Slobodan Vladušić: Svako vreme ima svoje heroje
„U romanu 'Veliki juriš' sam pokušao da opišem duh Prvog svetskog rata, prateći sudbinu jednog srpskog poručnika od ostrva Vida i Krfa, preko Kajmakčalana, do proboja Solunskog fronta. Istorijskoj pozadini, koju sam verno pratio, dodao sam elemente trilera, kako bih dobio jedan novi i drugačiji pogled na Veliki rat.“
Ovako pisac Slobodan Vladušić govori o svom trećem romanu „Veliki juriš“ (Laguna), romanu o ljudima koji su se vratili iz zaborava, tematski i stilski posve drugačijem od prethodna dva. O tom svom „razvojnom putu“, od ultramodernih sajber priča do poniranja u našu slavnu prošlost, kaže:
„Nakon romana 'Mi izbrisani', za koji sam dobio nagradu 'Meša Selimović', dospeo sam u stvaralačku krizu, što je bio znak da nešto treba da promenim u svom pisanju. Promena je bila radikalna: od sajber romana okrenuo sam se istoriji, a pripovedanje sam lišio eksperimenata kakvih je bilo u mom prethodnom romanu. Sve mi to nije teško palo, budući da sam oduvek voleo istoriju prve polovine 20. veka, a u potrebi da ispričam jednu napetu priču, našao sam novo pripovedačko zadovoljstvo.“
Mogu li danas postojati heroji, spremni na takve i tolike žrtve kao što je to bio slučaj sa našim precima iz Velikog rata?
Vremena se menjaju: Prvi svetski rat je bio potpuno drugačiji rat od Drugog svetskog rata, a ratovi koji se danas vode, drugačiji su od oba iz prošlog veka. Rat je, dakle, manje vidljiv, ali se vodi na mnogo širem frontu: u ekonomiji, kulturi, u svesti ljudi, pa tek onda na ratištima. Način iskazivanja herojstva se otuda promenio, ali to ne znači da danas u ovom narodu nema heroja ili da ih neće biti u budućnosti. Kukavice će uvek želeti da nas ubede kako heroja više nema ili da ih nikada nije ni bilo, da bi svoj lični kukavičluk prihvatili kao epohalnu sudbinu, a ne kao ono što kukavičluk oduvek i jeste bio: lični nedostatak hrabrosti.
Koji je odnos fakata, dokumenata i fikcije u romanu? Da li su junaci inspirisani autentičnim ličnostima i pričama?
U romanu ima i jednih i drugih junaka. Pokušao sam da izbegnem velike istorijske figure – recimo, u romanu nema nijednog srpskog vojvode – pa sam se usredsredio na junake sa rubova istorijskog pamćenja, kao što su oficiri u Dobrovoljačkom odredu kojim je komandovao vojvoda Vuk. Sa druge strane, dosta junaka je, naravno, izmišljeno. Recimo, Fani de Grot, neobična medicinska sestra koja se dopala mom prijatelju Vladi Kecmanoviću (kome dugujem ne tako malu zahvalnost za pomoć oko ovog romana). Međutim, istorija ipak pamti jednu holandsku medicinsku sestru koja je 1915. godine boravila u Valjevu, a koja se prezivala De Grot. Hoću da kažem, mnogo toga je izmišljeno u ovom romanu, ali se to izmišljanje obilno hranilo istorijskim činjenicama.
Može li se o Velikom ratu i Velikom stradanju pisati kroz „male“, intimne, kamerne priče, ili to spektakularno herojstvo nameće makar određene elemente - spektakla (kako je jedan od recenzenata opisao roman)?
Ja sam u svom romanu pokušao da oživim duh tog vremena, kao i lične dileme i strahove tih ljudi – to je ono što istorija uglavnom ne može da vidi. Međutim, nisam hteo da sebe stavim u poziciju da biram između takozvane male i "velike" priče, jer se u ratu spektakularne bitke, kao što je recimo ona na Kajmakčalanu, prožimaju sa intimnim pričama učesnika. To znači da moj roman ima obe dimenzije, isto kao što, osim istorijske pozadine, ima i zaplet trilera, budući da junaci tokom čitavog romana kruže oko zagubljenog, oproštajnog pisma misterioznog majora koji se ubio na Krfu. Hoću da kažem, roman je višedimenizonalan, zato što je i sam Veliki rat, po mom mišljenju, takođe bio višedimenzionalan.
Da li su istorijska epoha i tema podrazumevale i sasvim novi, drugačiji stil i, pre svega, jezik kojim je roman ispisan?
Moram da priznam da me je začudilo kada su prvi čitaoci mog rukopisa počeli da hvale njegov stil. To mi se ranije nije dešavalo, pa me je ta činjenica posebno obradovala. Kada je, dakle, stil u pitanju, pokušao sam da rečnik i rečenicu prilagodim onom vremenu, ali ne radikalno i doslovno – nisam želeo da stil bude arhaičan da bi bio uverljiv. Na kraju sam dobio jedan neobičan stil koji ljudi doživljavaju kao posebnu vrednost ovog romana. Lično, mislim da su, u pogledu stila, epilog romana i druga polovina poslednjeg poglavlja nešto najbolje što sam u prozi napisao, dosad. To je jedan mali omaž Dučićevoj pesmi „Zalazak sunca“, koja je bila popularna u tom vremenu, kao i najbolje napisanim stranicama srpske proze: završnici „Druge knjige Seoba“.
Autor: Marina Mirković
Izvor: Novosti
Ovako pisac Slobodan Vladušić govori o svom trećem romanu „Veliki juriš“ (Laguna), romanu o ljudima koji su se vratili iz zaborava, tematski i stilski posve drugačijem od prethodna dva. O tom svom „razvojnom putu“, od ultramodernih sajber priča do poniranja u našu slavnu prošlost, kaže:
„Nakon romana 'Mi izbrisani', za koji sam dobio nagradu 'Meša Selimović', dospeo sam u stvaralačku krizu, što je bio znak da nešto treba da promenim u svom pisanju. Promena je bila radikalna: od sajber romana okrenuo sam se istoriji, a pripovedanje sam lišio eksperimenata kakvih je bilo u mom prethodnom romanu. Sve mi to nije teško palo, budući da sam oduvek voleo istoriju prve polovine 20. veka, a u potrebi da ispričam jednu napetu priču, našao sam novo pripovedačko zadovoljstvo.“
Mogu li danas postojati heroji, spremni na takve i tolike žrtve kao što je to bio slučaj sa našim precima iz Velikog rata?
Vremena se menjaju: Prvi svetski rat je bio potpuno drugačiji rat od Drugog svetskog rata, a ratovi koji se danas vode, drugačiji su od oba iz prošlog veka. Rat je, dakle, manje vidljiv, ali se vodi na mnogo širem frontu: u ekonomiji, kulturi, u svesti ljudi, pa tek onda na ratištima. Način iskazivanja herojstva se otuda promenio, ali to ne znači da danas u ovom narodu nema heroja ili da ih neće biti u budućnosti. Kukavice će uvek želeti da nas ubede kako heroja više nema ili da ih nikada nije ni bilo, da bi svoj lični kukavičluk prihvatili kao epohalnu sudbinu, a ne kao ono što kukavičluk oduvek i jeste bio: lični nedostatak hrabrosti.
Koji je odnos fakata, dokumenata i fikcije u romanu? Da li su junaci inspirisani autentičnim ličnostima i pričama?
U romanu ima i jednih i drugih junaka. Pokušao sam da izbegnem velike istorijske figure – recimo, u romanu nema nijednog srpskog vojvode – pa sam se usredsredio na junake sa rubova istorijskog pamćenja, kao što su oficiri u Dobrovoljačkom odredu kojim je komandovao vojvoda Vuk. Sa druge strane, dosta junaka je, naravno, izmišljeno. Recimo, Fani de Grot, neobična medicinska sestra koja se dopala mom prijatelju Vladi Kecmanoviću (kome dugujem ne tako malu zahvalnost za pomoć oko ovog romana). Međutim, istorija ipak pamti jednu holandsku medicinsku sestru koja je 1915. godine boravila u Valjevu, a koja se prezivala De Grot. Hoću da kažem, mnogo toga je izmišljeno u ovom romanu, ali se to izmišljanje obilno hranilo istorijskim činjenicama.
Može li se o Velikom ratu i Velikom stradanju pisati kroz „male“, intimne, kamerne priče, ili to spektakularno herojstvo nameće makar određene elemente - spektakla (kako je jedan od recenzenata opisao roman)?
Ja sam u svom romanu pokušao da oživim duh tog vremena, kao i lične dileme i strahove tih ljudi – to je ono što istorija uglavnom ne može da vidi. Međutim, nisam hteo da sebe stavim u poziciju da biram između takozvane male i "velike" priče, jer se u ratu spektakularne bitke, kao što je recimo ona na Kajmakčalanu, prožimaju sa intimnim pričama učesnika. To znači da moj roman ima obe dimenzije, isto kao što, osim istorijske pozadine, ima i zaplet trilera, budući da junaci tokom čitavog romana kruže oko zagubljenog, oproštajnog pisma misterioznog majora koji se ubio na Krfu. Hoću da kažem, roman je višedimenizonalan, zato što je i sam Veliki rat, po mom mišljenju, takođe bio višedimenzionalan.
Da li su istorijska epoha i tema podrazumevale i sasvim novi, drugačiji stil i, pre svega, jezik kojim je roman ispisan?
Moram da priznam da me je začudilo kada su prvi čitaoci mog rukopisa počeli da hvale njegov stil. To mi se ranije nije dešavalo, pa me je ta činjenica posebno obradovala. Kada je, dakle, stil u pitanju, pokušao sam da rečnik i rečenicu prilagodim onom vremenu, ali ne radikalno i doslovno – nisam želeo da stil bude arhaičan da bi bio uverljiv. Na kraju sam dobio jedan neobičan stil koji ljudi doživljavaju kao posebnu vrednost ovog romana. Lično, mislim da su, u pogledu stila, epilog romana i druga polovina poslednjeg poglavlja nešto najbolje što sam u prozi napisao, dosad. To je jedan mali omaž Dučićevoj pesmi „Zalazak sunca“, koja je bila popularna u tom vremenu, kao i najbolje napisanim stranicama srpske proze: završnici „Druge knjige Seoba“.
Autor: Marina Mirković
Izvor: Novosti
Autor: Slobodan Vladušić
