njegovog stvaralaštva u kojem sve ima smisla. Dakle, toliko o toj kritici. A sad o Jevrejima.

Neću da tvrdim da Selin nije mrzeo Jevreje. Jeste, i te kako. Ali mrzeo je i sve ostale. Mislio je da su Nemci glupi idioti. Mrzeo je i Amerikance i Engleze, i hrišćane i hinduse – sve i svakoga. Koja god grupa ljudi da vam padne na pamet, mrzeo je i nju. Mrzeo je vlast, organizacije, vlade.

Selin je podržao Višijevski režim iz ogorčenosti i inata. Upozoravao je Francusku da se ne umeša u rat, nisu ga poslušali a sve što je rekao da će se desiti – desilo se. Potom su ga još i osudili zbog onoga što je napisao, pokazujući time da su veći licemeri nego što je to mislio.

Francuska je, istorijski gledano, jedna od najantisemitskijih zemalja Evrope, pa zašto su ga onda osudili što je to naglasio? Podrška režimu bila je Selinov način da naciji koju je voleo i pokušavao da zaštiti kaže: „Gonite se, niste me poslušali, sada snosite posledice.“ Do kraja života je tvrdio da je veći patriota od onih koji su ga izdali.

Selin je posle rata pobegao (sa suprugom i mačkom), suđeno mu je u odsustvu (in absentia), proglašen je krivim za izdaju i osuđen na vešanje. Omču je izbegao zahvaljujući molbama istaknutih književnika. Umesto toga, prognan je u malo selo na severu zemlje, stotinama kilometara od voljenog Pariza. Nikada nikome nije oprostio.

Kako je nastavio da piše, tako je njegova mržnja prema Jevrejima samo rasla. Verujem da to nije bio izraz posebne, jedinstvene mržnje, već pre uloga koju je Selin odabrao: da postane kariaktura antisemitskoga monstrum. Ako je to ono što će najviše iritirati licemere – to će im i dati. Toliko je preterao u toj svojoj ulozi, da ge je bilo teško shvatiti ozbiljno.

Prema jednoj anegdoti, Alen Ginsberg i Vilijam Barouz otišli su u posetu Selinu. Kad su prošli kroz kapiju, opkolili su ih dobermani. Kada je Selin izašao da ih dočeka, objasnio je da dresira pse da „ubijaju Jevreje“. Ginsberg je ipak ostao nepovređen tokom ovog susreta.

Selin, autor desetak romana, nekoliko pamfleta i eseja, jedne drame, par baleta – i nijednog izvinjenja – umro je 1. jula 1961. godine.

Autor: Džim Nifel
Izvor: thechiseler.org
Prevod: Bojana Maksimović