Slovo o „Bekosu“ Enesa Halilovića
Još jedan roman u nizu iz pera Enesa Halilovića služi nama čitaocima da pročitamo napisane redove, ali i da, u skladu sa svojim sklonostima i mogućnostima, pročitamo i ono između redova. Roman neobičnog naziva zainteresovao me je baš zbog samog naslova, a i zbog prethodnih romana autora.
Halilović je vrstan pripovedač – u romanu „Bekos“ imamo tri pripovedača, ali kroz ta tri toka pripovedanja pojavljuju se i „pritoke“ pripovedanja. U romanu autor fabulu radnje predstavlja kroz glasove. Glas prvi je psihijatra Piloreta, koja šalje audio-snimak drugu i kolegi Martinu. Glas drugi je psihijatar Martin, koji šalje snimak kolegi Piloreti, a na snimku je glas glumca Lemeza. Treći glas ponovo pripada psihijatru Martinu.
Kada jedan od pripovedača, po imenu Piloreta, govori o Lemezu, Šumaru i Amelu (svojim drugovima iz detinjstva), upotrebljava uz njihova imena, kao deo opisa, skup reči koji glasi – „onaj koji to nije“. Ali, čitajući redove pred nama, možemo primetiti da se to može odnositi na bilo koga u romanu. Nameće se i pitanje – da li se i na nas same to može primeniti?
I tu je glavna polazna tačka kojom se bavi Halilović – pitanje identiteta. Pored toga, pokreće se i pitanje pripadnosti. Može li se biti dobar i pošten u današnjem svetu? Da li sam ja ono što prikazujem – ili ipak ne?
Gde je koren svega? Gde počinje ono što jesmo? Jedno od značenja reči bekos upućuje na pradedovsko, nasleđeno, duboko ukorenjeno – ono što nije izabrano, već nam je dato. S druge strane, bekos označava i hleb – osnovnu potrebu, hranu koja znači život. A šta je to u čoveku isto od pamtiveka? Nagon da preživi, da se prilagodi, da pronađe način da sebi obezbedi sigurnost, udobnost, mrvu mira.
Iako naizgled pozornica pričanja pripada muškim likovima, pravi život priči daju ženski likovi – Caca i Lemezova majka. Okosnica cele priče jeste svet kriminala, ali srž čine požrtvovanost majke i ljubav sestre prema bratu.
Ovaj roman donosi nam protagoniste svakodnevnog života – one koji su među nama, ili bismo mogli reći da smo mi među njima. Ništa nije onako kako izgleda, jer sve što je ljudsko ima svoje prapočetke koje je nekada teško uočiti ili pravilno sagledati. Svaka priča ima više strana. Kroz likove koji su različiti po poreklu, obrazovanju i opredeljenju, Halilović je samo proširio lepezu karaktera koje opisuje. Naizgled bezazlene situacije, humor, dovitljivost, ali i mudrost ljudi našeg podneblja – obogaćuju književni svet.
Autor: Marija Stefanović
Izvor: Tamni vilajet
Halilović je vrstan pripovedač – u romanu „Bekos“ imamo tri pripovedača, ali kroz ta tri toka pripovedanja pojavljuju se i „pritoke“ pripovedanja. U romanu autor fabulu radnje predstavlja kroz glasove. Glas prvi je psihijatra Piloreta, koja šalje audio-snimak drugu i kolegi Martinu. Glas drugi je psihijatar Martin, koji šalje snimak kolegi Piloreti, a na snimku je glas glumca Lemeza. Treći glas ponovo pripada psihijatru Martinu.
Kada jedan od pripovedača, po imenu Piloreta, govori o Lemezu, Šumaru i Amelu (svojim drugovima iz detinjstva), upotrebljava uz njihova imena, kao deo opisa, skup reči koji glasi – „onaj koji to nije“. Ali, čitajući redove pred nama, možemo primetiti da se to može odnositi na bilo koga u romanu. Nameće se i pitanje – da li se i na nas same to može primeniti?
I tu je glavna polazna tačka kojom se bavi Halilović – pitanje identiteta. Pored toga, pokreće se i pitanje pripadnosti. Može li se biti dobar i pošten u današnjem svetu? Da li sam ja ono što prikazujem – ili ipak ne?
Gde je koren svega? Gde počinje ono što jesmo? Jedno od značenja reči bekos upućuje na pradedovsko, nasleđeno, duboko ukorenjeno – ono što nije izabrano, već nam je dato. S druge strane, bekos označava i hleb – osnovnu potrebu, hranu koja znači život. A šta je to u čoveku isto od pamtiveka? Nagon da preživi, da se prilagodi, da pronađe način da sebi obezbedi sigurnost, udobnost, mrvu mira.
Iako naizgled pozornica pričanja pripada muškim likovima, pravi život priči daju ženski likovi – Caca i Lemezova majka. Okosnica cele priče jeste svet kriminala, ali srž čine požrtvovanost majke i ljubav sestre prema bratu.
Ovaj roman donosi nam protagoniste svakodnevnog života – one koji su među nama, ili bismo mogli reći da smo mi među njima. Ništa nije onako kako izgleda, jer sve što je ljudsko ima svoje prapočetke koje je nekada teško uočiti ili pravilno sagledati. Svaka priča ima više strana. Kroz likove koji su različiti po poreklu, obrazovanju i opredeljenju, Halilović je samo proširio lepezu karaktera koje opisuje. Naizgled bezazlene situacije, humor, dovitljivost, ali i mudrost ljudi našeg podneblja – obogaćuju književni svet.
Autor: Marija Stefanović
Izvor: Tamni vilajet
